субота, 30. децембар 2017.

SREĆA I LJUBAV


Piše: Rastko Ivanović

„Onaj ko priča o sreći ima često tužne oči“, zapisao je Aragon. Da li je ovaj slavni francuski pesnik bio u pravu? Jer, može li se uopšte biti protiv sreće. Da li je ona, kako je Aristotel tvrdio krajnja svrha naših života ili je pak Niče bio u pravu kada je tvrdio da čovek nimalo ne žudi za srećom i da je to samo odlika Engleza. Jer, šta ako svi ljudi ne teže sreći. Šta ako je sve baš suprotno od toga. Jer šta ako su sve naše želje uvek usmerene ka neuspehu baš zato da bi se zauzvrat one održavale u životu.

Mi danas živimo u vremenu paradoksalne sreće. Sreće, koja u vremenu vladajućeg liberal-demokratskog konsenzusa pre nalikuje na puku iluziju nego na bilo šta drugo. Na smešnu igru privida, u kojoj bezrezervno učestvujemo svi mi, poslednji ljudi Zapada, ljudi obuzeti neprekidnom potragom za sve smešnijim i sve iluzornijim zadovoljstvima. A nije li zadovoljstvo možda i najveći protivnik sreće.

Naime, mi živimo u vremenu, u kojem i dalje ne možemo skinuti poklopac vremena sa našeg smrtnog života, ali ono što možemo je da uklonimo sva moguća i nemoguća ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja možemo iskusiti pre nego što nastupi to drugo i neumitno ograničenje. Mi možemo biti bilo ko ili bilo šta, možemo spavati sa bilo kime ili bilo čime. Na raspolaganju su nam redom i nove spravice za fitnes, i neprekidne promene pozadine, i parketi koji se postavljaju na ono mesto na kojem su do juče stajali tepisi ili obrnuto, i zamena minija SUV-om, ili opet obrnuto, i zamena majica sa kratkim rukavima otmenim bluzama, ili pak jednobojnih sofa onim prezasićenim raznim i jarkim bojama, kao i sve moguće veličine grudi, koje se smanjuju ili povećavaju, nove vrste patika, pića, i onih svakodnevnih rutina koje se sada neprestano prilagođavaju onoj poslednjoj modi. Naposletku, i novousvojeni rečnik koji se koristi za ispovedanje tajni i naših intimnih doživljaja na kauču sasvim fino će odraditi posao. A kada se čiini da su se sve opcije nepovratno iscrple na našem zabrinjavajuće dalekom horizontu ukazuju nam se čudesa genetskog remonta. I stoga šta god da nam se desi čini se da nema mesta za očajanjem. Jer i ako se svi ovi čarobni štapići ne pokažu dovoljno efikasnim tu su droge koje nam garantuju instantnu posetu večnosti uz svakako obećanu povratnu kartu.

Ali sve ovo nas nepovratno opet dovodi u predvorje depresije. Jer ljudi su nekada patili zbog manjka a danas zbog neminovnog viška uživanja. Jer uživanje je danas postalo veća dužnost čak i od poštovanja pravila. Uživaj! Uživaj više ili samo napred su slogani kojima nas zasipaju sa svih mogućih strana. I sve to nam zapravo govori o našoj savremenoj diktaturi zadovoljstva i nagona smrti. I zato moramo izmisliti novi vid sreće. Jer sreća baš kao i istina predstavlja užitak onog Nemogućeg. I zato je odgovor na pitanje kako postati srećan uistinu uveseljavajuće jednostavan. Tako što ćemo promeniti svet. Tako što ćemo u sebi samima pronaći potencijal za ono za šta nismo ni znali da smo kadri. Kao kada spoznamo svu dubinu nekog naučnog otkrića, ili kao kad učestvujemo u nekoj revolucionarnoj političkoj akciji, otkrijemo magiju nekog umetničkog dela ili ponovo pronađemo ljubav. Onaj nemogući događaj, koji se opire svim mogućim običajima i zakonitostima ovog sveta. Taj nemogući događaj koji čini da oslobodimo vreme iz njegove ljuske i naučimo ga kako da ponovo hoda. Kako da i sama brzina uspori  i omogući nam da ponovo osetimo Sada, koje je već dugo vremena bilo izgnano iz samog sebe. Jer ljubav je kao i revolucija uvek mogućnost da se prisustvuje rađanju jednog novog sveta. Spuštanje same večnosti u ovde i sada. U Vreme.

I zato moramo ponovo naći načine kako da uživamo u onom Nemogućem. Jer samo je Nemogući Događaj taj koji će za nas stvoriti uslove za stvaranje one realne, one Stvarne Bajke.

A taj Nemogući Događaj za mene jesi upravo Ti.

Posvećeno jednoj Neveni, ubedljivo najvažnijem razlogu zašto je uvek nešto a ne ništa.

четвртак, 28. децембар 2017.

Buena Vista - Do kraja sveta



Kubanska muzika odgovara radosti našeg bića i uz nju se život voli tako što on može i da se igra. 


Nostalgija stupa na scenu kada „istorija ubrza ritam“ i pokaže zube“. Ona nam govori više o tome šta danas nedostaje nego kako je nekada sve bilo lepo. Možda se tu krije i jedan od razloga uspeha projekta Buena Vista Social Club.

Jer, ova „muzika koja pliva kao po reci“ idealizuje i preoblikuje prošlost i to u formi pokretne muzičke fieste.

Na subotnjem koncertu u Centru „Sava“, uverili smo se u to. Nažalost, mnogi originalni Social Club članovi nisu više sa nama, ali ova poslednja inkarnacija Buena Vista projekta pod palicom tromboniste Hesusa Agvahe Ramosa, nastavlja da održava plamen kubanske muzike jarko sijajući diljem sveta, predstavljajući mlade muzičare poput Rolanda Lune na klaviru i harizmatičnih pevača Idanie Valdes i Karlosa Kalunge, zajedno sa istrajnim Gvahiro Mirabalom na trubi i sviračem laute Barbaritom Toresom, kao i sa neospornom zvezdom večeri, „la mas sexy“, Omarom Portuondom.


 Još strastvena i uzbudljiva u 82. godini života, Omara može sigurno da pokaže trik ili dva nekim mlađim kolegama o tome šta su stil, scenski nastup i tehnika. I kada peva, to zvuči poput vraćanja njenim korenima kada je sa svojim sestrama počela da peva sa svega 14 godina. Njen glas je i dalje senzualan i snažan mada su njeni plesni dani iza nje. Ona je tačno znala šta da radi sa svojom publikom i kako da nas podigne na noge da zaigramo uz ovaj opasni, dobro disciplinovani i briljantni bend.

Idući njenim stopama živahna Idania Valdes je neverovatnim glasom i plesom učinila da na „Toma Chocolata“ svi u publici plešu i tapšu... Kao i ostatak benda, koji nije oklevao da nam prikaže svoje veštine.

Gracioznost, elegancija i dostojanstvo, uz virtuoznost i čist muzički instinkt sjajno su odigrali svoje deonicee u proizvodnji zadivljujuće pobedničkog stila koji čini svetlu, džezi muziku tako uzbudljivom. A sve to od benda koji nosi do grla zakopčana odela i čiji članovi mogu mahom da budu roditelji većini publike.


Jer, te subotnje večeri govorilo se na španskom jeziku , ali je elementarni jezik bila - čista emocija! Od „Quizas, Quizas“, koja se čarobno pretopila u „Chan Chan“, pa do „Guantanamera“ (na suvo), kubanski muzičari su ostvarili toplinu i emotivnu dubinu kroz evokativni i vizuelni potencijal svoje muzike.

Vokali, trube i ti bubnjevi koji nas u ritmu tam-tama vode do kraja sveta, nešto su čemu je na najdubljem nivou vrlo teško odoleti. Na kraju su primorali na ples i one koji ne uživaju naročito u tome. Jer, audio Kuba odgovara radosti našeg bića i uz nju se život voli tako što on može i da se igra.

(B92 | nedelja

среда, 27. децембар 2017.

Dženifer Lopez: U plamenu strasti

Piše: Rastko Ivanović

Idealni spektakl za naše vreme koje je isuviše informisano da bi bilo pametno... "Katarza" za mlađe pripadnike jednog naroda? Ili, naprosto, dobra zabava?
 
Džej Lo je brend. Poput koka-kole, ona takođe ima univerzalnu privlačnost. To je zato što ona, čini se, kontinuirano sjedinjuje dva sveta. Ona je uvek u brend terminima, negde između ulica Bronksa i crvenih tepiha Holivuda. Prvi istinski globalni superstar, ona je povlaka u reči "latino-američki", veza izmeđi dve kulture.

Pošto nikada nije bila određena – kao pevačica, glumica, plesačica, modna dizajnerka ili poslovna žena - ona zadržava izvesnu misteriju uprkos svom masovnom medijskom prisustvu. Ona je brendirala Dženifer Lopez "priču" - što je u stvari stara priša o američkom snu – samouverenosti i aspiraciji – i tako zamagljuje liniju između stvarnog života i superstar persone. Zbog toga, njeni fanovi uvek znaju puno o njoj, ali nikada dovoljno.

Na ovogodišnjoj svetskoj turneji „Dance Again“ gospođa Lopez, sada 43-godišnjakinja, upravo nam pokazuje ono što je želela da nam pokaže o svojoj radnoj etici, nejnim vrednostima i značaju: kao lepotica, majka, Latina, romantik, bivša devojka iz Bronksa i rana hip-hop denserka iz 90-ih, i kao pop pevačica koja sada sarađuje sa Lil Vejnom, Pitbulom i drugima.

Beogradski koncert Dženifer Lopez u „Kombank areni“ počeo je pesmom „Get Right“, koja je „više džezi i fanki nego što to pesma Dženifer Lopez ima pravo da bude“. Ubrzo, šou preuzima girl-from-the-hood ideju i razrađuje je. Ona odmah skida sa sebe do poda dugačku haljinu, otkrivajući blještave hulahopke. Tako odevena za bitku, tumara kroz „Get Right“, „Love Don’t Cost a Thing“ i “I’m Into You”.

Posle promene kostima, ona je u bokserskom ringu, pevajući „Goin In“; potom uskače u zlatnu trenerku da se „vrati u Bronks“ gde predvodi plesače u brzopoteznoj „Jenny From the Block“. Mi smo transportovani u old school uptown teatar na „Hold It Don’t Drop It“, i u fiktivni klub Babalu tokom Papi.

Na koncertu ona neprimetno kanališe hibrid između zabavljačice iz Vegasa i dens-pop boginje ogrnute u samopouzdanje i kristale. Tokom izvođenja hita Let’s Get Loud“ scena se preobražava u noćni klub koji gori u ritmu surogata salse.

Gledati Lopezovu kako okreće zadnjicu u pravcu publike dok izvodi ovu pesmu, neminovno priziva mišljenje jedne od najpoznatijih portorikanskih umetnica Frensis Negron-Muntaner, po kojoj uspeh Džej Lo najplaćenije latino glumice ikada predstavlja trostruku pobedu u simboličkom ratu za pororikansku zajednicu: „pokazivanje zadnjice“ kao znak ponosa i identiteta, „kiss my ass“ kao vrsta osvete protiv neprijateljskog kulturnog pogleda, i „I’m going to kick your ass” kao nadoknada za ekonomsku eksploataciju upletenu u rasizam.

Iako su komentari Negron-Muntaner možda tačni, ipak je pre reč o tome da Lopezova uspešno reafirmiše stereotip ljute, hiperseksualne Latine. Kada je jedan novinar pitao Lopezovu kako bi volela da je ljudi vide, ona je odgovorila, “Devojka Guza (The ‘Butt Girl’)... To sam ja i muškarci to vole“.

Da Džej Lo i te kako dobro zna šta publika voli videlo se i na njenom beogradskom koncertu. Kada je dobila plišana srca iz publike na kojima piše “Volim te” Džej Lo je na srpskom pročitala ove reči, dok je gotovo katarzičan efekat na okupljene ostavila scena kada je prihvatila srpsku zastavu, umotala se u nju i za tren ostala bez teksta, dok je masa skandirala “Džej Lo, Džej Lo...”.

Time Dženi stvara iluziju da je “jedna od nas”. Da je, kako kaže, “stvarna” (“I’m Real”). ...Što samo pokazuje, da moć spektakla, upravo proishodi iz toga da se delotvornost fikcije učini stvarnom. Razgorevanje neonskog plamena strasti, koji se presijava u holivudskim haljinama od srebra to samo potvrđuje.

Koncert se završio par minuta pre 22 časa posle sat i po vremena koji su odisali furioznom fižičkom akcijom... Jer - tokom spektakla u Kombank Areni postaje jasno da pevanje uživo u pop muzici ponekad izgleda kao da previše pitate. Stoga, pohvale Lopezovoj idu pre svega za vratolomije na sceni tokom koncerta. Naravno, ona ima standardne prateće vokale i povremeno nasnimljeni ‘back up’ kada se okreće intenzivnim koreografijama (kao tokom “Goin In”), ali je vredno pohvale videti samouverenost i izdržljivost njenog sirovog vokala kakav pop zvezdice upola mlađe od nje često ne nude.



Uživo pevanje balada nije njena najjača tačka, ali Džej Lo najbolje žvuči tokom akustične verzije debi hita, “If You Had My Love”. Ipak, ostaje utisak da publika često više peva od same pevačice. Od komentara koji su se mogli čuti u publici,”pa ona samo vrišti”, do oduševljenja njenim izgledom i zamamnim plesom, jasno je da će koncert Dženifer Lopez razbuktati strasti.

Jer, za neke je to Idealni spektakl za naše vreme koje je isuviše informisano da bi bilo pametno... Za druge to je "katarza" za mlađe pripadnike jednog naroda, ali, pre svega reklo bi se da je, naprosto, reč o - dobroj zabavi. Jer, naposletku, sve je to šoubiznis.


(https://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2012&mm=11&nav_id=662034)

понедељак, 25. децембар 2017.

Zlo banalnosti




Piše: Rastko Ivanović

U poznatom intervjuu iz 1968. godine na televiziji Bi-Bi-Si, govoreći o tome da je namerno želeo da diskredituje reč umetnost, Dišan je primetio, nazivajući to teškom pozicijom, kako je stalno bio u umetnosti a ipak je želeo da se nje oslobodi, otarasi. A kako nas podseća jedna rečenica iz "Talasa" Virdžinije Vulf nije moguće živeti izvan mašine duže od nekih pola sata. A u njoj uvek smo izloženi pogledu drugog. Drugog čije je oko kao po pravilu, kako nas to podseća Lakan, uvek zlo. Pogledu onih, koji das u malo površniji verovatno bi i umrli od toga. Jer svi mi u manjoj ili većoj meri smeramo na ništavnost budući da smo i sami takvi. I upravo u tome se i krije naš savremeni snobizam ništavnosti čiji je sadrug prateći snobizam onih koji prostituišu samo zlo kao korisne ciljeve. I zato su nas i ubedili da ne možemo istupiti iz NATO baš kao što ne možemo iskoračiti ni iz naših vlastitih tela. Niti iz svakojakih umetničkih prostora u kojima se ništavnost uzdiže u vrhunsku poetsku operacoju. Paradoksalno lišenu same poezije. A živeti u galeriji da parafraziramo Košuta nije ništa drugo nego kao jebati se na groblju. I dokle će, onda, sve to da traje? Nekih 100, možda 200 godina. Da li je sudbina umetnosti, zapravo i sudbina naših tajnih službi? Službi koje iako nemaju više nikakvih tajni koje bi krale ili razmenijvale upravo zahvaljujući tome i opstaju uveravajući nas u mit o njihovoj vlastitoj korisnosti.

уторак, 19. децембар 2017.

IVO POGORELIĆ


Piše: Rastko Ivanović

Legendarni pijnista Ivo Pogorelić više od četiri decenije važi za jednu od najznamenitijih figura u svetu klasične muzike. Rođen je u Beogradu 1958. godine kao sin muzičara, klavir je učio najpre u muzičkim školama "Dr Vojislav Vučković" i "Mokranjac", a u dvanaestoj godini kao izuzetan talewnat školovanje nastavlja u Moskvi, gde u Centralnoj specijalnoj muzičkoj školi radi sa Jegenijem Timakinom. Na Konzervatorijumu P.I. Čajkovski studira u klasama Jegenija Malinjiha i Vere Gornostajeve, ali njegov pijanistički razvoj preusmerava poznanstvo i intenzivan rad sa pijanistkinjom Alisom Kežeradse, od koje usvaja znanja List-Zilotijeve pijanističke škole, čiji bogat istorijat seže do Betovenovog imena.

 Prva značajna priznanja Pogorelić stiče pobedama na Međunarodnom pijanističkom takmičenju "Alesandro Kazagrande" u Terni 1977. i Međunarodnom muzičkom takmičenju u Montrealu 1980. godine. Iste godine učestvuje i na prestižnom Šopenovom pijanističkom konkursu u Varšavi kada biva sprečen da nastupi u finalu takmićenja kao solista sa orkestrom. Oštre reakcije jednog dela žirija zbog ove odluke dovode do raskola u žiriju, koji je u znak protesta napušta nekoliko istaknutih pijanista na čelu sa Martom Argerič, koja pred medijima iz celog sveta, izjavljuje da je "Pogorelić genije". Ovaj skandal skreće ogromnu pažnju međunarodne javnosti na mladog pijanistu i otvara mu vrata svetske karijere. Debitanstskim nastupom u Karnegi holu 1981. godine i albumom za najznačajniju svetsku diskografsku kuću Dojče gramofon započinje njegova internacionalna karijera. Pogorelić ubrzo postaje jedan od najtraženijih pijanista našeg vremena nastupajući na svim kontinentima kao solista i sa mnogim značajnim orkestrima, među kojima su: Berlinska, Bečka, Londonska, Njujorška filharmonija i filharmonija Los Anđelesa, simfonijski orkestri Čikaga, Londona, Bostona, kao i brojni drugi. U periodu od od 1981. do 1998. godine Ivo Pogorelić je za Dojče gramofon objavio ukupno 14 albuma i 3 video izdanja sa repertoarom od baroka do 20. veka, koja su dostigla milionske tiraže, a umetnički dometi stekli antologijsku vrednost.

Okrenut humanitarnom radu, Ivo Pogorelić je prvi klasični muzičar koji je poneo prestižnu titulu Ambasadora Unesko-a 1988. godine, a 1989. osnokvao je sopstveni festival u Bad Verishovenu u Nemačkoj, čija je jedna od misija bila promovisanje mladih umetnika na međunarodnoj scenu. Godine 1993. Pogorelić pokreče pijanističko takmičenje ui Pasadeni u SAD pod svojim imrenom, čija je nagrada za laureata iznosila 100 000 dolara.

Hvaljen zbog zapanjujuće pijanističke tehnike, ogromnog intelektualnog angažmanatokom nastupa i originalnosti svojih interpretacija, Pogorelić budi pažnju muzičke javnosti širom sveta, a njegovi koncerti predstavljaju svuda događaje od društvenog značaja. Njujork tajms njegovo sviranje opisao je rečima da Pogorelić "svira kao da je 200 godina ispred našeg vremena."

Ukazujući čast umetniku, Dojče gramofon je 2004. godine objavio dupli kompakt disk kompilacija njegovih izvođenja naslovivši ga "Pogorelić - Genije", a 2015. godine izdao je komplet izdanje sa svim svim snimcima koje je umetnik do sada realizovao za ovu izdavačku kuću. Iste godine, ovo je izdanje nagrađeno francuskim priznanjem Dijapazon d'or. Naredne 2016. Pogorelić je nakon dužeg vremena ostvario nove snimke sa delima Ludviga van Betovena, koji su trenutno dostupni na internet platformi Ajdađo. Iste godine, u njujorškom Karnegi holu, pokrenuto je "Međunarodno muzičko takmičenje Menhetn" koje je Pogorelića promovisalo za svog počasnog predsednika, sa glavnom nagradom koja nosi njegovo ime.  


A Pogorelić je pijanista koji vas nikada ne navodi da ravnodušno sležete ramenima ili da mu upućujete ljubazan aplauz tek iz kurtoazije. Naprotiv. Na njegovim koncertima ili ste s njim ili ne. Ponekad gotovo da njegova ekscentričnost preplavljuje samu muziku. A1li kao što to dobro znamo to je Pogorelić.

Posve nekonvencinalan u tumačenju muzičke literature on je neko ko uvek traži beg iz slepe ulice danas dominantne unifornmosti, ma o čemu da je reč. Striktan i precizan u čitanju partutura on vrlo lako odbacuje arsenal onih preovlađujućih izvođačkih efekata kako bi otkrio nove nanose i nove zvukove u dobro poznatim delima čineči da slušaoci dožive bezmalo ekstazu prvog susreta u dodiru s nečim što su ranije već bezbroj puta slušali.

Rezultat ovakvog pristupa je takav da imate utisak da uranjate u samu unutrašnjost muzike zureći u melodije, kontra-melodije, harmonije i ritmove kao da ovi predstavljaju eksponate u kakvoj umetničkoj galeriji.

I u tim trenucima vi kao da otkrivate 1000 nijansi u sviranju klavira kao da uočavate neke od najmračnijih i najtajanstvenijih veza među notama.

I u tim momentima vi se osećate kao da ste putnik u nekoj neznanoj zemlji. U zemlji, u kojoj i ono što je uobičajeno može na trenutak postati čudesno ukoliko se tačno sagleda ukoliko se lepo prepozna.

A beogradska publika je tu šansu itekako dobro iskoristila na dva rasprodata koncerta Iva Pogorelića u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u subotu, 16. i u ponedaljak 18. decembra 2017. godine.









среда, 06. децембар 2017.

ZIDOVI


Piše: Rastko Ivanović

U jednoj svojoj posmi, Ursula Le Gvin piše kako mi, danas, podižemo zidove, kroz koje više ne može da prođe ni muzika, već samo duhovi svih onih stvari, koje smo izdali. Ali ti zidovi, koje mi dansa podižemo prema migrantima ne mogu zaustaviti njihov priliv u naše svetle megalopolise. Naprotiv. Jer, podižući zidove, mi nalikujemo na one ljude, koji iznose ležaljku na plažu i počinju da viću na talase. Ali niti će nas plima poslušati, niti će se samo more povući.

U tom smislu, sve ovo podseća na onu staru anegdotu o Diogenu iz Sinope. Naime, ovaj antički filozof je ulicama rodnog grada po vasceli dan gurao bure gore-dole. Kada su ga upitali zašto to radi, on je odgovrio da je video svoje susede kako zagrađuju vrata svojih kuća i oštre svoje mačeve u nameri da zaustave najezdu Aleksandrove vojske pa je i on odlučio da nekako pripomogne.

Ali, stranci su oduvek bili tu i uvek će i biti. I oni su upravo zastrašujući baš zato što su strani. Zato što su čudni i nepredvidivi. I stoga što mi ne znamo šta možemo da očekujemo od njih u našoj svakodnevnoj komunikaciji. Jer, oni su ljudski zečevi, nalik onim životinjama iz Ezopove basne, koje se nalaze na samom dnu pakla. Ali nismo li i mi baš takvi drugim vrstama? Setimo se kako je u svom delu, "Drugi čovek", Česterton pisao i da smo mi za životinje, čudna pa čak i monstruozna bića, umotana u veštačke zavoje koje nazivamo odećom i oslonjeni na veštačke štake, koje nazivamno nameštajem.

I baš zato rešenje naših savremenih problema, nije u prepoznavanju sebe u strancima, već u poznavanju stranca u nama. U prepoznavanju toga da je svako od nas čudni ludak, sa svojim osobenostima, i da je to priznanje upravo jedini mogući način za mirnu kohabitaciju među različitim načinima života. A ako to sebi priznamo onda se možda ukažu i vrata za zajedničku saradnju. Pa i za pepoznavanje onog pravog neprijatelja. A to je zapad kao sinonim za onu kolonijalnu i represivnu moć 


понедељак, 04. децембар 2017.

O LJUBAVI I MORSKOM PRASETU




Piše: Rastko Ivanović

Pre nešto više od pola veka, Pjer Paolo Pazolini je okrenuo svoju kameru prema publici i postavio joj niz neugodnih pitanja. Bilo je to 1964. godine. Rezultat je bio dokumentarni film “Ljubavni susreti“. Putujuči diljem Mediterana, Pazolini se uglavnom zanimao za ona seksualna pitanja. Prihvatajući stari Morenov savet da dokumentarna istina uvek zahteva rediteljevo prisustvo, Pazolini je odlučio da zarobi određenu vrstu realnosti, ali i da istovremeno ostavi snažan trag na njoj. Cilj je bio da Svetu zemlju tela i društva oslobodi od njenih nevernika, poput ignorantnosti i straha. Rezultat je pak bila rediteljeva frustracija izazvana neprihvatanjem njegovih sunarodnika da je, u stvari, seksualnost za njih problem.

Ali, činjenica je da su oni samo govorili onako kako se od njih i očekivalo. Pišući o ovom filmu dve godine nakon rediteljeve smrti, 1977., Mišel Fuko zapaža kako lica onih klinaca, kojima film počinje, čak ni ne ostavljaju utisak da oni veruju u ono što govore. I ovo je utisak koji se proteže apsolutno na sve aktere filma. Oni lažu ne trudeći se čak to ni da sakriju. Tako se Pazolinijev dokumentarac istovremeno ispostavlja i kao neuspeh da se zarobi lice prave Italije, ali i kao trijumf dokumentovnaja njene maske.

Naslanjajući se delimično na ovo Pazolinijevo ostvarenje, naša fotografkinja, Katarina Radović u seriji radova, pod imenom, "Da li verujete u pravu ljubav", izloženih u okviru izložbe, "O ljubavi i morskom prasetu", s lokalnim stanovništvom u Kadizu, u Španiji, razgovara na temu prave ljubavi i o njenim brojnim permutacijama. Ovaj rad ispostavlja se kao idealna dopuna njene prethodne izložbe, "Dok nas smrt ne rastavi", koja je za svoju tematsku fiksaciju, imala pitanje braka. Da li je brak danas samo socijalna konvencija, neka vrsta koncepta inscenirana zbog uma javnosti, ili pak dogovora sklopljenog isključivo zbog pitanja papira. Ili je, naposletku, svako od nas, kao u onoj situaciji na krstu potpuno jedan i sam, ili brak i dalje može biti nešto u šta se ulazi iz čiste, prave i bezuslovne ljubavi. Ljubavi, u kojoj smo napadnuti bićem drugog, u svoj njegovoj punini, bićem, koje nas lomi i prestruktuira, menjajući u potpunosti čitav dotadašnji naš način života. Ona situacija, ona sekvenca, kad se voda zakona, kao u kakvom dionizijskom ritualu transformiše u večno vino ljubavi. Odavde pa sve do večnosti. Dok nas smrt ne rastavi! 


Galerija Remont (Maršala Birjuzova 7)
27. novembar (19.00) – 8. decembar 2017.

недеља, 03. децембар 2017.

DRUGA STRANA SVEGA



Piše: Rastko Ivanović

U zemlji, u kojoj je brisanje istorije, omiljeni nacionalni sport, mi nalikujemo na one ljude, koji mašu nekud izdaleka spram velikih kriza i nevolja, nemoćni da intervenišu u istoriji koja se već odigrala. Pa opet, mi nismo sasvim bespomoćni. Jer na nama je da se postaramo da Tomas Man ili recimo Mikelanđelo ne postanu pripadnici vrste koja je samu sebe istrebila. Ili da pošto već ne možemo da promenimo sudbine onih, koji su ginuli za pravdu i za slobodu, makar pokušamo da njihove naracije dovedemo do srećnog kraja. Ili se prisetimo prošlosti, kakva je ona zaista bila bez preteranog friziranja. Bez primesa osvetništva i resantimana. A novi film, Mile Turajlič to upravo čini.

уторак, 28. новембар 2017.

HEPIEND


Piše: Rastko Ivanović

U jednom od svojih trenutaka očaja, Artur Rembo je zaključio kako je pravi život postao odsutan. Gledajući, 2017, novi film Mihaela Haneken, "Hepiend", teško je oteti se istom utisku. Jer "Hepiend" je film koji odlično zarobljava duh sveta, u kojem je Ideja kao kompas nestala. Duh sveta, u kojem staro još uvek nije umrlo, dok se novo, pak, još uvek nije rodilo.

I zbog toga se niko od njegovih junaka ne oseća dobro. Jer, za razliku od prethodnog autorovog filma, "Ljubav", u čijem središtu je bio strah od smrti, u ovom novom se susrećemo sa strahom da smrt neće doći dovoljno brzo. Da smo svi u jednom svetu, koji boluje od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije, osuđeni na neku vrstu rđave bekonačnosti.

Haneke taj bestrastveni, bljutavi život lišen soli, u kojem nam događaji lišeni smisla kradu svaki smisao slika prepoznatljivo hladno. Bez muzike, bez bilo kakve naznake saundtreka, njegova kamera je ta koja samo klizi velikim, praznim sobama, ostavljajući mesta za sjajne glumce, koji su u ovom filmu, ironičnog naslova, jednostavno, alergični na smeh.

Na kraju, u vremenu lišenom sećanja jedino što se čini živim i jedino što još uvrek pamti je ajfon jedne od akterki, malene Eve. Ajfon koji nam potvrđuje da smo postali virtuelni gospodari ovog sveta, ali da su objekti tog gospodarenja zajedno sa njegovom svrhom već odavno nepovratno nestali.

понедељак, 27. новембар 2017.

"Amour/Ljubav" Mihael Haneke



Premda počinje smrću, film “Ljubav” Mihaela Hanekea, veliča upravo tu veličanstvenu, tajanstvenu i strašnu reč: ljubav. Uprkos smrti, uprkos patnji.


Povećani intenzitet govora o smrti u našem vremenu, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za posebnost poslednjeg čina, nego što doprinsi osećanju njegove svetosti. Jer, ni u ljubav ni u smrt ne može se ući više nego što se može ući u Heraklitovu reku. Oni su zaista sami sebi glava i rep, i oni zapostavljaju i odbacuju sve drugo. Ljubav i smrt će udariti kada za tokucne čas; samo što nemate nagoveštaja kada će to vreme doći. Kada god dođe bićete zatećeni. Ljubav I smrt će ući ab nihilo – ni iz čega u vaše dnevne preokupacije.

Ne vidimo li to u filmu Mihaela Hanekea „Ljubav“ („Amour“, 2012)? Naime, nakon najavne špice, mi vidimo Žorža (Žorž Trentinjan) i Anu (Emanuel Riva), sofisticirani pariski par u devetoj deceniji života (koji je zajedno toliko dugo da znaju ritam otkucaja srca onog drugog), izvan njihovih apartmana po prvi i jedini put. Tom prilikom, oni posećuju klavirski koncert Aleksandra Taroda (Aninog učenika), pijanističke zvezde u stvarnom životu, koji igra sebe u filmu. Kada se vrate kući oni otkrivaju da je neko pokušao da obije bravu na vratima i provali u njhov stan.

Onda, za vreme tipične jutarnje konverzacije, Ana se ukipi i zuri u prazno i, odjednom, kao da nije više tu. To je početak dugog, sporog poniranja u ambis, mesto gde se Haneke, austrijski filmmejker, koji se efektno kreće između filmova na nemačkom i engleskom govornom području, oseća najudobnije.



Emocionalno neustrašiv, psihološki precizan I formalno ozbiljan, Haneke je poznat da zaranja duboko u pukotine ljudskog stanja i po pronošenju svojih likova kroz živi pakao. „Ljubav” radi nešto od toga ali je nešto nežniji u svojoj srži. Jer, ovo je najsuptilniji od svih Hanekeovih filmova, što ipak ne znači da nas Haneke, reditelj takvih filmova kakvi su “Bela traka” I “Zabavne igre”, neće i ovoga puta poštedeti svake sentimentalnosti.

Hanekeov vizuelni stil je nepopustljiv. Snimljen gotovo potpuno u Aninom I Žoržovom apartmanu “Ljubav” vas suočava licem-u-lice sa bolnom krhkošću ljudskog života, i to kroz duge I statične kadrove tako da nemate gde da se sakrijete.

Ovakvim rediteljskom postupkom, Haneke zagušuje protok informacija, terajući nas da mislimo i osećamo sa filmom, umesto da ga jednostavno konzumiramo. Takođe, film je tipičan za Hanekea i po samom početku filma koji podseća na „Skriveno“, gde takođe voajerski ulazimo u svakodnevicu građanskog para koji se u Hanekeovim filmovima uvek zovu Žorž i An.

Ljubav” takođe nudi nežan mada ambivalentno izveden oproštaj za određenu klasu i generaciju Evropljana – kulturnih, srednjoklasnih buržuja tako savršeno zarobljenih u Žoržu I En – koji sada odlaze u sećanje I istoriju. Time se, po britkoj oštrini svoje vizije, Mihael Haneke, još jednom potvrđuje kao vrhunski „razbijač“ svih iluzija privilegovanih klasa.


Riva, poznata ljubiteljima filma kao glavna junakinja klasika Alana Renea, „Hirošima, ljubavi moja“, je zadivljujuća. Ana preskače prethodni prkos i kreće se ka kratkom prihvatanju, potom bolnoj monotoniji, i, kako se njeno stanje pogoršava, neartikulisanom besu zbog činjenice da ostaje živa.

Trentinjan, još jedan div internacionalnog filma („Konformista“, „Z“), je isto tako usmeren na svoju nedetaljnu ali zahtevnu ulogu. Žorž je odgovoran za nadgledanje Aninih narastajućim potreba, zadatak koji sputava njenu žestoku nezavisnost koliko i njegovo saznanje da bi ona umrla odmah, a ne sporo sagorevala. Trentinjan je poznat kao gospodar ‘potcenjivanja’ emocionalne patnje, veštine koju koristi u velikoj meri ovde. Ali on takođe dopušta Žoržu milost da popusti da bi sagoreo.

Jer, ljubav, ako je zaista prava, ona podrazumeva ulazak u nemoguću uzajamnost, koja u jednom trenutku izaziva i ono osećanje proždiruće praznine - “koje može ispuniti jedino toplota tvog tela pripijenog uz mene”.

I, zbog svega toga, ljubav u Hanekeovom filmu jeste činjenična sila koja se izdiže iznad zakona, čineći nas hipersvesnim ne samo našeg fizičkog ovde-i-sada, već i našeg vremena, u kojem se čini da i ako smrt jednom dođe treba samo „pritisnuti dugme i promeniti kanal“.

A, u epohi tržišne opscenosti kada sve - uključujući smrt i ljubav - postaje rentabilna investicija, to je više nego dovoljno.


 
"Amour/Ljubav"

Režija:
Mihael Haneke

Uloge: Žan Luj-Trentinjan (Žorž), Emanuela Riva (An), Izabel Iper (Eva)
Trajanje: 127 minuta

Distribucija: MCF MegaCom Film

Izvor: B92 |


петак, 24. новембар 2017.

18. FAF: Marina, Pijeta, Motori...




18. Festival autorskog filma zvanično se završava u utorak 4. decembra, a mi vam predlažemo da pročitate recenzije filmova "Život i smrt Marine Abramović", "Pijeta" i "Sveti Motori" i da, naravno, filmove pogledate u bioskopu.




Još jedna domina u mitskoj slagalici Marine Abramović....

U svetu kojim vladaju mediji promenila se uloga kako umetnika tako i mita. Dok je paradigmatičan gest u modernizmu predstavljao postavljanje svakodnevnog događaja na način da se u njemu oseća prizvuk nečeg mitskog, u postmodernizmu mit se uspostavlja kao svakodnevna pojava. Tako, svaki umetnik danas stvara svoj sopstveni mit, sopstveni kod, sopstveni prostor sakralnog.

Marina Abramović je paradigmatični primer mitanove umetnosti. Ona je potekla od onog što se smatralo alternativnom sekcijom savremene umetnosti, performans arta, da bi konačno zauzela nedodirljivu poziciju u pop panteonu.

Na tom putu koji je vodio od od igranja ruskog ruleta sa napunjenim pištoljem u 14. godini, bekstva iz Beograda sa 29, života sa Ulajem u kombiju, pletenja džempera da bi preživela, mnogo meseci provedenim sa Aboridžinima u australijskoj pustinji, hodanja Kineskim zidom, do rada sa tibetanskim monasima, njen svet se čini ekstremnim i imaginativnim.

I drugi su često razigravali njen rad: nemački kolektiv Super Nase & Co. na primer, postavio je seriju re-kreacija “This is not Marina Abramovic” na Google Videos, dok je italijanski umetnički duo Eva i Franko Mate, produkovao je re-kreaciju “Imponderabilia-e “ (1977) u virtuelnom svetu Second Life-a. Potom, mnogi savremeni umetnici referišu na Abramović: indonežanski slikar Agus Suvaže stvorio je seriju omaža njenom delu: američki umetnik Šabd Simon-Aleksander naslikao je nju i Ulaja u vezu.


Poput urbanih mitova, ove priče njenog života cirkulišu naširoko u mnogim medijima, umnožavajući se i narastajući sa svakim prepričavanjem. Dokazi da „svako ima svoj krst, ali i petokraku“, tajno crtanje cveća za mamu za izložbu ljupkih pejsaža u maminoj organizaciji (Danica Abramović, narodni heroj), nedoumica da li joj je u jednom performansu spasao život Damnjan ili Bojs, takođe su deo umetnicinog mita.

Deo fikcionalnih realnosti unutar kojih ljudi žive i umiru. A iza njene realnosti zjapi smrt kao jedina „prava realnost“. Ali, ona je već neprikaziva... Zato na ovom mestu možemo reći, da ako je smrt obećanje koje nikada ne vidimo, jedino što možemo je da je filmski odigramo. To je odlučila da uradi i Marina Abramović.

Naime, u svom testamentu ona navodi da na sopstvenoj sahrani želi tri kovčega – njeno telo će, naravno, biti samo u jednom od njih. Ceremonija će početi u Njujorku, gde će biti pokopan jedan kovčeg, dok će druga dva biti pokopana u Beogradu i Amsterdamu. Potom je nazvala Roberta Vilsona i pitala da li bi hteo da na scenu postavi njenu smrt. Slavni pozorišni reditelj joj je na to odgovrio da će to rado učiniti samo ako može da „izrežira“ i njen život. I tako i bi.

Predstava je premijerno izvedena 9. jula 2011. na Mančesterskom internacionalnom festivalu. Ovakav potez je, do saradnje sa Čarlsom Atlasom, osamdesetih, bio neobičan budući da je Marina mrzela pozorište: „To je bila crna kutija. Sve je bilo lažno, nož nije bio pravi nož, krv nije prava krv, ljudi igraju druge ljude, igraju tuđe živote, sve se razlikuje od performans arta kome sam ja toliko bliska. To je potpuno drugačiji koncept. To je prava realnost.“

Drugim rečima, umetnost performansa nije reprezentacija, već život sam. I to najčešće život na ivici smrti. Ali, danas, kada dva miliona ljudi u Americi sebe seku žiletima, jer naprosto osećaju da nisu stvarni i žele da kroz bol, osećaj tople krvi koja po njima teče, opet osete da su živi, Marina više ne mora da krvari za svoju umetnost. Barem ne doslovno. Fizički. Umesto toga, ona izlaže svoje telo koje je postalo redimejd.

Tako na izložbi „Umetnik je prisutan“ u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, 2010., njeno telo je bilo podložno istom režimu izlaganja, kao i sva umetnička dela ovog muzeja, koja su okačena na zidove ili stajala na svojim mestima tokom tokom radnog vremena muzeja. I kao što uglavnom pretpostavljamo da ove slike i skulpture ne menjaju svoja mesta ili nestaju onda kada nisu izložena pogledu posetioca ili kada je muzej zatvoren, skloni smo da zamislimo da će nepokretno telo Abramovićeve zauvek ostati u muzeju i biti učinjeno besmrtnim zajedno s ostalim umetničkimdelima tog muzeja. Na taj način izložba „Umetnik je prisutan“ stvara sliku živog leša kao jedini mogući vid besmrtnosti koji naša civilizacija može da ponudi svojim građanima (Grojs).

Kada nije u muzeju, Marina pozira u „Givenchy“ haljini kao „egzotična srpska lisica“ (kako je krste često zapadni mediji). Jer, ona je diva savremene umetnosti. A, „umetnica kao i umetnost mora biti lepa“.

Kada ne pozira Marina preoblikuje sebe kao književni lik u predstavi Boba Vilsona „Život i smrt Marine Abramović“ (koju prati dokumentarac Đade Kolagrande, čiji suprug Vilijam Defo glumi u predstavi), dekonstruiše ili podebljava stereotipe o „Imaginarnom Balkanu“, prima i odbija nagrade, gostuje kod popularnih TV lica i samodizajnira svoj lik.

Jer, sve to je deo umetnicinog mita... Deo fikcionalnih realnosti unutar kojih ljudi žive i umiru. A iza njene realnosti zjapi smrt kao jedina „prava realnost“. Ali, ona je već neprikaziva...


"Pijeta" - božanstvena tragedija Kim Ki-duka

Koristeći kameru poput „pištolja koji može da snimi 24 slike u sekundi“ Kim Ki-duk, poput hirurga, u svojim filmovima izlaže tumore korejskog društva, istovremeno poštujući i dekonstruišući konvencionalne kodove realizma kroz inkorporiranje metafizičkih elemenata i fantastičkih sekvenci. Film za filmom, u pričama o otuđenju, okrutnosti, opsesiji i transcedenciji – premošćujući brehtovsku tehniku distance i prinudne strategije afektivnih kombinacija, uranjajući gledaoca u svet koji je ujedno i dobro poznat i čudnovato tajnovit i „egzotičan“, Kim dosledno poziva publiku da preispituje razlike između moralnosti i nemoralnosti, ljubavi i mržnje, sreće i patnje, realnosti i fantazije. Pomerajući se bez teškoća sa sublimnog spiritualnog simbolizma Robera Bresona i Andreja Tarksovskog na međuklasni gnev Nagisa Ošime ili Rajnera Vernerra Fasbendera, Kimov raznovrsni a ipak ujedinjeni opus – 18 dugometražnih filmova, koje je sve sam pisao između 1996 i 2011 – ostavio je neizbrisiv trag na globalni art film.

Kimova kinematografija je oblikovana njegovim sopstvenim životnim iskustvom i pobuđena gubitničkim protagonistima – društveno marginalizovanim i potlačenim autsajderima ili „figurama senki“ kao što su beskućnici, batinaši, prostitutke, stanovnici Kemptauna, Amerasijansi, onesposobljeni, i zatvoreni logoraši – čije jedino sredstvo komunikacije je zajedničko osećanje telesnog bola koji rezultuje ekstremnim činom nasilja.

Stvari se ne menjaju ni u njegovom novom filmu „Pijeta“... Štaviše, posle gledanja „Pijete“ možemo da zaključimo da - ako je stari svet znao za robove i neslobodne, koji su nosili nesretnu svest svog vremena, onda je moderna izmislila gubitnika - lik koga susrećemo na pola puta između jučerašnjih izrabljivanih i današnjih te sutrašnjih suvišnih ljudi – a koji je u središtu zbivanja u „Pijeti“.

Priča filma se plete oko nesimpatičnog uterivača dugova za zelenaša, Li Kang-doa (Kang-do na korejskom znači pljačkaš). On ne preza od toga da osakati siromašne radnike ako ne mogu ili ne žele da plate dug.

Kang-doov sopstveni privatni život je prazan i tup kao njegov izraza lica. On živi u praznom stanu uz nešto luksuza, masturbira i jede meso od životinja koje zverski lično kasapi u kupatilu ostavljajući iznutrice na podu. Njegov život je fiksiran na ovaj put, sve do dolaska žene, Mi-sun, koja objašnjava da je njegova majka koja ga je ostavila dok je bio beba. Da li će on odbaciti nju i njeno moljenje za oproštaj ili će prihvatiti mogućnost ljudske (odviše ljudske) emocije i iskupiti se za svoje prošle akcije?

Postoje tri glavna junaka u Dukovom filmu: Majka, sin i novac... Koji, ovde, više govori nego u romanima Džejn Ostin, jer, svako od nas je brojka na stolu nekog birokrate i sve ima svoju cenu, uključujući i udove, sposobnost hoda, i članove porodice.

Stoga, „Pieta“ pripada onom malom broju radova savremene kinematografije koji pogađaju nerv epohe. Ovo je film koji dokazuje da se brutalnost i duhovna prisutnost ne isključuju... Jer, prikazujući trijumg kapitalizma kao dovršenje ljudske evolucije - od savane do šoping mola, od plemenske vatre do mikrotalasne peći, Kim ispisuje dijagnozu vremena... Ali se tu ne zaustavlja.

Jer, iako posve pesimistična, „Pijeta“ je i duboko oslobađajući esej o oprostu.

Naslov „Pijeta“ stvara lažni utisak da film govori o nalaženju smisla života kroz religiju. Umesto toga, Kim Ki-duk pametno pozajmljuje ikonografiju od hrišćanstva. Na primer, kamera se stalno fokusira na crveni krst koji svetli noću s vrha Crkve, tako blizu mestu gde Kang-do živi u industrijskoj oblasti Seula odakle može da ga vidi svaki put kada otvori prozor. Film takođe aludira na slike Isusa Hrista kako krvari na raspeću i Devicu Mariju ožalošćenu nad svojim mrtvim sinom.

Crveni krst i nove visokouzlazne zgrade koje okružuju oblast su u potpunom kontrastu s mračnim, trošnim, ubogim sokacima oblasti u kojoj Kang-do i većina njegovih klijenata stanuju, pokazujući koliko je pakleno ovo ekstremno kapitalističko društvo, u kome ljudi veruju da je novac sve.

U ovoj ljudskoj džungli gde pobednik uzima sve, Kang-do ne može da preživi a da ne pribegava nasilju. Žrtve – uglavnom vlasnici ili zaposleni u malim industrijskim radionicama prepunih mašina – proklinju Kang-doa zbog njegovih beskrupoloznih dela... Međutim, s početkom u drugoj polovini filma, osveta menja mesto pa tako žrtve postaju osvetnici. Iako radnici ne primenjuju direktno fizičko nasilje, njihova osveta je nezamislivo okrutna i gruba. On tek tada shvata koliko je uništio živote drugih ljudi.

„Pijeta“ je „ljubavni sastanak ruže i sekire“. Film koji u formi savremene tragedije, nošen izvanrednom hemijom glavnih junaka (Li Jeong-jin i Jo Min-su) secira bolesno tkivo savremenog sveta. Njime Kim Ki-duk pokazuje da beskrajna ljudska pohlepa može pretvoriti svet u živi pakao, i da svako od nas može da odigra svoju ulogu u svetu u kome cilj opravdava sredstvo. I to čini tako što kao po običaju unosi dosta autobiografskih elemenata u tkivo filma. Od klasne diskriminacije i ponižavanja izazvanog njegovim niskim društvenims statusom, u detinjstvu, do rada u fabrici na koji ga je primorao otac...

Time, Kim Ki-duk potvrđuje da nema boljeg iskustva od iskustva iscurelog iz vlastitog bola. Jer, kako je rekao jedan filozof, „piši krvlju i iskusićeš da je krv duh“. Film „Pieta“ to dokazuje.

"Sveti Motori"

Ako nema nesvesnog izvan psihoanalize, onda ni naših snova nema izvan filmova. „Sveti Motori“ to zorno dokazuju.

Na početku Godarovog filma „Prezir“ (1963), stoji posveta koja veli da „kamera zamenjuje naš pogled da bi nam ponudila svet saobražen našim željama“, odnosno da „zamenjuje naš pogled svetom saobraženim našim željama“. Jer, „kada bioskop iz svoje mračne utrobe baci nesretnog gledaoca na jaku i neprijatnu svetlost hola ispred sale za projekcije, on ponekad ima preneražen (srećan ili nesrećan) izraz lica nekoga ko se upravo probudio“. U tom smislu, moglo bi se reći da je film sličan snu. Međutim, da li se može videti sam život, sam svet, samo ‘ja’ ili samo ’ti’, odnosno da li nas po izlasku iz bioskopa očekuje svetlo nekog višeg sveta, neko Nebo čija bi bleda kopija bio film, ili samo ponovni silazak u svet dole. Jer, kako je primetio, davne 1959. godine, Irvin Gofman, ceo svet naravno nije pozornica, ali je teško napraviti razliku između onoga što jeste i što nije izvođenje.

U svom novon filmu, prvom posle 13 godina, Leo Karaks upravo prikazuje ovu dilemu. Film otvara lik poznat samo kao „La Dormeur“ (Karaks). Nakon buđenja jednog jutra, on nekako pronalazi tajna vrata u svom apartmanu, i zaluta u prepunu bioskopsku salu gde publika gleda King Vidorov klasik „The Crowd“ a džinovski pas vrluda gore dole prolazom. U međuvremenu, Oskar (neumoljivi Deni Lavan) se vozi na posao u beloj limuzini koju vozi njegova bliska prijateljica i saradnica Selin; Oskarov posao, čini se, podrazumeva korišćenje šminke, promene kostima, i rekvizite za izvođenje brojnih kompleksnih i neobičnih scenarija. Pa tako, naš glumac izvodi akcione sekvence i simulirani seks u atmosferi koja podseća na estetiku Heavy Metal magazina s kraja 1980-ih, glumi obogaljenu staricu koja prosi na ulici a da je niko ne primećuje, postaje „Monsieur Merde“, besni irski vilenjak koji otima foto-modela iz ralja modne industrije i odvodi je u pećinu, ubica (i istovremeno njegov dvojnik žrtva), i starac na samrtničkoj postelji.

U filmu, koji je multižanrovski san, satkan od komedije del arte, performans arta i video igre, svaka promena kostima koketuje sa novim žanrom: film noar, monster movie, porodična drama, mjuzikl. Ova tranžanrovska igra i Lavanovo kretanje iz uloge u ulogu otelovljuju ideju „fluidnog života“ (Bauman), koji kao i fluidno moderno društvo ne može dugo zadržati isti oblik, niti pravac.

Na drugom nivou, „Sveti motori“ su film o filmu. Film u kome glumci nisu glumci već otelotvoreni filmski simboli – vaskrsnuta Džin Siberg u obličju australijske pop boginje Kajli Minog, Edit Skob kao avet svoje najznačajnije uloge (u Franžuovim “Očima bez lica”), dok je Pariz Pariz - prvi grad filma.

Takođe, ovo je i oda analognoj smrti u digitalnom dobu. Kako u jednom trenutku Oskar kaže: „Nedostaju mi kamere. One su bile teže od nas. Onda su postale manje od naših glava. Sada ih uopšte ni ne vidiš. Ponekad mi je teško da poverujem u sve to“.

Drugim rečima, film je mrtav, ali je svuda – u svakoj sobi, ulici, autu, prolazu – ali mi to ne primećujemo. Sve je postalo opsceno, jer sve usled digitalizacije svega iščezava u isuviše vidljivom. Ono što preostaje je maskiranje i preuzimanje u oblikovanju i izvođenju života. Na kraju nam ne preostaje ništa drugo nego da skinemo lica sa svojih maski, jer iza maske nema ničega.

(Izvor: B92