VARVARI

Piše: Rastko Ivanović 

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tači napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji.

Što će reći da pred nama jedino što raste je protraćeno vreme, s jedne i s druge stane, neprestana želja, da nam se, konačno, stvarno desi nešto stvarno.

Čini se da, upravo, ovo osećanje, izuzetno dobro hvata, debitantsko igrano ostvarenje, mladog reditelja Ivana Ikića, film "Varvari".

U središtu ovog ostvarenja je priča o mladiću po imenu Luka, koji usled sve većih tenzija u društvu,  sve većih problema u porodici i pritiska koji zbog svega toga trpi, „puca“, i čini ono, što će celu njegovu okolinu okrenuti protiv - njega.

Njegovo najbliže okruženje čini njegov najbolji drug ’Fleš’, a u centru njihovih interesovanja je lokalni, drugoligaški klub iz Mladenovca.

Do glavnog sukoba u filmu dolazi usled junakovog intersovanja za promiskuitetnu lokalnu curu Stefanu, a pozornica na kojoj priča kulminira je Beograd, uhvačen u vrtlogu demonstracija "Kosovo je Srbija", 21. februara 2008. godine.

Pa, iako je ovo film, koji nesumnjivo ima jasnu strukturu: ima svoj sukob, melodramu, transformaciju junaka, i sve što treba, ono što najviše pleni pažnju je maestralni način, na koji reditelj Ikić, uspeva u nameri da uhvati atmosferu zamrznutog vremena. To jest, junaci ovog filma, kao da doživljavaju sudbinu strele u Zenonovom paradoksu: to jest, oni kao da su zaustavljeni u samom središtu svog leta, kao da ne mogu da stignu do cilja, ka kojem su se zaputili. I, u tom smislu, oni upravo dele traumu, koju generiše njihova sredina, i iz koje proističu, bezmalo, svi njihovi postupci. A kao što je to slučaj, kod svake traume, oni ne znaju šta će sa njom i ne znaju da li, uopšte, mogu da je prevladaju. I, upravo zato se stalno i iznova zapliću u starije trake bolova. 

Shodno svemu opisanom, scene nasilja u ovom filmu nikada ne eksplodiraju, već kao da konstantno lebde nad akterima filma, što samo doprinosi jednom sveopštem osećanju teskobe. Osećanju kome svakako, umnogome, doprinosi i prljava fotografija, Aleksandra Jaćimovića.

Pored narečene fotografije, koja pred našim očima tka pejsaž Mladenovca kao svojevrsnog distopijskog mesta, u kome se ruku na srce, katastrofa nikada ne završava, ali nikada i ne prestaje, srž ovog filma čine sjajni glumci.

Štaviše, možda i prvi put u novijoj istoriji srpskog filma, na delu imamo sjajnu interakciju između naturščika i profesionalnih glumaca, koje predvodi uvek sjajna Jasna Đuričić.

Posebnu pohvalu zaslužuje glavni protagonista, Željko Marković, ali ništa slabiji nisu ni njegovi partneri poput Nenada Petrovića, Stefane Rakić, i ostalih...

Ako na sve ovo još pridodamo i nekoliko zaista briljantnih scena, i zvuk koji, umnogome, utiče na shvatanje pojedinih scena, i, svakako, fenomenalnu upotrebu ekrana unutar ekrana u samom filmu, a čija je funkcija da posvedoči o ništenju svake razlike između živog organizma, to jest, junaka filma i mrtvog mehanizma, to jest, njihovog sve digitalnijeg i digitalnijeg okruženja, onda je sasvim jasno zašto je ovo ostvarenje, koje, svakako, ne smete zaobići.

Stoga: Vidimo se, u bioskopu. 

(septembar 2014.)