O SMRTI I BARIŠNJIKOVU

Piše: Rastko Ivanović

Objekat je korelat želje. Želja je (eks-statička) refleksija manjka. Istog onog za biće samosvesnog subjekta bitnog (slobodno možemo reći, konstitutivnog) manjka. Manjka samog bića. Dinamika želje je dinamika bića određenog iskustvom sopstvene konačnosti, tj. iskustvom manjka. Zapravo, iskustvom ontološke nedostatnosti (tj. smrtnosti) sopstvenog bića. Bića koje želi. Upravo tome su, kao što znamo, bile posvećene, možda najuzbudljivije, stranice Hegelove Fenomenologije duha.  Njegova osnovna poruka je jasna: želi li neko, zbilja, ozbiljno da postavi pitanje geneze i opstanka (tj. bića) samosvesti, taj neko, neizostavno, mora uzeti u obzir, upravo, pitanje smrti. Ili, još bolje - pitanje smrtnosti.  

Odvajkada je reč smrtnik bila jedna od glavnih (ako ne i glavna) odrednica ljudskosti. Biti čovek značilo je biti smrtan. Ne biti smrtan značilo je ne biti čovek, tj. biti bog. Bogovi ne umiru. Bogovi ne pate. Njihova je radost potpuna. Njihovo je biće večno, njihovo je blaženstvo apsolutno. Ono nikada ne tamni, nikada ne posustaje. Kada je u pitanju čovek, stvari stoje značajno drugačije. Ljudi umiru. Njihovo je biće konačno. Konačnost bića uslovljava njegovu neizvesnost. Nikom od smrtnika (sa izuzetkom možda Ahileja) ništa unapred nije zagarantovano. Budućnost je uvek otvorena, a to znači neizvesna. Sloboda se sudara sa nužnošću, intencionalnost volje sa pukim slučajem. Naravno, ne treba preterivati, u životu (smrtnika) moguća je i sreća. Radost. Moguće je, ako ste čovek, doživeti i mnoge lepe stvari - ljubav, lepotu, dobrotu... Ipak, na kraju krajeva, zašto kriti, svaka se ljudska radost, dobrota i lepota upravo spram smrti odmerava. Samo ono što prkosi smrti može imati status vrhunske vrednosti u svetu konačnih bića. Da je drugačije, bilo bi besmisleno.     

I jedino što nas, barem, donekle teši jeste samo sećanje. Jer zaboraviti istovremeno znači i biti zaboravljen.

I u tom smislu, jedino što daje oblik i smisao našim životima, jeste, upravo, pamčenje. Uostalom, nije li u hebrejskoj tradiciji, pamčenje do u treće, četvrto ili pak, stoto koleno, jedan od najvažnijih atributa samoga Boga. Jer, ono u isti mah, predstavlja i pravednost, kao i milost,. Ili, malo drugačije rečeno, ono je svojevrsno odbijanje da se zlo prepusti, olako, zaboravu, i istovremeno, iskupljeje za njegove žrtve. U tom smislu, čin sećanja jeste, u isti mah, i milost i pravednost za sve žrtve zla, kao i nepravdi. Bilo da je reč o pojedincima, ili o narodima, koji su nestali u tmini noći, zgromljeni stravičnom moći univerzalne povijesti. Kako je to voleo da kaže sam Niče. I pamćenje, jeste upravo otpor protiv tog i takvog nasilja. Ali, zbog svega navedenog, ono je, i svojevrsni, čin ljubavi.

I u tom ključu možemo posmatrati i predstavu "Brodski-Barišnjikov", koju smo mogli da gledamo kao posebni, dodatni program, ovogodišnjeg Festivala igre, u prostoru, Pozorišta na Terazijama, u nedelju, ponedeljak, i utorak, 23, 24, i 25. aprila, 2017. godine.

Jer, u njoj Barišnjikov, intimno i lirski čitajući poeziju Brodskog, podseća nas u stvari, na jedan život. Život, pred kojim se neminovno ubrzo otvaraju ona poslednja vrata. Vrata, kroz koja prolazimo nagi, baš kao što i ulazimo u isti taj život.

I jedino što nas čuva od tog poslednjeg čina, od te poslednje slike, jeste, upravo poezija. Poezija kao onaj most izgrađen nad ambisom ništavila, koji sačinjava ovu našu svakodnevicu.

Poezija kao poslednji veo nad licem užasa, koji nam se smeši iz dana u dan.

I jedino što postoji izvan nje, je ova naša želja da se vratimo našoj kući, za koju, kao po pravilu, uvek pogrešno verujemo da se nalazi u našem detinjstvu, iako se ona nahodi tek u budućnosti na kraju ovog našeg dugog, putovanja, kroz noć.