Piše: Rastko Ivanović
Postoje pevači,
kojima su potrebni reflektori kada izađu na scenu, i oni drugi, koji reflektore
donose sa sobom. Jer, jednostvano, oni sijaju iznutra.
Ovoj drugoj
grupi, svakako, da pripada i Plasido Domingo. Blagosloven božanstvenim glasom,
velikim glumačkim talentom, i nečuvenom muzikalnošću, kakva se retko viđa, kad
Plasido izađe na scenu, uvek se desi nešto – senzacionalno. Što i nije čudo,
jer reč je o čoveku, koji, kako je to jednom primetila njegova koleginica,
Beverli Sils, osim što peva kao Bog, takođe, poseduje i harizmu rok zvezde, kao
i šarm filmskog glumca. U šta je sve,
imala prilike da se uveri i beogradska publika, na koncertu, koji je u
ponedeljak uveče održan u "Kombank Areni", na Novom Beogradu.
Sve je započelo
sa izvođenjem Verdijevog "Nabuka", da bi se potom oko 20:10 na sceni pojavio i
–Domingo. I, onda je usledilo ono po čemu je Domingo najpoznatiji, neverovatan
repertoar sastavljen od mnoštva različitih uloga, u kojima se maestro oprobao tokom
karijere. Naime, Domingo je poznat kao neko ko je neverovatno posvećen svakoj
svojoj ulozi, pa se često dešavalo, da
ljudi komentarišu, da nisu sasvim sigurni da li su na sceni gledali Plasida
Dominga, ili pak, Kavadarosija, Otela, ili, što da ne, Zigmunda. U situacijama,
kao što je bila sinoćnja, kada je u pitanju Domingov solo koncert, ovo dolazi
do izražaja, na nešto suptilniji način, koji se ogleda u dramaturgiji, kojom se
odvija sam koncert, u kome Domingo, tokom trajanja, navlači na svoje lice,
veoma veliki, broj, različitih maski. Tako, on u jednom trenutku peva poznatu
ariju (recimo, "Nemico della patria"), u narednom, već deli scenu sa svojim
mladim koleginicama (Mihaela Osta i Virhinija Tola), da bi u nastavku koncerta
usledio pravi pravcati slalom kroz repertoar popularnih kompozicija, u rasponu,
od "Over the rainbow" preko "Besame Mucho", sve prošarano Domingovim pop
standardom, "Perhaps Love".
Ovako koncipriana
programska celina čini da publika, u jednom trenutku, može da oseti, kao da prisustvuje
italijanskoj operi "buffa", a već u narednom da se nalazi na kvalitetnom pop
koncertu, što sve zajedno doprinosi osećanju rušenja, i najmanje primisli o
monotoniji.
Zašto je maestro
maestro, došlo je do izražaja, i u onim trenucima, kada pozdravlja Radmilu
Bakočević, i hvali je kao najbolju Tosku, koju poznaje, ili, pak, kada igra
valcer sa svojom beogradskom goščom, Jadrankom Jovanović, prilikom izvođenja
poznate arije, "Die Lustige Witwe Lippen Shweigen".
.
.
Na kraju, Domingo
je u društvu, svih svojih gostiju, otpevao poznatu pesmu kneza Mihaila Obrenovića, "Što se bore misli moje", što je naročito ganulo sve prisutne u publici.
Time se, po zna
koji put, pokazalo zašto je Domingo veliki glumac, ali i zašto je ono "nešto u
srcu", sine qua non praktično svih velikih pevača, kako je to jednom primetio
veliki Domingov preteća, legendarni Enriko Karuzo.
Нема коментара:
Постави коментар