недеља, 18. фебруар 2018.

Nadrealizam i politike erosa



Piše: Rastko Ivanović

Glavna briga nadrealizma je ponovno otkrivanje ljubavi. Nova definicija ljubavi predstavlja umetnički, egzistencijalni i politički gest. Tako Andre Breton pripisuje univerzalnu moć erosu: "Jedina umetnost dostojna čoveka i svemira, jedina sposobna da ga vodi dalje od zvezda ... je erotika". Za nadrealiste eros je medij poetske revolucionarnosti u jeziku i postojanju. Uzvišen je kao energetski izvor obnove, koji takođe hrani političku akciju. Kroz svoju univerzalnu moć kombinuje umetničko, egzistencijalno i političko. Eros se manifestuje kao revolucionarna žudnja za posve drugačijim doživljajem ljubavi i za potpuno drugačijom organizacijom društva. Jer eros je zapravo vernost onim stvarima koje će tek doći.  


субота, 17. фебруар 2018.

LUDA LJUBAV




Piše: Rastko Ivanović

Danas živimo u vremenu agonije erosa. U vremenu u kojem je bezbroj puta do sad obznanjena smrt ljubavi. Jer za stare Grke eros je bio upravo to. Bog ljubavi a ne seksualnosti. Ili je tako bilo barem u početku.

Naime, stari Grci su znali da se neko može voleti a da se pride ne mora voditi ljubav s njim kao što možemo s nekim voditi ljubav a da ga pritom uopšte ne volimo. Ali eros je računao na jednu posebnu vrstu ljubavi. Bila je to uistinu ljubav-strast. Bila je to zapravo luda ljubav. A ljubav mora biti luda ili je neće ni biti, a kako je to govorio papa nadrealizma Andre Breton.

I upravo stoga centralni naum nadrealista bilo je ponovno izumevanje ljubavi. U tome se sastojao njihov centralni umetnički, politički i egzistencijalni gest. Ili kako je to imao običaj da kaže Breton, jedina umetnost koja bi bila dostojna čoveka i uopšte svemira bila je ona umetnost nadojena erosom. Jer za nadrealiste upavo je eros bio medij neprekidne poetske revolucije u jeziku ali i celokupnoj našoj egzistenciji. Drugim rečima, on se slavio kao neprekidni izvor obnove ali i kao istinska iskra one političke pobune. Iskra koja je neprekidno tragala za svojim barutom. Barutom koji je obitavao u nekoj neodređenoj tački budućnosti. Jer eros jeste upravo to. Ne ono izloženo ogoljeno, bestidno lice pornografije, nego je to zapravo lice koje ide s onu stranu samog lica. Lice, koje je u isti mah i mutno ali i jasno. I otud se u njegovom sadržinskom karakteru čvrsto drži samo ne-značenje. Jer se u tom licu, kako bi Levinas rekao krije ono svagda drugo, svagda nedostupno, i napokon uvek svagda buduće. To je uistinu ono buduće dobro, u kojem uvek prosijava samo ono beskonačno.

Jer naposletku eros i nije ništa drugo nego obećanje, nego vernost onim stvarima koje će tek doći.

четвртак, 15. фебруар 2018.

Josipa Lisac: Biti drugačija


Ponekad je potrebno i da izmislimo sadašnjost kako bismo imali gde da prenoćimo. Uz glas i uz muziku Josipe Lisac to se čini prilično lako.


Piše: Rastko Ivanović

Svaki pokušaj da se govori ili piše o ljubavi nužno je opterećen izrazitom teškoćom, štaviše strahom: reči su uvek nedovoljne. Međutim, iako je taj poduhvat nalik skoku u nepoznate dubine, treba da se usudimo da govorimo o ljubavi, uz sve rizike koje to sa sobom nosi. Ili pak da pevamo o njoj. Jer ljubav treba ponovo izmisliti, to se zna.

A da bismo to učinili moramo biti savremeni. Što će reći vremenu neprimereni. Jer savremen je samo onaj ko ne koincidira sasvim sa svojim vremenom, ko je u stanju da ne odgovara na baš sve njegove zahteve. Jer, upravo preko tog raskoraka, upravo preko tog anahronizma on je u stanju bolje nego iko drugi da dokuči svoje vlastitio vreme.

I u tom smislu, mogli bismo reći da je Josipa Lisac oduvek bila istinska prijateljica savremenosti. Uvek nova i uvek drugačija, a uvek tako svoja. Kao da u slučaju ove istinske dive konstantno prisustvujemo večnom vraćanju novog. A zašto je to tako mogao je da se uveri svako ko je 14. februar 2018. godine odlučio da provede na njenom koncertu u velikoj dvorani Sava centra.

Jer, Josipa uvek pronalazi novi ključ za tumačenje svojih pesama. I tako je bilo i ovog puta. Odevena u prelepu modnu kreaciju, koja je nalikovala na kakvo slikarsko platno, s potpisom ćerke njene stare saradnice Ide, Dine ona nas je povela na neverovatno muzičko putovanje koje je u pojedinim trenucima delovalo kao najbolje moguće utočište od buke sveta a na momente kao eksplozija sirove rokerske energije. Na tom putovanju sačekali su nas i "Boginja", i "Tisuću razloga", i "Živim po svom", i "O jednoj mladosti", i "Vjerujem ti sve", i naravno "Gdje Dunav ljubi nebo". Ali i kada se to najmanje očekuje i Bajagina "Ja mislim 300 na sat", i to na suvo, u a cappella izdanju. Bilo je tu prisećanja i na čoveka s kako je rekla najlepšim i najsrčanijim osmehom na svetu, Nebojšu Glogovca, s kojim se susretala prilikom radova na predstavi "Pijana noć 1918." i filmu "Ustav republike Hrvatske" a nije izostalo ni prisečanja na ljude s kojima je snimila predivne duete, u rasponu od Dina Dvornika, preko Šabana Bajramovića pa sve do hrvatske hip hop zvezde Marina Ivanovića Stoke. Negde između prikralo se i recitovanje dobro poznatih stihova češkog pesnika Jirija Šotole. Ali ono što nas je nagonilo da jašemo do ekstaze bile su osavremenjene pesme koje su uz začin benda Čui postale po ko zna koji put osvevremenjene. Kao savršena sonična kapsula koja nas čuva od perfidne banalnosti ove naše svakodnevice.

Svakodnevice koju moramo ponovo izmisliti. Kao i čitav niz drugih stvari.

Baš kao što Josipa Lisac iz koncerta u koncert ponovo i ponovo izmišlja samu sebe.

среда, 14. фебруар 2018.

Josipa Lisac

Piše: Rastko Ivanović

Svaki koncert Josipe Lisac nudi „1000 razloga za ljubav, 1000 razloga za smeh“. Tako je i bilo i ovog puta.
 


U našim savremenim društvima, idealni model „velike ljubavi za ceo život“, polako gubi tlo pod nogama, nestajući u susretu sa brzim izlascima, brzim ljubavima, i čitavom flotilom alternativnih, uzastopnih, ili čak istovremenih ljubavnih scenarija. Ljubav za sva vremena stoga nastavlja da živi u značajnim delima visoke ili popularne kulture. A jedno od takvih dela je svakako album “Dnevnik jedne ljubavi“, koji je nastao kao plod mitske ljubavi Karla Metikoša i Josipe Lisac.

„Dnevnik jedne ljubavi“ je prva konceptualna ploča u nekadašnjoj Jugoslaviji. S muzičke strane, „Dnevnik“ je najsličniji rok operi, odnosno mjuziklu koji daje glas snovima o besmrtnoj ljubavi. Rečju, u pitanju je album na koji nije pala ni jedna trunka prašine, i koji i posle pune četiri decenije nastavlja da sjaji kao sveše brušeni dijamant.

Koncertom u Sava Centru, na Dan zaljubljenih, 14. februara, Josipa je upravo obeležila 40 godina od izlaska ovog albuma. Kako i sama kaže, svaki njen koncert je posvećen Karlu Metikošu, ali ovoga puta ta posveta bila je podvučena je i video prilozima koji svedoče o Metikoševom životnom putu, koji ga je vodio od sive socijalističke svakodnevice u svetlom okupani Pariz, sve do beskrajnih prostranstava Afrike, gde doživljava čudo neposrednog apsolutnog života koji buja u lepoti, boji, pokretu i u zvuku – što će se preliti i na saradnju s Josipom – u Vremenu Snova kada je svet poslednji put bio mlad.

Josipa Lisac se često opisuje kao neuporediva. To je delom posledica njenog imidža, ali je njena neuporedivost, u biti, stvar muzike, njene pesme su sjajne ne samo zbog upečatljivih tekstova, smelih kompozicionih elemenata ili Josipinih bravuroznih izvođenja već zbog načina na koji su ovi elementi povezani.

Sve to se moglo videti već na početku beogradskog koncerta, koji je započela samo uz klavijature i pesmu „Ave Marija“ iz rok opere „Gubec Beg“ (1975), kada se Josipa pojavila u dupke ispunjenoj dvorani Sava Centra u ekstravagantnoj haljini u ulozi „dame u crnom“, koja je, kako je rekla, „spremna za tulum“.

Ove stilove odevanja, ponašanja, artističkog performansa najbolje je opisati u terminima transformacije i maskarade, kojima Josipa stvara, istovremeno, u svojoj osobi i „umetnicu i ikonu, osobu i egzotiku“, ali tako da iza svih tih velova publika razaznaje idealistkinju i sanjarku... Ili, osobu naglašene personalnosti, otrgnutu od uniformisanosti i ljigavosti konformizma, koja nas u vremenu kada je luksuz biti svoj, uči da živimo svoje snove.

Kako se to radi, Josipa je demonstrirala, tako što je staru strast podvrgla novom muzičkom fejsliftingu. Pesme se transformišu u novim aranžmanima, a da nijedna nije bila ograničen idiomom. Time se zvuk nevidljivih orgulja koje proizvode klavijature pretapa u valjajući fank gruv koji klizi u lagani džez, i tako, pesmu po pesmu, ljubav je ispunila pomalo hladnu veliku dvoranu Sava centra.

U ovom „lečenju muzikom“ Josipi su obilato pomagali izvanredni prateći muzičari koji su činili da se u jednom trenutku osećate ušuškanim u svojoj sobi, u drugom ružili zidove iste te sobe, a već u narednom vas vodili na imaginarno putovanje u neku pariski kafe gde Di Di Bridžvoter peva Edit Pjaf. I, dok masa lebdi uz „O jenoj mladosti“, „Hir, hir, hir“, „Živim po svome“, prolazeći kroz neonsku izmaglicu koju stvaraju kako reflektori tako i mobilni telefoni na „Magli“, oseća se da njene pesme često venčavaju ovozemaljsko sa spiritualnim aspiracijama. Ova religija ljubavi izložena u njima nastavlja da odzvanja u svima koji su dodirnuti njenim kredom.

Sve do onog mesta „Gdje Dunav ljubi nebo“.

I nekog narednog viđenja.

(

недеља, 11. фебруар 2018.

MISAO



Piše: Rastko Ivanović

"Probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost". Stalno plovimo ka svojoj kući. Ali povratka kući nema. Povratak na Itaku više nije moguć. I jedino što možemo da nađemo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. Slobode, koja je sada ako se to tako može reći, u neku ruku, raz-vrtložena. I zato se ne možemo izgubiti kako bismo se ponovo pronašli već samo kako bismo se ponovo izgubili. Jer naša misao ne poseduje tačku ravnoteže, ona nije fiksirana za neko čvrsto tle, već je usmerena na putovanje uvek nesigurnim morima. Ona se opire sidru, i stremi uvek ka onom drugom, ka onom nesvakidašnjem. Uvek zaobilazi kruženja i grebene. I ako je prava misao drži se uvek onoga što još nije osvojila. Izlažući ljudsku životinju u nama onome što tu životinju prevazilazi. Jer samo uz pomoć tog prevazilaženja možemo ovaj jedinstveni život koji nam je dat živeti poput besmrtnika samih.


Protiv mrzilačkog duha konačnosti.

Protiv zakonskih posedrnika. Misli, grada, filozofije i života.

A za pravu misao koja Beskraj vodi u boj protiv falsifikatora.

Do kraja svih krajeva i poraza svih poraza.

Za onu, koja uvek otvara vrata budućem Dobru gde uvek prosijava samo ono Beskonačno. 



субота, 10. фебруар 2018.

ODISEJA


Piše: Rastko Ivanović

Ljudi žele da u svojoj sredini izraze svoju ličnost.
Ne samo u tome što rade, nego i u svojim izborima.
Kreću se u urbanom prostoru i traže nešto. Šta?
Intimu doma.


György Konrad

Drugim rečima, oni traže isto ono što je tražio i Homerov Odisej. Ali, na kraju završavaju praznih ruku. Jer jedno je danas sasvim sigurno. A to je da povratka domu nema.

Umesto povratka jedino što pronalazimo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. I jedino što još uvek možemo da učinimo je da odemo. I da se izgubimo ne kako bismo se tobož ponovo pronašli već kako bismo se ponovo izgubili. Jer, i kad nam se čini da se vraćamo domu, mi se poput aviona u magli nalazimo nasukani na strano tle. Ali to nije razlog za očajanje. Jer, kako je to Rembo pevao moramo se držati onog što još uvek nismo osvojili. Moramo istrajati u svojim mislima cele noći. Kako bi istina s malim i postala istina s velikim I. Kako bi svetlo istine kada se probudimo jarko svetlelo u hladnoći. Jer napokon svako od nas je u najboljem slučaju budni čuvar onih prolaznih istina. I zato stalno mora ponovo iznalaziti i iznalaziti sebe. Ponovo se izumevati, kao što mora da izumeva i ljubav, politiku, filozofiju, revoluciju, iznova i iznova.

Jer, konačno, kao što to znamo iz Internacionale, mi smo ništa, ali bićemo sve. Samo ako naučimo jezik bekstva. Bekstva od statusa kvo našeg aktuelnog liberal-demokratskog konsenzusa. Od sveta onakvog kakav jeste u ime sveta onakvog kakav bi on mogao da bude. Jer, mi uvek moramo ostati otvoreni za ono što znamo. A mi znamo da ne znamo šta je ono što će tek da bude.

четвртак, 08. фебруар 2018.

DRUGI DOLAZAK


Piše: Rastko Ivanović

Nakon papine smrti, Kolegijum kardinala se sastaje, kako bi izabrao njegovog naslednika. Izabran je kardinal koji ostavlja utisak osobe, koja nije sposobna da ponese teret tolike odgovornosti. Da li je to anksioznost? Ili depresija? Da li on sebe smatra nepodobnim?

Vernici čekaju da se novi papa pojavi na balkonu, na Trgu svetog Petra. I kada kucne taj čas, on shvata da nema šta da kaže. Papa je depresivan budući da je shvatio da nema istine na ovom svetu. Drugim rečima, on svom narodu ne može da saopšti istinu jer ga je ova napustila. U neku ruku, lekciju izlečenja ovom fiktivnom papi, iz filma, "Imamo papu", Nanija Moretija, kao da pruža stvarna ličnost papa Franje.

Naime, u svom prvom obraćanju narodu okupljenom na Trgu svetog Petra on je okupljenima poručio da je on čovek koji dolazi sa samog kraja sveta. Time je želeo da kaže da on dolazi iz Argentine, zemlje koju je uveliko opustošila zver globalnog kapitalizma. I otada apokalipsa kao da prosijava kroz dela papa Franje. Jer on je čovek koji je spreman da se suoči s onim poslednjim stvarima. I što je najvažnije spreman je da se suoči sa onim novim.

U jednom intervjuu, koji je dao neposredno nakon svog izbora on govori kako su tri najvažnije stvari za hrišćanstvo danas, vera, nada i milost. Od čega bi naročito valjalo izdvojiti ovu poslednju. Jer, u neku ruku, kako to i kaže sam papa Franja crkva danas mora da funkcioniše po principu vojne bolnice.

Neki to vole da zovu i saosećajnošću, a neki i solidarnoću, dok bi Delez i Gatari u uvodu u svoju čuvenu knjigu, "Šta je filozofija", rekli da je ovde reč, jednostavno, o prijateljstvu. Jer, šta je uistinu prijateljstvo? Ono je mogućnost stvaranja jednog zajedničkog, jednog boljeg sveta. Sveta, koji stvaramo mi sami iz dana u dan. Ili kako bi to rekli zapatisti, oslanjajući se na reči velikog Antonija Maćada, "napravićemo put hodajući". Jer, možda nema ni istine, možda nema ni značenja ni smisla, ali mi smo tu da napravimo zajednički most iznad ambisa ništavila. A ako se ironija, kao onaj neophodan začin života razvede od solidarnosti i empatije, onda na naša vrata neminovno zakuca depresija da dođe po svoje. Po samu našu dušu.

Montenj je voleo da kaže, "o prijatalji moji, prijatelja nema". Valjda baš zato prijatelj i jeste paradoks prirode. Njeno ubedljivo najlepše remek-delo. Neko s kime uvek možemo da podelimo vlastitu samoću. I napravimo jedan potencijalno bolji svet. I zato pouzdajmo se u svoj imperativ, okrenimo leđa moći, budimo ravnodušni prema presudi, i nikad ne odustanimo od svojih želja. I naravno svojih prijatelja!