петак, 11. август 2017.

ČOVEK GOMILE




Piše. Rastko Ivanović

Po ima priču pod nazivom “Čovek gomile” u kojoj pacijent, tek što je otpušten iz bolnice, seda u jednu kafanu u Londonu, uživajući u svojoj slobodi i posmatrajući večernju vrevu, kad primeti oronulog starca neobičnog izgleda i ponašanja koga smesta odluči da sledi. Isprva, čovek kao da nekud žuri s određenim ciljem. On stalno iznova prolazi gradom uzduž i popreko sve dok i onom što ga sledi ne postane očigledna besciljnost njegovog hodanja. Celu bogovetnu  noć hoda sad već opustelim ulicama i u svitanje to i dalje isto čini. Njegov pratilac ga sledi i čitavog narednog dana i napušta ga tek kad se ponovo spuste senke druge večeri. Pre nego što odustane, suočava se sa neznancem, gleda ga netremice u oči, ali neznanac ga ne primećuje i nastavlja svoju ophodnju.

Poovo delo jedna je od velikih oda misteriji grada.
Ko od nas makar jednom nije bio taj pratilac ili taj neznanac? Taj ulični hodač, koji postavlja sebi pitanje, gde grad počinje, a gde se završava?  Jer, u toj misiji "botanizovanja na asfaltu" čovek se veoma laklo premetne u voajera. U čoveka-pauka iz istoimenog stripa, koji prvog sledećeg časa zajaše mrežu okultnih sila, koju mu grad nudi. Jer, šta je uopšte život u gradu ako ne jedan veliki film. Film, u kome naše oko biva zamenjeno kamerom, koja se saobražava našim željama, strahovima i nadama. Jer, kamera je za nas moderne, ono što su bogovi bili za antički svet, kako nas je to naučio Godar u svom "Preziru". I samim tim jasno je da u jednom svetu, u kome filmovi ne kopiraju već sanjaju stvarnost i sam naš pogled mora biti filmski. Budući da na našoj retini ostaju otisnuti tragovi i onih filmova koje smo gledali, ali i svih onih, o kojima smo samo maštali.

Jer, ta mračna komora zvana naš mozak ponekad ume da nam priredi i neke tako lepe i tako nezaboravne stvari. Isto kao i naš grad. Grad, koji svake večeri montira po jedan nezaboravni film za svakog svog gledaoca. To jest, za nas.






петак, 04. август 2017.

MADLENA



Piše: Rastko Ivanović

“Šta je Madlena?” To je pitanje, koje nam se postavlja u jednom trenutku filma "Immemori", Krisa Markera. Madlenu je otkrio Prust kada je svoj kolač umočio u čaj i počeo da putuje kroz vreme, vraćajući se u prošlost, to jest, vraćajući prošlost nama.

U tom smislu, Markerov doprinos izgubljenom vremenu je pre prustovski nego frojdovski, budući da se drži mogućnosti iskupljujućeg oporavka prošlosti pre nego što traga za njenim potisnutim sadržajem zakopanim negde duboko u našoj fragmentiranoj sadašnjosti. Ali, na posletku to je uvek potraga za jednom prošlošću, koja je nemoguća, koja kao takva nikada ni nije postojala.

U njoj Marker uvek pronalazi obrise Hičkokove "Vrtoglavice", filma, koji je koliko metafora o padu i o prostoru, toliko i metafora o nečem što je još daleko teže predstaviti, a to je vrtoglavica vremena. I Marker kruži oko ovog filma, uhodeći njegove tragove, na isti onaj način, na koji protagonista "Vrtoglavice", detektiv Skoti Ferguson kruži oko objekta svoje želje, misteriozne Madlen, odnosno Džudi. Žene, koja je objekt umetnosti, taj mračni predmet muškarčeve želje.

No, veza između njih dvoje jenemoguća, jer nije moguće biti u vezi, nije moguće biti u odnosu s umetničkim delom. U tom smislu, ona je iluzija, "materijalizovano ništa”, ili kako bi se to u lakanovskoj psihoanalizi reklo, simptom muškarca kao subjekta. Ali, u neku ruku i sam Skoti postoji samo kroz nju kao simptom, odnosno celokupna njegova egzistencija, od kada je upoznao zasniva se na njoj, kao simptomu, pa samim tim ukoliko ona ne postoji, možda je tek i muškarac žena koja misli da postoji.

No kako bilo, ona je ultimativna fantazija, taj nemogući, taj nepostojeći predmet želje.

A njeno lice, kao i lice brojnih Markerovih ili Godarovih junakinja, ili pak Premindžerove Laure je link s prošlošću, link sa našim izgubljenim sećanjima, metonimijski link s samom istorijom filma.

Te mašine, koja učestvuje u konstituiasnju našeg pogleda na svet, te tehnologije imaginarnog, te tehnologije varke, koja je stvarnija od stvarnorg, te laži, koja nam konačno govori istinu.

I u tom smislu, Madlena je događaj, događaj, koji je, čini se, nepovratno izgubljen. I da bismo ga rekonstruisali potrebna nam je upravo slika. Slika, koja provocira događaj, koji bi bio "linija bekstva” od ovog mrtvog vremena. Vremena, u kome ako već konačno verovanje mora biti verovanje u fikciju, onda nam danas nedostaju i bolja fikcija, ali i bolji snovi.

I zato sanjajmo ponovo, ali ovoga puta, znatno bolje.



четвртак, 03. август 2017.

JFK


Piše: Rastko Ivanović

"Svako ga je odmah zapazio. Imao je tamni, narandžasto smeđi ten, poput instruktora skijanja a kada se nasmeajo gomili, zubi su mu bili zapanjujuće beli i jasno vidljivi na razdaljini od pedeset metara. U jednom trenutku salutirao je Peršing trgu, a trg mu je uzvratio pozdrav, tako da se kraljević i prosjaci glamura posmatrali jedni druge preko ulice, i to je bio jedan od onih veoma posebnih trenutaka u andergraund istoriji sveta. (...) (Č)oveku se moglo učiniti da je ovakvu scenu već gledao u desetak muzičkih komedija; bila je to scena u kojoj heroj, glavni glumac matinea, filmska zvezda, stiže u palatu po princezu. Ili, što je zapravo isto, a za naše podneblje značajnije, najpopularniji fudbaler, kralj studentskog kampusa, koji pristiže u dekanovu kuću, okružen svitom raspevanih studenata kako bi od dekana tražio poljubac njegove kćeri (...) I iznenada sam shvatio čitavu tradiciju, sve mi je postalo jasno, i razumeo sam depresiju koja je tankim slojem prevlačila okupljanje jer je sve uistinu bilo jednostavno: demokrate će nominovati kao predsedničkog kandidata čoveka koga će, bez obzira kolika njegova politička posvećenost bila, uvek nesumnjivo i čak protiv svoje volje doživljavati kao blokbaster glumca (...)"
 
Ovaj utisak sa predizbornog skupa demokrata u Los Anđelesu, koji je 1960. godine zabeležio Norman Majler u svom kultnom tekstu Supermen dolazi u supermarket, neminovno pada na pamet pri pogledu na trodelni panel Džejmsa Rozenkvista Novoizabrani predsednik (1960-1/1964), Inače, to je njegov prvi rad izveden u stilu slika-kao-bilbord. Nedostaje samo komentar Džozefa Kenedija - "Prodavaćemo Džeka kao sapun" (Whalen  1964, 446) - da bi predstava u potpunosti funkcionisala kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila ključni podsticaj Rozenkvistoovog dela, politički marketing funkcionisao kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila u ključni podsticaj Rozenkvistovog dela, politički marketing funkcionisao kroz siswtem reprezentacije: veštog dekorisanja, svakodnevnih pitanja živahnim bojama, spektaklom robe i industrijom zabave. Nasmejani Kenedi, u pastelno plavom odelu, zapravo je proizvod, kao i torta i automobil pored njega. Rozenkvist je sva tri motiva i preuzeo iz reklama; tortu iz oglasa, koji je 1954. godine izašao u magazinu Lajf, automobil iz nešto starijeg broja iste revije, a Kenedijevo lice sa postera iz predsedničke kampanje.

Donald Vilson, koji je poster dizajnirao, ovako opisuje njegovo nastajanje: "Predsednik Kenedi bio je fasciniran sopstvenim fotografijama ali i ekstremno kritičan pa mu je ovaj poster bio posebno zanimljiv. Veliko pitanje u leto 1960. godine bilo je da li napraviti ozbiljan, zreli ili  poster sw osmehom. U tom konkretnom trenutku jedna od najčešćih primedbi koju su mu republikanci upućivali bila je da nema dovoljno iskustva za predsednika što je mnoge ljude oko njega - uključujući i  njega samog - u početku navelo na pomisao da bi poster trebalo da bude ozbiljan i zreo. Ja sam ga ubedio da izgleda divno kada se osmehuje ali to nije bilo lako... Poster s osmehom štampan je u više miliona primeraka koji su se pojavili svuda po Americi."

Dobro je poznato da su Rozenkvistove slike uvek nastajale po predlošku, da je žive modele menjao vizuelnim posrednikom: fotografijom, posterom, reklamom.Kenedi, kao tema, savršeno je pogodovao ovakvom konceptu. Iako se činilo da javnost zna sve o njegovom privatnom životu i političkim aktivnostima, prdstava koja je do nje dolazila - baš kao i Rozenkvistova slika - bila je uvek posredovana, selektivna i pažljivo kontrolisana. Projekcija "političkog artefakta" Kenedi nastala je u procesu komodifikacije, utemeljenom u brižljivo osmišljenoj idealizaciji i očekivanjima birača. Tri decenije kasnije, nakon brojnih istorijskih i pseudoistorijskih dekonstrukcija "slike o Kenediju", na pitanje o čemu je slika Novoizabrani predsednik Rozenkvist odgovara: "To je slika čoveka koji sam sebe reklamira" (Goldman 1992, 101).

A reklama je danas kao i u vreme Kenedija zapravo sve. S tom razlikom, što ako je nekada iza obećanja i postojao nekakav proizvod, onda danas iza nje nema više ničega. Osim, naravno, najobičnije magle simulacije.

Istorija se pretvorila u film, a naši takozvani životi u džinovsku sablasnu predstavu, u kojoj više nema posmatrača, jer svi u njoj glumimo, uglavnom bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan zgoditak.

Ne vidimo li moć te predstave možda i najbolje na primeru Lane Del Rej? Jer Lana je čuvena Diznilend patriotkinja koja Ameriku slika kao neku vrstu utopije u tehnikoloru. Ili još jednostavnije rečeno, njena Amerika je zemlja koja postoji samo u mitovima i u pričama. Jednom rečju, u slici.

Uostalom, nije li Džeki Kenedi, koju Lana glumi u spotu za numeru "National Anthem" bila ta koja je Kenedijev boravak u Beloj kući uporedila s legendarnim fikcionalnim kraljevstvom Kamelot? Jer zahvaljujući dotad nezapamćenoj proliferaciji medijskih slika Kenedi je bio prvi američki predsednik koji je okupirao naše dnevne sobe.

Dvadesetak godina pre njegove pobede Adorno je život u Americi već video kao jedan veliki rijaliti program. Film koji nema više ko da gleda jer smo svi postali statisti u njemu. S Trampom u drugoj polovini druge decenije 21. veka stvari su samo dovedene do sveopšteg paroksizma.

Reči više nemaju bilo kakvog značenja a sve što je do juče bilo čvrsto sada se pretvorilo u PR. Takoreći iza magle simulacije nema više ničega. Osim slike. I Lane Del Rej.






среда, 02. август 2017.

HODAM SAD KAO ZOMBI


Piše: Rastko Ivanović

Kapital je, kažu Delez i Gatari, “šarena slika svega što je ikada postojalo; začudan hibrid ultramodernog i arhaičnog. A ako postoji neko telo, u kojem se sve sabira onda je to, svakako, telo zombija. Jer, ne postoji nijedno drugo tako upečatljivo telo-brikolaž, koje bi bi bolje opisalo samu unutrašnju logiku kapitalizma kao takvog. Bilo da želimo da govorimo o eksploataciji živog od mrtvog rada, ili o nečem tome sličnom.

Jer, kapitalizam je sistem koji i samu smrt pretvara u vrednost, sistem koji se hrani i samim njenim crevima. I pritom iz njih izvlači višak vrednosti. Baš kao i iz naših simuliranih života.

I tu se javljaju kao odgovor oni stari, Romerovi zombiji. Zombiji koji ustaju protiv pretvaranja smrti u vrednost. Protiv življenja života u srmrti za života samog.

A nisu li oni, zapravo, mi? Izbledele medijske slike, koje se sporo kreću kroz ovaj naš, opusteli kapitalistički pejsaž u kome ni nema više ničega. Osim sve novijih i novijih i sve šarenijih i šarenijih igračaka, kojima smo kao kakva deca opčinjeni.

Jer, mi smo, danas, ušli u jedno i više nego depresivno vreme. Vreme, u kojem, paradoksalno ili ne, nade, ima, ipak, sasvim, sasvim dovoljno.

Ali, ne izgleda i za nas.



уторак, 01. август 2017.

LANA U DIZNILENDU




Piše: Rastko Ivanović

“[Kenedi] se nikada nije pojavio u pravom filmu, već je televiziju pretvorio u svoj veliki ekran i postao najveća zvezda XX veka”, tvrdi Džon Helman u nameri da naglasi značaj novog medija ali i Kenedijevu, za političara, po svemu izuzetnu popularnost. I zaista, Kenedi je zahvaljujući do tad zaista nezabeležnoj proliferaciji medijskih slika prodro u sve prostore naših svakodnevnih života. Štaviše, od tad političari počinju da žive u našim televizorima.

Jer, kako je to predvideo Adorno sada već uveliko davnih 40-ih godina 20. veka, naši životi pretvorili su se u jedan veliki rijaliti program. U film, koji više ni nema ko da gleda, budući da svi glumimo u njemu. Uglavnom, bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan dobitak.

To je film, koji se odvija ovde i sada, u našoj večnoj sadašnjosti. Jer, u jednom vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije, biti deo prošlosti znači u stvari biti budućnost sama, kako to u temi “Love” peva Lana Del Rej.

Ogrnuta u zastavu s pedeset zvezdica, ova Diznilend patriotkinja peva o zemlji, koja kao takva više ni ne postoji, a možda nikada ni nije. Barem ne na onaj način, na koji ona o njoj peva.

Jer, to o čemu ona peva je nostalgični kliše o obećanoj zemlji, o utopiji u tehnikoloru. O mestu, koje postoji samo u mitovima i u pričama, jednom rečju, u slici kao takvoj.

No, šta bismo mi bez priča, koje svakog jutra pričamo sebi pre nego što odemo na pijacu laži i s poverenjem gledamo u prodavce. Konačno, da nema iluzije koja podržava samu realnost i ista ta realnost bi se raspala, baš kao i mi.

 

уторак, 25. јул 2017.

Samo mrtva zvezda je prava zvezda?

Piše: Rastko Ivanović

Sudbina slavnih jeste da poput žrtvenog jarca delaju i trpe umesto drugih ljudi. Da li slika leša Vitni Hjuston na naslovnoj stranici jednog tabloida predstavlja ultimativnu žrtvu koju jedna zvezda može da učini za svoje obožavaoce?


Nekada, u zlatnim danima Holivuda, smatralo se da je ono što čini jednu zvezdu zvezdom njen herojski identitet, njena izuzetnost, superiornost, nedodirljivost i, naravno, moć transgresije.

Tada se podrazumevalo da su zvezde mitskog kalibra one herojske individue koje nadilaze ograničenja zadatog života, koje ruše društvena pravila, sabotiraju moralne konvencije, brišu barijere među polovima, bivajući veće od efemerne stvarnosti i veće od samog života. Zbog toga su od pedesetih godina 20. veka zvezde izrasle u simbol nove religije čiji je prvosveštenik postao Endi Vorhol, „pilula je postala nafora, a Džoni Voker zamena za krv Hristovu“.

Stoga je sudbina slavnih bila, kao i sudbina junaka u svim mitologijama - da poput žrtvenog jarca delaju i trpe umesto drugih ljudi. Tu se krio i razlog zašto su zvezde neretko na koncu umirale mlade - njihova mitska dimenzija podrazumevala je smrt. A smrt je bila njihova poslednja predstava. To je bila ona karika koja ih je iz legende selila pravo u mit.

U vremenu večne sadašnjosti, kad su sve stvari izgubile dimenziju budućnosti, nema više potrebe za mitskim zvezdama. Jer, nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život. Danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.

Nekada su zvezde, na čiji identitet je vlasnička prava imao Holivud, svoju slobodu pronalazile u smrti. Shvatajući da je čist identitet čista smrt, zvezde poput Džejmsa Dina i Merilin Monro odlazile su sa ovog sveta pravo u legendu vrlo rano.

Od kada je šizofrenija od bolesti evoluirala u životni stil, svaka zvezda može da se krevelji iza mnoštva različitih maski. U atmosferi opšte karnevalizacije identiteta sada se sve uloge mogu igrati i to u isti mah. Tako umesto nekadašnjeg čistog identiteta kao čiste smrti sada svedočimo odsustvu bilo kakvog identiteta.

Ono što je industrija nekada nastojala da sakrije, da potisne kao zabranjeni sadržaj, danas se obelodanjuje. Širom su otvorene sve odaje.

Prekomerni ekscesi postali su svakodnevna obaveza.

Samim tim, smrt zvezde zadobija ekskluzivnu notu. I ne samo to, zvezde danas umiru više puta, tačnije, onoliko puta koliko je medijima i gladnoj publici potrebno.

U vremenu u kome se stalno traži da se zaista desi nešto stvarno, dešava se nešto isuviše stvarno. Desio se onaj tren kada se totalnost oklizne i pokaže nam svoje pravo lice. Tada vidimo sve ono što stalno gledamo, a ne želimo da vidimo: sve one krvožedne menadžere i vrebajuće korporativne lešinare koji će sve uraditi da namaknu još profita. Pa i da organizuju direktan prenos nečije smrti uz nadu po nekog otpevanog tona kako koncert ne bi bio otkazan.

Setimo se samo kada je Kurt Kobejn bio u komi, magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola strane.

U ovom slučaju, smrt Vitni Hjuston donela joj je naslovnicu.

Jer samo mrtva zvezda je dobra zvezda. A mitovi... pa mitovi su uvek nezasiti.

B92

(http://www.b92.net/zivot/pop.php?yyyy=2012&mm=02&dd=23&nav_id=585093)

понедељак, 24. јул 2017.

Da li nešto može da nas uzbudi u 21. v?

Piše: Rastko Ivanović

Današnji povećani intenzitet slika smrti, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, nego što doprinosi osećanju njegove svetosti.
 

U našem svetu prilagođenom stanju vrtoglavice, čovek možda još uvek ne može skinuti poklopac vremena sa smrtnog života, ali on je u mogućnosti da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. Samim tim, savremeni sled stvari učinio je da astronomski troškovi terapija iz prošlosti više nisu neophodni.

Nove i poboljšane dijete, spravice za fitnes, beskrajna prostranstva kiber-prostora, čudesa genetskog remonta, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju, promene pola, zamene rodnih uloga, nove vrste pića i frizura i svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi... sasvim fino će odraditi posao. Možete da budete bilo ko ili bilo šta, možete da imate seks sa bilo kime ili čime. Šta god da se desi nema potrebe za očajavanjem.

Da li to, onda, znači da više ništa ne može da uzbudi čoveka u 21. veku? Ne znači. Jer tu je smrt. A u našem besmrtnom univerzumu smrt je danas na ceni. Štaviše, u 21. veku “tržišna vrednost patnje i smrti postala je veća od one koje su imali seks i uživanje”. Jer u svetu u kome dolazi do pornografske materijalizacije svega, upravo je smrt postala najveće uživanje. Bilo da je izolovana i distancirana staklenim omotima i prezervirarna u jednom stadijumu pomoću formaldehida - kao u radovima Demijena Hirsta, ili obasjana svetlošću reflektora kao u slučaju Džejn Gudi, smrt je danas postala ostvarenje rada sna krupnog kapitala.

Ilustraciju ovih reči nači čemo samo ako se prisetimo kako je mesto na kome su nekada bile kule bliznakinje, Ground Zero, nakon terorističkih napada od 11. septembra postalo Meka za turiste- mesto na kome su terorizam, turizam i patriotizam igrali ruku pod ruku. Turisti su tih dana dolazili čak iz Japana da bi videli, da bi osetili i opipali “tu realnost”, dok su kolekcionari i kustosi na mestu nesreće odabirali po svom estetskom sudu artefakte terora, koji će biti izloženi na nekim budućim izložbama.

Karta za Graund Zero je bila besplatna za sve one hodočasnike koji su želeli da se povežu sa svojom istorijom bez mehanizama posredovanja, sa maksimalnom transparentnošću, bez stajanja u redu: bila je to karta overena na određeno vreme, na vremenski interval od karakterističnih petnaest minuta. Kao da je vorholovski šapat odjekivao u vremenskom ograničenju na tih magičnih petnaest minuta koji su obezbeđivali brzi prolaz do Groundzerolanda.

Slike su tom prilikom razgrabljene, suveniri su kupljeni, majice su prodate, dizajnirane naočare su ulovljene. Kao i u slučaju torture iz Abu Graiba, kada su scene brutalnog mučenja iz američkog zatvora dobile svoju meku repliku u italijanskom izdanju magazina Vogue iz septembra 2006. godine, a sve u cilju promovisanja novih modnih linija. Ista sudbina zadesila je i slavne ličnosti.

Princeza Dajana je postala mnogo življa posle svoje smrti za mnoge ljude nego za života. Kao što je i Vitni Hjuston posle svoje smrti postala meta novog tabloidnog lova: da li se udavila u kadi, da li je u klubu krvarila iz kolena noć pre smrti, da li je bila prikrivena lezbejka... Lako bi bilo reći da su Ledi Di i Vitni žrtve „društva spektakla“, a mi pasivni voajeri njihovih smrti.

No, reč je o daleko kompleksnijoj dramaturgiji, o kolektivnom scenariju u kojem su mase igrale neposrednu ulogu, ulogu u pravom rieliti programu javnog i privatnog života ovih diva čije su okruženje predstavljali mediji. Paparaci iz tabloida bili su samo prenosnici te pogubne interakcije, a iza njih smo svi mi čija žudnja oblikuje medije – mi koji smo masa i medij, mreža i provodni elektricitet.

Uostalom, videli smo kako su satima neposredno po objavljivanju vesti o smrti Vitni Hjuston, društvene mreže eksplodirale od izjava večne ljubavi i beskrajne tuge, i – očekivano – malog, ali snažnog izliva grubih čak i okrutnih šala. Zagušljiva sentimentalnost i varvarska bezosećajnost su, naprosto, dve strane istog novčića. Žena koja je u drugom delu svoje karijere bila svedena na pop-kulturni vic iznenada je u svojoj smrti postala ono što je bila na početku karijere – američko srculence.

Slična stvar se desila i u julu 2011. godine po smrti Ejmi Vajnhaus. Tih danaTviter je očekivano bio zatrpan vestima o smrti neo-soul dive i ona je u roku od odmah postala trending topic broj jedan zaslugom ljudi koji su bili šokirani ovim nemilim događajem. Nedugo zatim su i slavne ličnosti počele da tvituju kako su baš oni poznavali pravu Ejmi, polažući autorska prava na njenu ličnost.

Ljudi koji su je poznavali krenuli su u svojim izjavama za javnost da objašnjavaju ko je ona bila, dok su šou-biz piskarala - ljudi koji su je sreli na pet sekundi u toaletu Kamden paba - počeli da spekulišu kako je umrla i kakva je sudbina njenog nasleđa. Čak su i blogeri ovim povodom stupili u akciju, pa su jedni pričali priče kako su je videli uživo ili je upoznali pre nego što je postala zvezda, dok su drugi koji su sa njom delilil problem „zavisnosti“ objašnjavali kako samo oni mogu da razumeju kroz šta je prolazila.

U Beogradu isti oni ljudi koji su za ulaznice za poslednji koncert pokojne dive tražili novac natrag, po njenoj smrti su pokušavali na e-bayu da prodaju iste te ulaznice po početnoj ceni od 500 funti.

Za to vreme pop kripta je spremno dočekala svoju mumiju. Prodaja njenih albuma je porasla za 37 000 primeraka odmah po smrti. Takve stvari nisu ništa novo. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola strane.

U budućnosti neko će namlatiti pare na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u stilu 60-ih nadmetaće se raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih Ramzes kondoma koja je pripadala Rudolfu Valentinu i kapi menstrualne krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.

Stoga smo danas, ako sve ovo imamo u vidu, svi uronjeni u istu sudbinu koja predstavlja samo kolektivno ispunjenje žudnje. Može se reći da još nismo daleko odmakli od štokholmskog sindroma: taoci smo tabloidnih informacija, no potajno pristajemo na to stanje. Sve ovo nam zato pokazuje da industrija smrti čini da oni koji umiru svojom smrću ispunjavaju živote onih koji žive. Jer, kako nalažu biopolitičke zakonitosti današnjice nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život, dok danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.

Biopolitički motiv je ovim putem ispunjen: stanovništvo je održano zdravim i neozleđenim, izlečenim od terorističkog kancera, dok mediji ostaju vlasnici eksluzivnih prava na smrt. A smrt... smrt se potvrđuje kao ostvarenje rada sna krupnog kapitala.

„Apsolutna drugost“ koja je odvajala iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada je postala uobičajena karakteristika svakodnevice, čime je divlja zver pretvorena u kućnog ljubimca. Ona je svuda i nigde. Ona se nalazi svuda oko nas, ali se mi više uopšte ne razlikujemo od seljaka iz Čehovljevog Paviljona br. 6, koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da više i ne primećuje krv. Povećani intenzitet slika smrti doprineo je otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, uništavajući osećanje njegove svetosti.

Čini se da i ako smrt jednom dođe, „treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.

Izvor: B92