Piše: Rastko Ivanović
Sonic Youth su tokom triodecenijske karijere prkosili obrascima
popularne muzike, stvarajući osećaj lebdenja u prostoru čiste
neizvesnosti – pokazujući da muzika nije povezana sa životom nego da ona
jeste život.
Možda je to najvidljivije u pesmi „Providence“ sa njihovog albuma Daydream Nation iz 1988. godine.
„Providence“ je mešavina poruka sa sekretarice, zvuka kiše, melanholične klavirske partiture, koju je Turston Mur snimio u kući svoje majke, i prijatnog šuma iz gitarskog pojačala koji je usled distorzije postao nesnosno jak.
Ali pošto je klavirski deo bio loše nasnimljen, muzika se samo nejasno čula, preko dominantnih poruka sa telefonske sekretarice. Bilo je jasno da ono što konstituiše ovaj snimak nije muzika u tradicionalnom značenju te reči, nego su to različiti zvuci snimljeni za album.
Slično paradigmatičnom komadu Džona Kejdža, "4’33", Sonic Youth su u pesmi „Providence“ preispitali šta konstituiše muziku i zaključili da muzika nije ništa drugo nego sve. Ili, drugačije rečeno: linearni tok radnje – za pop pesmu, po prirodi stvari, gotovo nešto samorazumljivo – sa Sonic Youth je prerastao u kockarski muzički automat koji nam nudi „džek-pot bezbrojnih značenja pokrenutih našom maštom“. Jer, nije reč o tome šta slušate, nego o tome šta čujete, da parafraziramo Toroa.
Taj duh pustolovine neophodan za stvaranje novih ušiju za novu muziku čini se da su sačuvali Kim Gordon (eks Sonic Youth) i Ikue Mori (eks DNA). To smo videli na njihovom nastupu u beogradskom Domu omladine, 26. jula 2012. godine.
Naoružane gitarom i lap-topom, ove dve heroine njujorškog aundergraunda, u najboljem maniru fluksus hepeninga, prizvale su Heraklitovu doktrinu da čovek nikada ne može dva puta da kroči u istu reku. Jer u njihovom nastupu - ništa nije statično. Sve teče, brunda, zveči. Ništa nije fiksno. Ništa nije bez zvuka. Zvukovi - elektronski, analogni - se mešaju, prepliču, prožimaju.
Oni su otcepljeni u odnosu na uobičajene tokove svesti... Jer, nezavršenost i otvorenost su ovde jedno te isto.
Tako, Kim Gordon manipuliše gitarskim zvucima, udarajući je, prislanjanjući je na zvučnik, kako bi pokazala svu kompleksnost ovog instrumenta koji postaje metafora za kompleksnost samog performansa. Performansa, u kome, gitara i lap-top kao neke nepojmljive sile stvaraju grmljavinu zvuka, koja se kreće od šapata do vriska.
Mantranje Kim Gordon na toj oluji zvuka deluje poput zen šifri koje otvaraju tajanstvena vrata nesvesnog. Ono je molitva za još jedniu novu sliku koja će se već u sledećem trenutku preobraziti u nešto drugo... neodređeno, zatvoreno u sebe. Čak solipsistično. Onirično.
Granice su relativizobane, popustljive. Gordon i Mori se skoro sat vremena situacionistički kreću bez cilja, puštajući da se disocirana masa zvuka izliva pred slušaoce.
Na kraju, u tom bioskopskom kolažu vođenom jedino poezijom neodređenosti, i publika postaje performer. Naime, Kim Gordon se u poslednjih pet minuta performansa spušta u prve redove publike, dopuštajući publici da njenu gitaru, taj vrhunski fetiš, inače nedostupan tuđim dodirima, dodirne, oseti, odsvira. I tako se, naizgled, zatvara krug.
Naizgled, jer struktura ovog performansa je uroborička. Ciklična. Istovremeno u sebe zatvorena, a opet nekako otvorena. U ovom krugu, u ovoj alhemiji kakofonije i spokoja, publika i pre dodira magične gitare, participira.
Naime, u mnoštvu sapostojećih svetova, ona ima puno vremena za introspekciju: svakog trenutka može da kontemplira, da preispituje granice između buke i muzike, između reda i nereda, između haosa i strukture. Potrebno je samo da zatvori oči i gleda.
Ono što će videti je da komunikacija ovde nije bitna, bitna je atmosfera. Doživljaj. Mnoštvo puteva. Razmena. Tok. Muzika.
I tako u krug. Potpuni krug koji se izvija u spiralu.
Jer - slušanju nema kraja. Početak je kraj, kraj je početak. I tako ad infinitum...
Sve dok, na samom kraju, ne uvidimo da je „svet božanstven, ali neizreciv“.
Zato nam je i potrebna umetnost.
„Providence“ je mešavina poruka sa sekretarice, zvuka kiše, melanholične klavirske partiture, koju je Turston Mur snimio u kući svoje majke, i prijatnog šuma iz gitarskog pojačala koji je usled distorzije postao nesnosno jak.
Ali pošto je klavirski deo bio loše nasnimljen, muzika se samo nejasno čula, preko dominantnih poruka sa telefonske sekretarice. Bilo je jasno da ono što konstituiše ovaj snimak nije muzika u tradicionalnom značenju te reči, nego su to različiti zvuci snimljeni za album.
Slično paradigmatičnom komadu Džona Kejdža, "4’33", Sonic Youth su u pesmi „Providence“ preispitali šta konstituiše muziku i zaključili da muzika nije ništa drugo nego sve. Ili, drugačije rečeno: linearni tok radnje – za pop pesmu, po prirodi stvari, gotovo nešto samorazumljivo – sa Sonic Youth je prerastao u kockarski muzički automat koji nam nudi „džek-pot bezbrojnih značenja pokrenutih našom maštom“. Jer, nije reč o tome šta slušate, nego o tome šta čujete, da parafraziramo Toroa.
Taj duh pustolovine neophodan za stvaranje novih ušiju za novu muziku čini se da su sačuvali Kim Gordon (eks Sonic Youth) i Ikue Mori (eks DNA). To smo videli na njihovom nastupu u beogradskom Domu omladine, 26. jula 2012. godine.
Naoružane gitarom i lap-topom, ove dve heroine njujorškog aundergraunda, u najboljem maniru fluksus hepeninga, prizvale su Heraklitovu doktrinu da čovek nikada ne može dva puta da kroči u istu reku. Jer u njihovom nastupu - ništa nije statično. Sve teče, brunda, zveči. Ništa nije fiksno. Ništa nije bez zvuka. Zvukovi - elektronski, analogni - se mešaju, prepliču, prožimaju.
Oni su otcepljeni u odnosu na uobičajene tokove svesti... Jer, nezavršenost i otvorenost su ovde jedno te isto.
Tako, Kim Gordon manipuliše gitarskim zvucima, udarajući je, prislanjanjući je na zvučnik, kako bi pokazala svu kompleksnost ovog instrumenta koji postaje metafora za kompleksnost samog performansa. Performansa, u kome, gitara i lap-top kao neke nepojmljive sile stvaraju grmljavinu zvuka, koja se kreće od šapata do vriska.
Mantranje Kim Gordon na toj oluji zvuka deluje poput zen šifri koje otvaraju tajanstvena vrata nesvesnog. Ono je molitva za još jedniu novu sliku koja će se već u sledećem trenutku preobraziti u nešto drugo... neodređeno, zatvoreno u sebe. Čak solipsistično. Onirično.
Granice su relativizobane, popustljive. Gordon i Mori se skoro sat vremena situacionistički kreću bez cilja, puštajući da se disocirana masa zvuka izliva pred slušaoce.
Na kraju, u tom bioskopskom kolažu vođenom jedino poezijom neodređenosti, i publika postaje performer. Naime, Kim Gordon se u poslednjih pet minuta performansa spušta u prve redove publike, dopuštajući publici da njenu gitaru, taj vrhunski fetiš, inače nedostupan tuđim dodirima, dodirne, oseti, odsvira. I tako se, naizgled, zatvara krug.
Naizgled, jer struktura ovog performansa je uroborička. Ciklična. Istovremeno u sebe zatvorena, a opet nekako otvorena. U ovom krugu, u ovoj alhemiji kakofonije i spokoja, publika i pre dodira magične gitare, participira.
Naime, u mnoštvu sapostojećih svetova, ona ima puno vremena za introspekciju: svakog trenutka može da kontemplira, da preispituje granice između buke i muzike, između reda i nereda, između haosa i strukture. Potrebno je samo da zatvori oči i gleda.
Ono što će videti je da komunikacija ovde nije bitna, bitna je atmosfera. Doživljaj. Mnoštvo puteva. Razmena. Tok. Muzika.
I tako u krug. Potpuni krug koji se izvija u spiralu.
Jer - slušanju nema kraja. Početak je kraj, kraj je početak. I tako ad infinitum...
Sve dok, na samom kraju, ne uvidimo da je „svet božanstven, ali neizreciv“.
Zato nam je i potrebna umetnost.
(B92 | 27. jul 2012. | 09:19)
Нема коментара:
Постави коментар