четвртак, 25. мај 2017.

ZAMIŠLJENA ZAJEDNICA - TVIN PIKS




Piše: Rastko Ivanović

Ursula Le Gvin (Le Guin), proslavljena spisateljica naučne fantastike, napisala je da “su postojala velika društva koji nisu koristila točak, ali da nije bilo niti jednog koje nije pričalo priče” (The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction, 1980.) i ovo je jedan od načina da se gleda na razliku između čoveka i životinje. Mi zamišljamo budućnost; tačnije, zamišljamo svoju smrt u toj budućnosti, i priče koje pričamo nam služe kao odbrana. I upravo na tim pričama počivaju i naša društva i naše zajednice. Zajednice koje su potekle na i te kako krvavim izvorima.

I ono što ove zajednice održava u životu jeste zakon, to jest, tiranija ćutanja. Odnosno, pristanak na neku vrstu dragovoljnog zaborava. Jer, nismo li mi ljudi, kako je to Frojd verovao, ništa drugo do životinje, koje ne pamte. I nije li samim tim i naše sećanje, zapravo, samo zaboravljanje kako već jednom treba da zaboravimo.

Otud na ovom mestu slobodno možemo povući paralelu između pojedinca i njegove voljene zajednice. Jer čitave nacije, veoma često cvetaju bezbedno potiskujući sve zločine iz svoje prošlosti u političku podsvest.

U čemu ni nema bilo čega čudnog. Jer, mit je taj, koji piše našu istoriju. A sve izvan njega je ćutanje.

Kao što to imamo priliku da vidimo i u legendarnoj seriji, tandema Linč-Frost, ostvarenju po imenu "Tvin Piks".

Jer, nije li, zapravo, "Tvin Piks", najbolji mogući primer jedne astralne Amerike. Amerike, koja sneva samu sebe. Amerike, koja ako malo bolje razmislimo ni ne postoji izvan vlastitih bioskopskih sala. To je Amerika škiljavih barova, prelepih plavih kelnerica, ništa manje zamamnih, i ništa manje raskošnih, kraljica lepote, to je, konačno, Amerika, ogromnih i mističnih pejsaža. Amerika, kroz čiju pustinju kad prolazite vi se osećate kao da prolazite kroz sam film, iz žanra vesterna. I to je valjda ona Amerika, koju aktuelni američki predsednik planira da ponovo učini velikom.

Ali, šta se dešava, kad istina konačno procuri? Kada ona tanka membrana konačno pukne, i kada lava života konačno ispliva na površinu.

E to nam pokazuje, upravo, "Tvin Piks".

Sve izvan toga je onaj imunitetni osmeh naših blistavo belih zuba. Osmeh, koji skriva naš pravi identitet, to jest, činjenicu da isti više ni ne posedujemo. Ili je i on, ništa drugo do još jedna blistava reklama?

среда, 24. мај 2017.

TVIN PIKS






Piše: Rastko Ivanović

Ursula Le Gvin (Le Guin), proslavljena spisateljica naučne fantastike, napisala je da “su postojala velika društva koji nisu koristila točak, ali da nije bilo niti jednog koje nije pričalo priče” (The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction, 1980.) i ovo je jedan od načina da se gleda na razliku između čoveka i životinje. Mi zamišljamo budućnost; tačnije, zamišljamo svoju smrt u toj budućnosti, i priče koje pričamo nam služe kao odbrana. Na njima, konačno počivaju i naše zajednice, i naša društva. Ti mitovi često nam služe kao brana pred zločinima na kojima su iste te zajednice nastale. A svaka zajednica, svaka nacija, upravo je iznikla iz tih krvavih temelja.

Tvin Piks iz istoimene američke serije, Marka Frosta i Dejvida Linča, samo je jedan odsev takve zajednice. Zajednice koja je potekla na temeljima zločina. Zločina koji se sakriva kako bi Amerika ponovo postala velika.

Jer, naposletku, nije li to najbolji mogući primer astralne Amerike. Amerika, koja je prikazana onakvom kakvom samu sebe zamišlja. Kakvom samu sebe sanja. A bez nje ne bi bilo ni nas. Jer, ako smo nekada svi mi pomalo bili Grci, onda smo danas, svi mi, makar pomalo, Amerikanci.

Jer, iako se dićimo svojim vlastitim vrednostima, istina je da time skrivamo da nemamo, apsolutno, više nikakvih vrednosti.

Osim, naravno blistavo belog osmeha. Ili je i to samo reklama?


уторак, 23. мај 2017.

BRZINA




Piše: Rastko Ivanović

Početkom dvadesetog veka sazrelo je doba za futurističko ushićenje brzinom, a Marineti će, pošto je pozvao na ubijanje mesečine kao beskorisne poetske stareži, ustvrditi i da je trkački automobil lepši od Pobede sa Samotrake. Takav stav nije bio nimalo čudan. Jer bio je to sam početak 20. veka. Veka, koji je imao poverenja u budućnost. I koji je zapravo verovao samo u jedno. U neograničenu moć brzine.

Brzine, koja je davala neverovatnu snagu tek dolazećim, tek rađajućim mašinama.

Mašinama, čije brzina, efikasnost i funkcionalnost su nas, neprestano odueševljavale.

Što, danas, naprosto više nije slučaj. Jer, mašina više ni nije ispred već unutar nas.

Naime, Marineti je ispevao himnu automobilu. Ali, za nas koji se sa posla vraćamo kući, uhvaćeni 'u špic', Marinetijevo oduševljenje automobilom, čini se malo, pa ridikulozno.

A i sama priroda mašine se izmenila. Ona više ne predstavlja spoljnji objekat. Ne, ona je u nama, to je, zapravo, naša bio-mašina, koja je neodvojiva od našeg genetskog postajanja, samim ljudskim organizmom.

I otud je najbolja slika našeg doba ne slika neke konkretne mašine, nego scena otvaranja, Linčovog "Izgubljenog autoputa", u kojoj naše oči kao da surfuju po nečemu što, zapravo, podseća na sam ekran. Na taj način, Linč kao da uspeva da naslika internet u samim našim glavama.  

Jer, mašina nije više izvan nas, ona je u nama. I ona uistinu i jeste mi.

Štaviše, sveprožimajući kolaps budućnosti doveo je do neverovatnog ubrzanja, do neverovatne akceleracije naše psihičke, kao i kognitivne energije.

I to je dovelo do toga da danas ima previše svega. I da smo svime time, mi i te kako opterećeni.

A kako i ne bi bili. Baton Ruž juče, danas Nica, sutra London. Nekoć, Gvantanamo, a pre svega toga, naravno, 11. septembar. Strah, ubrzanje, uzbuđenje, klonulost, depresija.

I tako u krug. Dan za danom. Naše svakodnevne olimpijade straha. Bez početka. I bez kraja.

Jer, nije li vanredno stanje odavno postalo naše redovno stanje? Čak iako ne živite u Srbiji.

I šta nam onda, na kraju ove naše balade, uopšte, i preostaje. Nego nada.

Jer, biti optimista znači nadati se da će stvari jednom postati bolje. Ali, biti vernik nade, znači da ćemo svi zajedno učiniti da nam, zaista, postane bolje. I zato nam je potrebno zaista puno hrabrosti. Jer, konačno, kako je to primetio čuveni Džonatan Saks, ne morate biti naročito hrabri da biste se nazvali optimistom, ali vam je potrebno, zaista, puno hrabrosti, kako bi se nečemu nadali.

Stoga, samo hrabro!