уторак, 27. јун 2017.

AUTOPORTRET



Sada smo svi autoportretisti, ali ostavimo naše telefone, molim

Piše Rastko Ivanović



Jedna od najčuvenijih izjava nemačkog konceptualnog gurua Jozefa Bojsa glasila je da je svako od nas umetnik. I ovo je pride bila i najpopularnija Bojsova izjava, jer suočomo se s time, biti umetnik je daleko privlačnije nego biti knjigovđa ili pak momak, koji čisti toalete.

No, za razliku od Bojsovog vremena, kada se čovek borio za pravo da bude umetnik, danas je ovo pravo postalo, zapravo, naša obaveza. Ili u najmanju ruku svako od nas je u obavezi da se makar samo-dizajnira.

Jer, niko više nije danas spreaman da ostane niko.

Naprotiv. Uz pomoć selfija svako od nas potencijalno može biti autoportretista. Na taj način, nekadašnja privilegija umetnika poput Velaskeza, Rembranta, Fride Kalo, ili pak Pikasa, postalo je danas nešto što je dostupno svima nama.

Jer, onog trenutka kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo, onda automatski, i umetnićko delo počinje da funkcioniše kao otpadak. To jest, kao sam čovek.

Čovek našeg vremena.

Taj čovek bez svojstava, taj čovek bez osobina, sveden na neprekidno ekstrovertovanje, bez naznaka bilo kakve dubine. 




SELFIE



Piše: Rastko Ivanović

U umetnosti žene koje gledaju u ogledala uvek su predstavljale taštinu. To je njihova umetnička svrha. Taština se nekada smatrala opasnom slabošću. No, danas to više nije slučaj.
Jer, danas mi više ni ne znamo bilo gde drugde da pogledamo, osim u same sebe.
Uostalom, nije li sam fenomen selfija najbolja moguća potvrda gore iznesenih reči?
No, nije oduvek bilo tako. Zapravo, privilegiju pogleda na same sebe imali su tek oni odabrani među nama. Bilo da je tu reč o onim, starim autoportretima majstora poput Van Goga ili pak Velaskeza, ili onih nešto malo mlađih, poput Fride Kalo, ili pak Pikasa.
Ali, naša savremena kultura izmenila je nekadašnje stanje stvari. Jer, danas, zapravo, više niko ne može biti niko. Dovoljno je samo da imate svoj vlastiti Instagram profil. I vi ste, samim tim, praktično već u obavezi da se samo-dizajnirate. Jer, dok su ljudi nekada konstruisali sam svet, mi danas, konstruišemo sami sebe. I kad jednom umremo, o nama će ostati da svedoči ono, naše, sekundarno, iliti drugo telo. Telo sastavljeno od svih onih stvari, koje smo mi, za života nosili. Te stvari, zapravo, tvore samu našu dušu. Dušu, koja se u svakovrsnim virtuelnim prostorima, poput već narečenog Instagrama, susretala s onim drugim. Ili iza ekrana nikad i nije bilo nikoga, osim još jedne inkarnacije, u nizu, velikog carstva privida.

понедељак, 26. јун 2017.

NO HAY BANDA




Piše: Rastko Ivanović

No hay banda (nema muzike) uzvikuje jedan lik spreman da zapeva u filmu Dejvida Linča "Bulevar zvezda" (Mullholland drive), iz 2001. godine. Nema uvek sinhronizacije između životnog impulsa i zamuklog orkestra. Pa ipak, pesma počinje, sasvim neprimereno tišini ili kolektivnoj nepažnji. Ali, kako pesma teče ispostavlja se da je u pitanju plejbek. Ispostavlja se da je sve unapred snimljeno, da je sve unapred napisano. Baš kao i u slučaju samih, naših života.

Naime, ono što vidimo u toj sceni jeste film sam. Ili, malo drugačije rečeno, snimak i ništa više. Čist performans. Uloga koja se igra. Sve ono što čeka i nas kada izađemo iz mraka bioskopske sale.

Jer, naša subjektivnost uvek je već prazna. Ona nas ne vodi nikuda, jer ona je uvek već vođena. Samim tim, ona ne može da nam da bilo kakve smernice prema nekakvom izmaštanom poreklu, jer ona sama predstavlja čisto izvođenje po sebi.

I u tom smislu, posmatrajući ovu legendarnu scenu iz kluba "Silencio", u filmu Dejvida Linča, "Malholand drajv", ne  možemo a da se ne setimo onih poznatih reči Filipa K. Dika, koje nam poručuju da život nikada nije življen, već je uvek življen kroz.

Kroz neke posrednike, kroz ideologiju samu. Jer, ako i sama naša kola rade, recimo, na gas, tako isto i sama naša društva rade recimo na ideologiju. I u tome nema ničeg čudnog, a još manje novog.

Ali, ako to već znamo onda možemo i da mobilišemo snage za otpor. I da pokušamo da pronađemo ono što je po sebi neizračunljivo i izuzeto iz sveta našeg preovlađujućeg računa. A to je, naravno, Istina sama.