уторак, 21. новембар 2017.

The Residents


Legendarni art teroristi su sastav koji nije nikada bio deo vremena. Plutajući na margini The Residents su bili tamo gde se malo ko usudio da prođe. I još uvek su tamo.

субота, 18. новембар 2017.

San


Piše: Rastko Ivanović

Neki bi rekli da je žena, samom sobom, najbolji mogući dokaz da Bog ne postoji. Ali gledajući u tebe, svedočeći tvom bezgrešnom pogledu, koji pretvara pakao u Raj, čovek shvata da si ti Njegov najbolji izaslanik na Zemlji. Jer ko bi nas drugi podsetio na ono što je gotovo u potpunosti izbrisano iz našeg kolektivnog sećanja, a što je, ipak, deo svakog od nas, a to je Dobrota. Dobrota, koja je u tvom slučaju neopisiva baš kao i tvoja Lepota. Voleo bih da otvorim nebo i da te vratim na ljubičasti oblak sa kog si potekla i da te zavrtim kako bi se cela planeta okretala u tvom smeru, ali ti to možeš sama i bez moje pomoći. Ja samo želim da zauvek ostanem izgubljen u tvom snu. Ali znam da san ne bi bio san kada ne bi bio prekinut i znam da će svi ti trenuci biti izgubljeni baš kao suze na kiši. Ali znam i da ću zauvek pamtiti svaki trenutak, koji si mi poklonila. Dokle god budem bio na ovoj planeti. Ali i još dugo, dugo nakon toga!



петак, 17. новембар 2017.

Nevena


Piše. Rastko Ivanović
 
Jedne subote me je pozvala Nevena telefonom. U jednom trenutku sam bio toliko opčinjen magijom njenog glasa da nisam bio u stanju da odgovorim na najednostavnije moguće pitanje, "da li mogu da te pozovem malo kasnije?". Jer, Nevenin glas, kao i sama Nevena nije od ovog sveta.

Ona je satkana od snova, a opet je tako stvarna. Moja omiljena sestra od sna, koja mi daruje busolu, pomoću koje ponovo mogu da pronađem onaj pravi život.

Isti onaj život, za koji je Rembo jednom davno govorio kako je, danas, odsutan. Ali, samo je na nama da li ćemo ga, ponovo, učiniti prisutnim.

Sa Nevenom, sa njenim glasom, sa tim Mogućim Nemogućeg, sve postaje potencijalno ostvarivo.

Jer, njeno lice je  - Ideja, njena pojava je - Događaj, a njen glas je - čista magija.

Jer, ako je, događaj, zaista, ono što se opire svim mogućim zakonitostima ovog sveta, onda je njegovo drugo ime, upravo, NEVENA!     

петак, 03. новембар 2017.

SZ: Čavela


Piše: Rastko Ivanović

Glas je mrlja i ljaga, uvek smo već izbačeni iz raja glasovne čistote, padamo zbog glasa, naš je glas uvek obeležen grehom naše jedinstvenosti. Glas velike meksičke pevačice, rođene u Kostariki, Čavele Vargas bio je grub i pomalo šaputav, nimalo stilizovan, niti muzički iglađen. Ali bio je to glas ispunjen strašću. Neutaživim apetitom za životom. Glas, koji je funkcionisao kao plejbek zanemelog naroda, i još mnoga toga drugog. To jest, svega onog, neukrotivo drugog. Bilo da je reč o sirotinji ili drastično drugačijoj seksualnosti. Bio je to, konačno, glas žene čiji su život i delo predstavljali praznik ni iz čega, i žalost nad svime, a dokumentarac, rediteljskog para Gand-Kjui, to u pamalo impresionističko-eliptičnom, maniru, izvanredno beleži.







четвртак, 02. новембар 2017.

SZ: Dan oslobođenja


Piše: Rastko Ivanović

„Ako ste idealist, u njenim filmovima ćete naći idealizam; ako ste klasicist, u njenim filmovima ćete naći odu klasicizmu; ako ste nacista, u njenim filmovima ćete naći nacizam.“ Jonas Mekas, o filmovima Leni Rifenštal

Pokret NSK (Neue Slowenische Kunat) nastao je 1984. godine, kada su se udružili Laibach-Kunst, slikarska grupa Irwin (tada R Irwin S), pozorišna grupa Sestre Scipion Našice (sada Kozmokinetički kabinet Noordung) i dizajnerska grupa Novi Kolektivizam. Laibach Kunst, nastao je u podrumu slovenačkog slikara socrealiste Janeza Kneza, simbolične 1980. godine, u rudarskom gradiću Trbovlju. Ovaj gradić poznat po svom radničkom pokretu značajnom za uspeh NOB-a, ostavio je trag u delatnosti grupe koju je iznedrio. Laibach, shvatajući da funkcioniše u maloj državi, nastaloj u sprezi više kultura, pokušava da prikaže svoj slovenački identitet. Oni to čine preko različitih matrica koje spajaju u svom delu, koristeći simbole katoličke umetnosti, umetnosti avangardi, slovenačku umetnosti, nazi-kunsta, socrealizma. Po ujedinjenju NSK, grupa Irwin i Teatar se idejno inkrorporiraju u koncept čiji je rodonačelnik Laibach. Koncept NSK tako postaje simulacija sistema, u kome Laibach predstavlja političare, Teatar crkvu, a grupa Irwin državne umetnike.

Definicija veze između individue i kolektiva koja je sadržana u jednoj od ranih izjava Laibach-a, postala je konceptualna baza budućeg kolektiva NSK. „Laibach-Kunst je princip svesnog odricanja od lličnog ukusa, suda, uverenja, slobodna depersonalizacija, dobrovoljno preuzimanje uloge ideologije, demaskiranja i rekapitulacija režimskog ultramodernizma.“ (Laibach, 10 Točk Konventa, 1982). Nastupi Laibacha su su teatralni, miks-medijski, vagnerijanski... NSK odeljenje za vizuelne umetnosti stvara scenografiju prepunu istorijskih simbola, odeljenje za teatar ritualno pleše, uniformisani članovi Laibach-a recituju govore Hitlera, Musolinija, Staljina ili Tita. Sve to simulira strukturu rituala izvođenih prilikom nacističkih, fašističkih ili komunističkih svečanosti. Dakle, govor Vođe, scenografija sastavljena od državnih simbola i ritmički, skoro derviški ples 'mladosti', predstavljaju 'Gesamtkunstwerk' totalitarizma. Čemu to navođenje publike da ih doživi kao univerzalne gospodare? Razlog je, po izjavama članova NSK, traumatizacija publike, odnosno ukazivanje pažnje na mogućnost da traumatska prošlost može ponovo da se javi. Laibach upozorava! Samo ime „Laibach“ je simbol kroz koji se objašnjava diskurs NSK, što znači reprezentaciju traume prošlosti, njenu eksplikaciju u sadašnjosti i upozorenje za budućnost jer, „Samo ime i znak su vizuelna materijalizacija ideje, na nivou enigmatičnog misaonog simbola. (...) Godine 1980. sa pojavom omladinske kulturne grupe četvrti put se javlja ime Laibach“, koje sada sugeriše na konkretnui datost mogućnosti za za nastajanje politizirane, sistemske, ideološke umetnosti kao posledice upliva politike i ideologije. U tom smislu ime udružuje užas spoja totalitarizma i alijenacije produkcije industrije u svom sužanjskom obliku.“

Ono što NSK želi da pokaže je miks raznih kultura dat kroz umetničku formu, formu koja predstavlja 'služavku politike' i da na taj način predoči slovenačku kulturu, odnosno slovenačko stanje. Jer ko ne može da stvara može samo da reprodukuje. Reprodukcija ideologije kod NSK, odnosno preidentifikacija sa istom, razotkriva je, prikazuje u svojoj biti i na taj način je suvbverzira. NSK koristi Maljevičev krst kao znak, upozorenje koje govori o nemogućnosti postojanja van ideologije: „Avangarde su se rasturile u dodiru sa ideologijom. Projekat NSK je postavljen upravo na tom konfliktu, u kome su avangarde izgubile svoju bitku sa politikama svih vrsta.“ (Irwin, Intervju, 1988.) NSK pokazuje da se ideologija može subverzirai jedino prikazivanjem skrivenih metoda njenog funkcionisanja i tako razotkriti njena suština. Maljevičev crni krst tako postaje znak 'ideologije' NSK, poput kukastog krsta ili zvezde petokrake. Svi ostali simboli se okreću oko njega. Zabluda modernizma o autonomnosti umetnsoti potaje očigledna. Na prvi pogled u fašističkom ruhu, NSK se sastoji od različitih, nekoegzistentnih elemenata fašizma, nacizma, staljinizma... i ta nekoegzistentnost ih održava, čini nedokučivim. NSK tematizuje totalitarizam i postavlja pitanje da li je totalitarno samo ono što je eksplicitno totalitarno. Po Žižeku, pravi fašisti su uvek prikriveni.

U dokumentarnom filmu, Dan oslobođenja, Ugisa Oltea i Mortena Travika, susrećemo grupu Laibach na putu u Pjongjang, gde povodom 70. godišnjice od oslobađanja Severne Koreje od japanske kolonijalne vlasti treba da održe svečani koncert i tako postanu prva zapadna rok grupa koja je nastupila u glavnom gradu jedne od „najzatvorenijih zemalja na svetu“. Ovaj put iza zidina jedne od poslednjih „komunističkih diktatura“, umesto da svedoči o totalitarnom licu jedne zemlje, daleko više nam otkriva totalitarno naličje samihi naših zapadnih društava. Društava, u kojima nema više robova, jer svi žive u iluziji da su slobodni. Društava, u kojima svako od nas, svakog jutra odlazi na pijacu laži i sa poverenjem gleda u prodavce, i konačno društava, u kojima, svi mi, poslednji ljudi zapada, dobijamo malu dozu otrova za ugodne snove.

Na taj način, ovaj dokumentarac, kao da nas podseća na reči jednog francuskog filozofa, koji veli da je bolje i ne činiti ništa, nego raditi u prostoru onoga, što sam zapad proglašava da postoji.

Jer, zlo je najčešće u nevinom pogledu, koji zlo vidi svuda, osim u samome sebi.



среда, 01. новембар 2017.

SZ: "Hana Arent" i "Marli"

Iz odličnog izbora filmova na 8. Slobodnoj zoni izdvajamo dva potpuno različita dela - film Margarete Fon Trote o Hani Arent i portret Boba Marlija "Crnog Heroja" iz ugla reditelja Kevina Mekdonalda.
 
Piše: Rastko Ivanović



Budući da nam je prošlost jednako neizvesna kao i budućnost, film “Hana Arentr” za nas ima veliki značaj. Jer, gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Zbog toga, Hana Arent nam je potrebnija više nego ikad.

Bezbroj puta u istoriji ljudi su pokušavali da uvedu u film lik mislioca, filozofa. Ali to do sada nikome nije pošlo za rukom, zato što filozof sedi i razmišlja, a to je nemoguće predstaviti na filmu. Čak i kada su smišljene neke nadrealističke sekvence, koje predstavljalju misao filozofa, od svega toga nije bilo ništa. Drugim rečima, do sada je ovaploćena misao ili nepomično visila na krstu, ili je sedela u pozi Rodenovog mislioca, koji se odmara posle fitnesa.

U tom smislu, film Margarete Fon Trote o Hani Arent je bitan korak napred... Što i nije neobično, ako imamo na umu ozbiljnu strast s kojom je Fon Trota ekranizovala biografije Roze Luksemburg i Hildegard fon Bingen. No, kako rad Hane Arent predstavlja “Roršahov test za interpretatore/ke“ (Dejna Vila, Daša Duhaček), onda je uspeh u transformisanju misli u sliku u filmu “Hana Arent” još veći podvig. 

BANALNOST ZLA: Politička misao Hane Arent utemeljena je na refleksijama o političkim katastrofama koje su se odigrale sredinom prošlog veka. Od svega što je imala da nam poruči, verovatno je najneodložnija ona poruka koja se tiče odgovornosti za politiku, odnosno naše dužnosti da budemo građani i građanke koji se staraju o svetu i preuzimaju odgovornost za ono što se čini u naše ime. Hana Arent zastupa Sokratovo rasuđivanje i dijalog, koji za Arent, pre svega polazi od razgovora sa samim sobom, od udvajanja kroz razmišljanje kao temeljne pretpostavke čovekove sposobnosti bivanja s drugima, odnosno čoveka kao bića pluraliteta. U suprotnom, ako “prkosimo mišljenju”, u opasnosti smo da zapadnemo u banalnost zla. Jer, zlo nikad nije “radikalno”, samo je ekstremno, i ne poseduje nikakvu dubinu niti ikakvu demonsku dimenziju. Za razliku od njega, dobro ima dubinu i može biti radikalno.

Do ovih uvida Hana Arent je došla kada je prisustvovala suđenju Adolfu Ajhmanu 1961.
Problem da se Ajhman razume bio je u tome što on nije posedovao „demonske“ osobine koje bismo očekivali kod osobe koja je kriva za tako užasan zločin. Nije izgledao ni kao neki zagriženi fanatik. Nije imao klasične, izopačene karakterne osobine za koje se pretpostavlja da takav zločinac ima – jedva da je uopšte i imao karakter. Hana Arent je svoj pojam o banalnosti zla i razvila pokušavajući da shvati ovu osobu bez ličnosti.



Film Margarete Fon Trote upravo prati godine u kojima Hana Arent putuje u Izrael na suđenje ozloglaženom nacističkom zločincu i i potom objavljuje svoje kontroverzno delo „Banalnost zla“. Iako su njene jasne namere trebalo da nas navedu na to da je praktično svako bio kriv zbog dopuštanja da konstrukt nacističke Nemačke izbije na površinu, njujorški Jevreji su bili razumljivo najuznemireniji zbog „površnih“ implikacija njenog stava, što je mesto odakle konflikt i drama ovog filma proizilaze.

Primajući smrtonosne pretnje i otuđujući se od brojnih bliskih, ličnih prijatelja u procesu, Fon Trota poredi široko nerazumevanje i emocionalne reakcije na Arentkino pisanje sa istom banalnošću mišljenja, ili ignorancije, demonstriranom od Ajhmana. Stoga, se kao pitanje nameće da li su ljudske motivacije oslobođene od emocionalne odgovornosti?

Ova inteligentna tematska integracija Arentkinih verovanja s pričom o njenom životu je upravo ono što čini ovaj inteligentni akademski triler vrednim hvale.

Budući da nam je prošlost jednako neizvesna kao i budućnost, filma „Hana Arent“ za nas ima verliki značaj. Jer, gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Zbog toga, Hana Arent nam je potrebnija više nego ikad.

"Marli" 

Bob Marli predstavlja gotovo mitološku figuru, Crnog Heroja. Film Kevina Mekdonalda, upravo, to potvrđuje.

Mit u više nego jednom smislu predstavlja jedinstvenu kulturnu formu, pa velika pažnja koju mu vazda pridajemo nikako nije slučajna ni neopravdana. On prati čovečanstvo od najranijih vremena do danas, i nezaobilazan je (iako često neprimetan) činilac u gotovo svim životnim situacijama. Čak i  u epohi, u kojoj događaji moraju stalno da eksplodiraju na ekranu kako bi se održala naša napeta pažnja okruženi smo mitovima. Sklonost ka poetizaciji i mitologizaciji društvene stvarnosti nameće se prema toj logici kao univerzalna i trajna osobina pojedinaca i grupa. Samo se kontekst, naravno, vremenom menjao. A sa promenama konteksta menjao se i mit.

Pa tako i danas, kada se čini da Zapad, u postničeanskom duhu potkopava nekadašnje metafizičke temelje sa bezbožnom mešavinom praktičnog materijalizma, političkog pragmatizma, moralnog i kulturnog relativizma i filozofskog skepticizma, nema ničeg neobičnog u tome što „rođeni skeptik sa sklonošću ka baptizmu“ nije imun na svakovrsne mitove. Jer mit, kako kaže Rolan Bart, može biti sve. Pogotovo u svetu u kome je masovna proizvodnja stvorila masovnu kulturu.

Robert Nesta Marli je za života postao mit. I to, u rasponu od Patagonije do Aljaske u onome što je kontinentalna Amerika, preko Evrope, Azije i Australiji premošćavajući čitav kontinent Afrike – Marli je jednako zagrejao srca i Navaho Indijanaca, i naroda Novog Zelanda.

Ništa drugačije stvari ne stoje ni na ovim prostorima. O Marliju se pisalo (od prominentnog pisca Davida Albaharija, preko uglednih imena srpske pop publicistike Dragana Ambrozića i Svetlane Đolović, do doktora političkih nauka Vojina Vidanovića...), objavljene su knjige (“Uhvati  vatru”, u izdanju Mono i Manjana),urađen je i jedan intervju (Goran Cvetić), osnivane su grupe osemenjene njegovim uticajem (pre svih Del Arno Bend; kasnije Irie FM i Smoke’n’Soul...), snimane su obrade njegovih pesama („Exodus“ i „War“ u ’čitanju’ Eyesburna), a njegov rođendan se redovno obeležava (6. februara).

Ako sve ovo imamo u vidu onda ne treba da čudi, što je dvorana Doma omladine bila mala da primi sve one koji su želeli da vide dokumentarac o Marliju u režiji Kevina Mekdonalda, u okviru osme Slobodne zone.

I odmah treba reći: „Marli“ je ambiciozan i obiman film, koji pokazuje kako Mekdonald ne može da odoli magnetičnom, zgodnom i darovitom pevaču i ‘songrajteru’ koji je preminuo od posledica raka u 36. godini upravo kada je njegova zvezda počela internacionalno da sija, čime „Marli“ deluje kao seme koje pada na plodno, za mitske konstrukte prijemčivo tle. Ova pedantno istražena posveta ne zapada u potpunosti u zamku autorizovane muzičke biografije. Mekdonald je nesputano zaveden pevačevom harizmom i zasenjen prirodnom lepotom i kulturnim bogatstvom njegove rodne Jamajke. Ali reditelj takođe ne ulepšava ono što je čuo o divljem, nesigurnom, i ponekad napornom čoveku iza maske -  čak i ako i dobar i loš Marli ostaju dovoljno enigmatični da se čini da će uvek ostati izvan našeg domašaja.

Prvi upečatljivi aspekt “Marlija” je da jednostavno izgleda spektakularno. Početni snimci iz vazduha brda Jamajke gde je Marli odrastao su zadivljujući. Mekdonald odmah hvata pravi osećaj okruženja koje je važno da razumemo rani deo Marlijevog života. On nije rođen u getu Trenčtauna; on je bio “momak sa sela“ koji je odrastao u nagrizajućem čemeru u gradu bez struje. On je bio takođe nešto poput autsajdera pošto je bio polubeo; njegov otac, koga nikad nije upoznao, bio je beli Jamajčanin engleskog porekla.

Ubrzo, kao što deca iz geta oduvek čine ne bi li se spasila bede, Marli počinje da se bavi muzikom. Sa drugovima iz škole, Bani Vejlerom i Piterom Tošom osniva sastav koji se do 1965. učvršćuje pod imenom The Wailers.

Ova rana faza Marlijeve karijere i rođenje regea, nude najpronicljiviju lekciju iz istorije muzike ovde. Od mnogih intervjuisanih sagovornika, Marlijev dugogodišnji saradnik Nevil “Bani“ Livingston je naročito značajan. On je bio jedan od Marlijevih saboraca u Wailersima, koji je pomogao stvaranju regea iz duha ska, i njegovo koloritno sećanje pripoveda priču o Marlijevim muzičkim počecima. Ovi počeci su bili mnogo duži nego što bi mnogi pomislil. Marli je počeo da snima 1962. ali je samo postao globalni superstar u nekoliko godina pre svoje smrti 1981.

Priče o Marliju i modernoj Jamajci su toliko ispreplitane da bi bilo neodgovorno ignorisati potonje dok dokumentujemo prošlo, i Mekdonald ne zapostavlja ovu dužnost. Marlijev prelazak u rastafarijanizam je ispričan kroz prizmu čuvene posete etiopskog cara Hajle Selasija Jamajci 1966. Stari snimci Selasija okruženog Jamajčanima na aerodromu ogledaju se u filmu u Marlijevom povratku na Jamajku posle kratkog dobrovoljnog egzila deceniju kasnije. U ovim godinama Marli je postao internacionalna senzacija, i Mekdonald vešto vezuje zajedno priču o njegovom muzičkom proboju, ličnim otkrovenjima i kulturnoj odgovornosti. Mada srećemo mnoštvo koncertnih zapisa, pojedini gledaoci žaliće se da to nije dovoljno. Jer, sa Marlijem nikada nije dovoljno: kada god je potrebno pozvati se na, ili prevazići određenu životnu situaciju ili krizu, uvek će se naći Bobova pesma vezana za nju. Ali...

...Mekdonald nikada ne prekida priču da bi dopustio „Marliju“ da sklizne na teritoriju koncertnog filma. Celo izvođenje uživo „Kinky reggae“ je prisutno, ali služi kao pozadinski saundtrek na temu čuvenog Marlijevog neverstva, uključujući intervjue sa ženom Ritom Marli i ćerkom Sidelijom, jednom od Marlijevo jedanaestoro dece sa sedam žena.


Mekdonald je osigurao snimke Marlijevih izvođenja kada je bio na vrhuncu. Mi ga vidimo tokom koncerta 1976. na vrhuncu jamajčanskog političkog razdora, upravo pošto je Marli zamalo izbegao pokušaj atentata. Na koncertu u Zimbabveu, 1980, proslavi nezavisnosti zemlje prisustvujemo najupečatljivijoj sceni u filmu. Kada kontrola mase popusti obezbeđenje odluči da pusti suzavac na masu, članovi Marljhijevog benda beže sa scene, ali on ostaje na pročelju, u centru bine, momentalno nesvestan haosa koji ga okružuje. To je živo otelovljenje njegovog teksta „one good thing about music, when it hits you feel no pain“.

Ovo su trijumfalni trenuci filma, u kojima Mekdonald povezuje čoveka i njegovu muziku dodajući i dubinu i kontekst.

U tim trenucima, vidimo zašto Bob Marli predstavlja gotovo mitološku figuru, Crnog Heroja. On je umetnik koji je transcendirao sve klasne, rasne i verske kategorije, mireći i nepomirljivo.

To najbolje vidimo u arhivskim snimcima iz aprila 1978, kada Bob Marley & The Wailers sviraju na “One love peace” koncertu u Kingstonu, gde Marli na simboličan način zbližava dvojicu lidera supraničkih političkih partija. Ali, to je bilo sve što je mogao da učini za svoju zemlju jer je tumor na mozgu nezadrživo napredovao.

U svom portretu Marlija kao porodičnog čoveka ovaj generalno pohvalni dokumentaraac je najstroži (no, neke stvari se ipak prećutkuju, pa Mekdonald nijednom ne pita pevačevu suprugu Ritu o njenoj izjavi iz 2004. da je Marli silovao 1973)  Zigi Marli, respektabilna rege zvezda, priseća se svog detinjstva sa svetačkim osmehom koji se kontrastira njegovim nimalo toplim sećanjima: „On nije bio onaj tata koji će reći: ‘hej, budi pažljiv sine’. On je bio težak čovek, jel znaš? Težak, težak, težak”. Više javno ambivalentna ćerka, Sidelija, priseća se kako je većina dečijih igara u kojima je učestvovao njen otac poprimala formu ozbiljnog takmičenja: “Uvek je bila u pitanju trkanje ko može da ga pobedi”.

Marlijev nagon da bude najbolji u bilo čemu što radi – koji, potiče, kako film implikuje, ne samo iz odrastanja u siromaštvu, već iz doživotnog osećanja nesigurnosti povodom očinstva i rasne pripadnosti - može eventualno da bude faktor njegove smrti. Kada je maligni melanom pronađen na njegovom palcu, Bob je odbio da amputiraju palac iz straha da neće više biti sposoban da igra njegove omiljene fudbalske utakmice između proba. Par godina kasnije, on će kolabirati nakon koncerta, posle kog će se vratiti doktoru koji će mu saopštiti da je rak zahvatio praktično svaki organ u njegovom telu.

Kraj kratkog Marlijevog života bio je nepodnošljivo tužan, kao i poslednjih pola sata ovog filma, u kojima gledamo snimke na smrt osušenog Marlija kako pokušava da nađe spas u alternativnoj medicini na jednoj bavarskoj klinici.

Moje kovrdže – govorio je Bob Marli, oznaka su moje potpune slobode. One pokazuju ljudima u Vavilonu da je čovek  koji ih nosi potpuno slobodan.

Ironičnom igrom slučaja, ovaj velikan regea i rok muzike i borac za ljudsku slobodu umro je bez njih, 11. maja 1981.

Ono što nedostaje u filmu je osvrt na Marlijevo trajno nasleđe. Kada Marli umre, film se završava. Ipak, ima smisla u ovome budući da Mekdonald suptilno pokazuje koliko se ikona u koju je pevač izrastao, razlikuje od čoveka kakav je bio. No, jedno je izvesno: komercijalizacija Marlijeve slike ide ruku pod ruku sa podlom depolitizacijom – njegovo lice na posterima čini od njega svojevrsnu marihuana maskotu, još jedan artikl na pijaci potrošačkih fetiša... Iako je Marli bio izuzetno politična figura, ujedno globalno u svojoj podršci Pan-Afričkom pokretu, i lokalno u Jamajci.

Možda, zato nije zgoreg, za kraj, setiti se jedne stare priče.

U svom uvodu u “Metodu Leonarda Da Vinčija” (1895), pesnik Pol Valeri je priznao da je znao jako malo o njemu te je „izmislio svog vlastitog Leonarda“. Leonardo je tako postao „Leonardo“, alegorija, tačka oslonca za ljudsku svest. Što će reći da je istorija onog što znamo uvek samo istorija onog što želimo da znamo. Ili onog što nam dopuštaju da znamo.

Savremeni mitovi to potvrđuju. Oni se struktuiraju u skladu sa misijom koja se dodeljuje junaku. A pop kulturu je uvek pratila snažna mitološka uzavrelost. Pa ipak, Mekdonaldov film to samo donekle potvrđuje.

Jer... Bob Marli je možda lice sa majica i tip koji je pušio džoint na kućnim zabavama, ali “Marli” nam pokazuje da je bio daleko više.

(Izvor: B92 |



уторак, 31. октобар 2017.

33. BEOGRADSKI DžEZ FESTIVAL 2017.

Piše: Rastko Ivanović



"On ie večiti glumac ali prirodni, pošto je izveštaćenost urođeni oblik ljudskosti."

Vitold Gombrović

Ove Gombrovičeve reči mogu se primeniti i na Dejvida Bouvija. Jer, malo je ko, u svom romanu sa puno likova, igrajući sebe, uistinu, igrao svakoga od nas. U toj avanturi neprestanog izmišljanja, neprestanog vajanja samoga sebe, Bouvi se šetao kroz najrazličitije moguće žanrove. Tako se ovaj moderni lord Bajron u večitoj autokreaciji doticao i fanka, i ar-en-bi-a i još mnogo toga drugog. A na svom, poslednjem testamentarnom izdanju "Blackstar", on je režirajući vlastitu smrt, otišao ja jedno džezirano putovanje kroz kosmos. U tom poduhvatu, glavni saradnik mu je bio briljantni američki saksofonista, Doni Mekaslin. Čovek čiji bend demonstrira neverovatnu neukrotivu energiju na sceni, koja nikada ne staje na put čistoj emociji. I tako je i bilo i na zatvaranju, ovogodišnjeg, 33. po redu, izdanja, Beogradskog džez festivala.

Ako se za džez, pomalo stereotipno može reći, da je u pitanju muzika improvizacije, koja neprekidno stvara samu sebe, onda je Doni Mekaslin neko ko nesumnjivo potvrđuje tu tezu. Jer, Mekaslin neguje improvizatorski duh džeza ukrštajući ga sa bogatom zvučnom paletom elektronike i hip-hopa, sa povremenim zakucavanjima u dabu. U toj soničnoj avanturi značajnu podršku mu pruža i neverovatni klavijaturista Džejson Lindnder. Jer, njegove solo eskapade na klvaijaturama zaista treba doživeti uživo. Poigravajući se različitim efektima, on otvara prostor Mekaslinu da izlije svoje srce, kroz svoj 'rog'. I tako sve do trenutka dok nisu srušili kuću i putem Mekaslinovog saksofona, koji na momente štekće kao uzi, nisu doveli publiku do dugog željenog soničnog orgazma.

Ako se prisetimo jednog trenutka, koji se odigrao veće pre zatvaranja, na velikoj sceni Sava centra, kada Džošua Redman kao da greši u završnici jedne od tema, koje je svirao te večeri, a da opet sve deluje tako vešto izrežirano, možemo se zapitati da li improvizacija uopšte postoji. No, to nije ni preterano bitno. Jer, u vremenu, u kome je nemali deo muzičkih, i ne samo muzičkih radova sveden na bezgranično širenje spamova, bivajuči potčinjen veštačkom režimu advertajzinga, džez i dalje odlikuje makar i iluzija stvabnja hirova nepoznatog. I te mogućnosti da se istovremeno putuje u svim mogućim pravcima. Na neka od tih putovanja, povelo nas je i 33. izdanje Beogradskog džez festivala.

недеља, 29. октобар 2017.

NIK KEJV


Piše: Rastko Ivanović

Smrt je neizreciva i ne može da se predstavi nikakvim simbolom. Tvrditi bilo šta drugo, znači banalizovati je. Smrt je beskonačna, ne da se ni zamisliti. I jedino što nam služi kao privremena odbrana u susretu sa njom jesu priče. Priče, koje pričamo sebi i drugima. Jer postoje velika društva, koja su mogla i bez točka, ali nema niti jednog koje je moglo bez priča.

Nik Kejv je ambivalentni vitez pera i neko za koga kritičari često kažu da mu je smrt najbolja prijteljica. Neko ko veruje da je jedini put da se živi punim plućima onaj koji se odvija na samoj ivici žileta, prožet uništenjem, koju ljubav nosi sa sobom. Njegov poslednji album, "Skeleton Tree" je velika priča o gubitku. Album nastao u senci smrti Kejvovog sina. Smrti koja je označila nestanak čitavog jednog sveta. Kao što to i svaka smrt označava.

Turneja na kojoj promoviše svoj poslednji album, u tom smislu, može se čitati kao veliki narativ o opstanku. O trijumfu duha, Uprkos smrti. I uprkos svemu. Jer, ma koliko obeležen osećanjem neizbežnog kraja, Kejvov opus je obeležen i gotovo prosvetljujućom verom u ono nadnaravno. I zato je i beogradski koncert u okviru aktuelne turneje zvučao kao put od agonije do ekstaze. Od početne teme, "Anthrocene", koja zvuči kao apokaliptični lament nad sudbinom naše polu-mrtve planete, pa sve do jedne od završnih, "Stagger Lee", koja je u svom beogradskom izdanju, zvučala tako sveže, razbarušeno i razdragano sa sve nekih tridesetak Kejvovoh fanova na bini, ovo je bio koncert, koji je vodeći nas od šapata do vriska, delovao kao munja, koja osvetljava još uvek put negde. Makar to bilo i nazad u samu pesmu. Pesmu, u čijem društvu se čovek uzdiže. Jer, pesme Nika Kejva, su možda i onaj poslednji veo lepote, koji se nadvija nad svakodnevnim licem Užasa.









петак, 27. октобар 2017.

O SAVREMENOSTI


Piše Rastko Ivanović

Hoćeš li da pokušamo da sastavimo jednu istoriju?
Vrlo rado, samo koju?
Doista, koju?
Gustav Flober, Buvar i Pekiše

U vremenu, koje odlikuje nasumični svežderački istoricizam, koji očajnički nastoji da se prisvoji prošlost, koje ni nema, sama je prošlost, ta koja nam je postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ono što nam je preostalo jeste sadašnjost, koja se neprekidno samoreprodukuje, ne vodeći više bilo kuda niti bilo gde, a ponajmanje u neku obećanu budućnost. U vreme sovjetske Rusije jedan od najpopularnijih slogana glasio je "Vreme, napred!" Dva sovjetska romanopisca Iljf i Petrov našalili su se sa ovom parolom, poručivši, "Drugovi, spavajte brže". I zaista, činilo se da je tada neko mogao da zaspi u prošlosti da prespava ovu našu sadašnjost i da se probudi tek u budućnosti, kada se dostigne najveća moguća tačka progresa. Ali, danas u vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije to više nije moguće. Ostala je samo sadašnjost plus više opcija. Ali, šta onda, danas, znači biti savremen? Šta znači biti istinski drug vremena, kako se to pita Boris Grojs.

Odgovor na ovo pitanje, posmatran iz jedne ničeanske perspektive glasio bi da je savremen onaj, ko je barem malo decentiran u odnosu na vlastito vrme. Da je to onaj ko ne koincidira u potpunosti sa svojim vlastitim vremenom, i koji ne pristaje na sve zahteve, koje mu njegovo vreme ispostavlja. To bi bio onaj, kako napominje italijanski filozof Đorđo Agamben, koji upire pogled u vlastito vreme, kako bi u njemu ugledao ne svetlo, već mrak. To je onaj koji svoje pero umače u samu tminu vlastitog vremena. Onaj koji bez straha gleda u utrobu svoga veka-zveri. I onaj, koji je kao u Mandeljštamovoj pesmi "Vek", spreman da polomi kičmu vremena, kako bi u njegovim frakturama u njegovim naprslinama pokušao da ugleda tragove svetlosti. Svetosti, koja se ma koliko bila usmerena prema nama uvek od nas beskonačno udaljava.

Te tragove svetlosti, zarobljene u tmini vremena, kojem su pripadali sledili su i mnogi autori okupljeni na izložbi "Sekvence", kojom je otvoren obnovljeni Muzej savremene umetnosti, nakon desetogodišnje rekonstrukcije. U pitanju je izložba lutajućih, polifonih narativa koja ne pristaje na totalizijuće diskurse “mandatne istorije umetnosti“ već kao da plete jednu blago fiktivnu istoriju, koja raskrčava dalji put u nemoguće. Odnosno, u vreme nakon proživljenog kraja istorije kada se čini da smo osuđeni na ponovno odigravanje svih mogučih i svih zamislivih retro-scenarija, ali i u vremr, u kojem moramo da shvatimo da je novo jednom bilo moguće, i da će ono, možda to ponovo i biti.

Foto: Nemanja Knežević

четвртак, 26. октобар 2017.

28. BJF: Kapital i džez

Piše: Rastko Ivanović

Ursulin nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

 
Još dvadesetih godina 20. veka, džez je, po svedočenju Ernsta Kšeneka, počeo da intrigira skoro sve evropske kompozitore, sa izuzetkom doktrinarno stamenih članova „Šenbergove škole“. Ne čudi stoga što je u narednim decenijama jedan od najfanatičnijih razobličitelja „lažnog proroka“ modernizma Stravinskog i najbeskompromisnijih boraca protiv muzičke industrije kao „novog Vavilona“, u kojem je džez imao dominantnu poziciju, bio Teodor Adorno. Jer, Adorno je bio Šenbergov učeniik koji je bespogovorno verovao u istinu učitelja. S druge strane, omiljeni Šenbergov učenik, Hans Ajzler je pre Adorna prestao da veruje u učiteljevu doktrinu. Ali, ni Hans Ajzler nije preterano mario za džez. Pa ipak, u 21. veku, francusko-dansko-nemački džez trio Das Kapital, svira upravo kompozicije Šenbergovog miljenika, Brehtovog saradnika, i kompozitora nacionalne himne Istočne Nemačke – Hansa Ajzlera. I to kako!

U izvođenju Ajzlerovih šlagera manje poznatih melodija Das Kapital pružaju poseban doprinos – šarmantno povezujući prošlost i sadašnjost – u „prevođenju“ Ajzlerovog kabarea, Holivuda i patriotskih pesama u jezik 21. veka. U njihovoj interpretaciji ove pesme zvuče kao relevantni politički ili ekonomski komentari. Kakogod, ovde nema ni nagoveštaja patosa.

Grupa fascinira toplim i nevaljalim pristupom Ajzlerovoj muzici, čudesnom kombinacijom kamernosti, tihe ironije i mahnite energije fri-džeza. Gitarista Hase Poulsen svira pojačanu akustičnu gitaru, ali uspeva da dostigne širok asortiman distorziranih zvukova nalik na električnu gitaru; Daniel Erdman garnirao je zvučni ugođaj zvucima saksofona; a bubnjar Edvard Pero farbao je imaginativnim tonovima muziku, često menjajući cimbale na svojoj opremi između kompozicija kako bi mogao da proizvede zvuk najodgovarajući za svaku od numera.



„Verfehelte Liebe“ bila je nežna balada, „Sklave wer wird dich befrein“ latino raskoš, a „Auferstanden aus Ruinen“ , bivša istočnonemačka nacionalna himna poput komada Orneta Kolmana.

Posle ovog sjajnog trija, nastupila je glavna zvezda ponoćnog programa 28. Beogradskog džez festivala - Ursula Raker.

Rakerova priziva duhove Zore Nil Herston i Fride Kalo – dva njena velika uticaja – sa ehom Boogie Down Production i Public Enemy.

U njenom kompleksnom svetu intelekta i strasti, reči su oružje, inspiracija, poruka i melem. Iako termin spoken word priziva slike logoreičnih boemskih pesnika koji se gube u somnambulnom solipsizmu poezije toka svesti, Rakerova koju su „othranile“ sile promene - oličene u harlemskoj renesansi, bit poeziji, Sonji Sančez, stvara direktnu i snažnu poeziju.

Ni u svom živom nastupu u Domu omladine, Rakerova ne želi da pobegne od neprijatnih tema: ona se bavi zloupotrebom droga, silovanjem, i rasizmom permanentno, koristeći se in-your-face vokabularom koji drži pažnju i okrepljuje svojim porukama. Uglavnom. Međutim, istina je da na trenutke ovaj koncept gubi na intenzitetu i oštrini, a oseća se i umor kod same Ursule, koja se na isti požalila usled iznurujuće turneje. Ipak, njen nastup je, mahom, intenzivan, fokusiran i efektno kanališe njenu frida-kaloiku scensku personu.



Kako veče odmiče, Rakerova kreira intimnu atmosferu, uz pomoć svoja dva saputnika na gitari i bubnjevima.

Njen nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

Teodor Adorno je u džezu video muzički izraz „novog Vavilona“. Neki, pak, drugi intelektualci, poput Erika Hobsbauma, u džezu su videli izraz slobode. Danas je jasnije nego ikada ranije da „ono što se suprotstavlja sistemu Zla služi kao njegovo nehotično ogledalo“. Ali, duh Brehta u revizionističkim reinterpretacijama Hansa Ajzlera , u režiji trija Das Kapital, i glas protiv društvene situacije u kojoj se žene i Afroamerikanci i dalje „komešaju kao ribe u korpi“, održavaju vatru živom.

(Izvor: B92

среда, 25. октобар 2017.

Beogradski džez festival

Piše: Rastko Ivanović

Često se govorilo da džez ne postoji zahvaljujući Americi već uprkos njoj. Slaveći apsurd, neznanje, intelektualnost i seksualnost, džez kroz svoju istoriju govori o slobodi i oslobađanju Afroamerikanaca koji nisu bili slobodni u jednoj slobodnoj zemlji.
 


Četrdeset i pet godina posle Kingovog I have a dream govora i pedesetak godina nakon što su malim ekranima diljem SAD gospodarili jednobojni protagonisti serije Leave A To Beaver, danas u vreme viška demokratije i manjka sloboda, stvara se atmosfera neke nove Amerike sa licem svih duginih boja koja je nestrpljivo čekala i na kraju dočekala svog "Tajgera Vudsa bez štapova za golf". Saundtrek tog međurazdoblja od pedesetak godina i glavni svedok svih duhovnih, umetnčkih i političkih gibanja tog vremena bio je džez.

I osamdesetih kada se na američkoj televiziji pojavio prvi afroamerički sitkom The Cosby show na njegovoj špici čula se jedna truba. I to ne bilo kakva. Bila je to truba Džona Fadisa, čoveka koji je svirao na otvaranju ovogodišnjeg, 24. po redu izdanja Beogradskog džez festivala. Festivala koji je ove godine otvorila njegova ekselencija Kameron Manter, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, svirajući naslovnu temu iz filma Mo Better Blues Spajka Lija. Pred kraj koncerta Fadisu praćenom Big Bendom RTS-a ponovo se na sceni pridružio Manter simpatično finiširajući uvodni nastup na ovogodišnjem festivalu. Tako se od početaka festivala kada su u Beogradu u istom trenutku binu delili Djuk Elington, Dizi Gilespi, Art Blejk, kao i 4000 ljudi u Pioniru koji su svakog oktobra disali džez, pa preko đžem sešn ekstravaganci Četa Bejkera koje su putovale na kraj noći i prvog beogradskog nastupa Majlsa Dejvisa do izolacionističke zaslepljenosti devedesetih kada je festival ugašen došlo do 2004. godine kada je Dom omladine obnovio Džez festival da bi na prvoj večeri 24. BJF-a doplesali do ponovnog makar i prividnog sjedinjenja. Sjedinjenja u ritmu džeza koji je, kako je govorio Čet Bejker, muzika koja najbolje briše prašinu sa svakodnevice.

Duhovni sin Dizija Gilespija i ujak alternativnog hip-hop producenta Madliba, Džon Fadis je prve večeri festivala (Dom sindikata, Trumpet Summit, 24.10.) na trenutke pokazao svu prodornost i neobuzdanost zvuka svoje trube, ali se pre svega pokazao kao prvoklasni kontrolor duha, animator i arhitekta trenutka koji svaku situaciju u džez duhu prinosi na oltar neizvesnosti, sve vreme nastupa izvanredno zabavljajući i sebe i publiku koja je dobrano ispunila veliku salu Doma sindikata. Fadisovo poigravanje sa opusom Dizija Gilespija praćeno osvrtom na Lala Šifrina, kao i finalno sparingovanje sa Kristijanom Skotom konstantno je bilo začinjeno malim i oštrim stakatom dosetki i šali koje su pokazale onu elementarnu neuhvatljivu prirodu džeza.

Kao usaglašavanje različitih stilova i improvizacija, kao stvaranje umetnosti na licu mesta, kao umetnost improvizacije koja stvara samu sebe, pomenuta priroda džeza je do današnjih dana ostala ono mesto gde se u moru suviše istovetnog pronalazi ono različito. I u novom milenijumu džez umesto uloge glavnog junaka pre bira da igra ulogu pametnog posmatrača.

U novom veku u džezu se desio preokret. Nekad je vladalo mišljenje da džez slušaju samo intelektualci da bi devedesete cunamijem elektronska muzike i DJ kulture izmenili način na koji slušamo popularnu muziku. Pojava elektronske i digitalne muzike i porast korišćenja semplova približili su džez alternativnim momcima i devojkama. Celu džez tradiciju sada džez autori kroz tu premisu tumače na nove načine. S druge strane džez uspešno čuva svoju autonomiju izmičući marketinškim strategijama korporativnih grabljivica koje neumoljivo proždiru pop muziku. Drugim rečima, dok su elektronska muzika i alternativni rok postali niše na tržištu, džez i dalje ima moć da preispituje granice popularne muzike i da ih kroz oslobođenu improvizaciju i spontanost transcendira. Takva nesputana permutacija programiranih stilova, podvučena anti-platonističkom idejom po kojoj se ne ide od ideje ka predmetu već od predmeta ka ideji, očuvala je u džezu osobenu moć kreacije koja je nepredvidiva i uvek iznova sposobna da izmiče trendovima.

Na tom balansu tradicije i futurizma postuliran je i program ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala prikladno naslovljen Jazz emotions. Na jednom mestu sreli su se klasični džez elementi i nove elektronske mutacije. Tako smo imali čitanje džeza kroz rep u slučaju tromboniste i saksofoniste Dejnija Leonga (kome se na bini pridružila Hana Vučićević na bisu u Domu omladine) kao otkrivanje geneaološkog stabla čiji godovi kriju u sebi arhitekte koji su dizajnirali ovu kulturu. Kulturu čiji je jedan delić predstavljen i ove jeseni u Beogradu.

Veliki ljubitelj asid zvuka Arta Pepera i specijalista za balade, Stefano Di Batista imao je na Kolarcu (25.10.) dinamičan nastup dinamiziran furioznim vratolomijama bubnjara Džefa Tain Votsa, a sve garnirano simpatičnim Batistinim izlomljenim italo-engleskim jezikom.

Markus Vale, provajder retro-brazilskog gruva na internacionalnu klubsku scenu, čovek koji je pomirio hipika i japija u sebi preispisujući istoriju bosa nove dodajući joj začine evro-američkog roka, psihodelije i elektronike, servirajući globalnu muzičku salatu čiji ukus asocira na svitanja na plaži Kopakabane, zajedno sa Vondom Sa isporučio je odličan nastup u ne baš za ovu priliku adekvatnoj dvorani Kolarca (Jazz Emotions, 25.10.). Nakon njegovog nastupa senzualnu atmosferu vrelih tropikana ritmova dodatno su u bioskopskoj sali Doma Omladine (gde bi bilo bolje da je nastupio i Vale) zagrejali Zuco 103 svojim, ma koliko linearnim konceptom obojenim instant egzotikom toliko i komunikativnim i koketnim miksom džezi gruva, brejkbita i dramenbejsa.

Energični i suptilni džez alt Patriše Barber (Piano Night, Kolarčeva zadužbina, 26.10.) sa sporadičnim revizionističkim osvrtima na Kola Portera bio je idealan za večernje kontemplacije uz viski, dok je pravilno raspoređeni nastup virtuoza na oudu Rabiha Abu-Kalila (String Heroes, Dom Sindikata, 27.10., nažalost izostao je nastup Birelija Lagrena) krcat tragovima orijentalnih bluz ornamenata u mističkom dijapazonu arapskog melosa i portugalskog fada imao omamljujuće efekte.

Rambov amblematični hipertrofirani rableovski spoj nespojivog poodavno propušten kroz filtere free-jazz improvizacija samo je ozvaničen na ovogodišnjem festivalu uobičajeno efektnim nastupom Svjetskog Mega Cara (DOB, 26.10.). Nastupi Jarona Hermana (Piano Night, Kolarčeva zadužbina) i Kristijana Skota (Trumpet Summit, Dom Sindikata) svojim pomeranjem u istom pravcu predstavljali su mahom školski primer uredno navežbane sterilne demonstracije bez iznenađenja. Ovi nastupi su odudarali od pravog džeza koji permanentno tera da se skrene sa zacrtanog puta. Onog džeza u kome je delo veliko samo ukoliko neprestano gradi i stvara novu varijantu samoga sebe.

Upravo traganje za onim skrivenim, nepredstavljivim kako u rokenrolu tako i u džezu jeste ono što izdvaja sastav The Bad Plus. U jednom trenutku melodični i kontemplativni u drugom raspoloženi za desantni udar gruvajućih bas linija The Bad Plus sa scene emituju neverovatnu količinu energije koja eksplodira u bravuroznim reinterpretacijama kubistički razlomljenih indie klasika Nirvane, Flaming Lipsa, Wilcoa u kojima naročito svojim lucidnim solo istupima prednjači bubnjar Dejvid King.

Suma uzbuđenja u nastupu sastava The Bad Plus (DOB, 27.10.) je nemerljiva. Svako dalje njeno opisivanje sankcionisalo bi lepotu koja nas je te večeri odvela u džez zemlju paradoksa i neprilagođenosti u kojoj sve ono svakodnevno, i suviše poznato, makar na kratko, postaje nepoznata planeta.

Tim putem je na najlepši mogući način završen ovogodišnji 24. Beogradski Džez festival.

(B92 | )
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2008&mm=11&nav_id=327690)

понедељак, 23. октобар 2017.

LP DUO





Piše. Rastko Ivanović


Tišina je, kroz istoriju, oduvek bila prisutna u umetnosti. Ona se nalazi na početku i kraju svakog dela, ali i na različite načine ispunjava pojedine segmente umetničkih kompozicija. U tradicionalnoj muzici, tišina ističe zvuk i naglašava početak i kraj fraze, luka, većih i manjih celina, usmerava pažnju na pojedine motive, akcentuje kulminacione tačke i tačke smirenja. U slikarstvu, prazan prostor daje veći intenzitet formi i njenoj punoći, vodi posmatrača do određenih punktuma na slici, dok u filmu učestvuje u vidu izražajnog sredstva u oblikovanju dramske radnje. Tradicionalni diskurs umetnosti mapira tišinu kao senku i pomoćno sredstvo u službi zvuka, slike i filmske dramaturgije, dok u savremenoj umetnosti tišina kao znak stiče ravnopravnost u odnosu na zvuk, kada je eksponirana kao autonoman fenomen. Interesantno je da je i nemi film, koji u sebi tišinu sadrži kao "datost", na početku razvoja filmske umetnosti na svaki način stremio da različitim sredstvima zvukom ispuni projekciju.

Jer, tišina zapravo ni ne postoji. Baš kao ni prazan prostor. 1965. godine Džon Kejdž je ušao u gluvu sobu Univerziteta na Harvardu. Tom prilikom, učinilo mu se da čuje dva zvuka. Jedan visok a drugi dubok. Inženjer, koji je radio u ovoj ustanovi, objasnio mu je da je visoki zvuk bio rad njegoivog nervnog sistema, dok je onaj drugi, duboki, predstavljao cirkulaciju njegove krvi. Ponukan ovim saznanjem Kejdž je zaključio da dok god je živ uvek će biti zvukova. I ti isti zvukovi nastavće da postoje i nakon njegove smrti. U tom smislu, Kejdž kaže da nema apsolutno nikakve potrebe da brinemo za budućnost muzike.

I otad, muzika se, zaista, otvorila za svaki čujni, ili možda bolje rečeno, moguće čujni zvuk. Pa i za onu, najmanju jedinicu zvuka, za kvantni deo zvuka, poznat i kao fonon.

Kako to zvuči kada se izvodi kvantna muzika imali smo prilike da se uverimo u subotu, 21. oktobra 2017. godine, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “Ljuba Tadić”, na koncertu LP Dua.

Praćeni impresivnim video-radovima, Metaklinike, uz nesebičnu stručnu podršku profesora Vlatka Vedrala, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, poveli su nas ovoga puta na putovanje na kojem se ukrštaju, muzika, nove tehnologije, i naravno kvantna fizika. Od priča o Kazimirovom efektu, pa preko one o vakuumu, oni su svojim izvođenjem inicirali dijalog između ove naše, fizičke realnosti i onog drugog kvantnog sveta. Izvodeći kompozicije Mejeringa, Najmana, Božićevića ili pak Rajlija oni su nas teleportovali među neka nova zvučna prostranstva, koja zahtevaju “nove uši za novu muziku”. Muziku, koja će možda u jednom trenutku biti okaratkterisana kao revolucionarna. Kao uzvišena poput zvezde i iznenadna poput samog noćnog napada.