Piše: Rastko Ivanović
"Nije
reč o tome u šta gledate, nego šta vidite", napisaće Toro u svom
dnevniku. A u slučaju njegovog vernog sledbenika, čuvenog kompozitora, Džona
Kejdža, mogli bismo da kažemo, da nije bitno ono šta slušamo, već šta u
tome čujemo.
Jer,
još od sedamdesetih razlika između zvuka i buke se sasvim izgubila. Namesto
predmeta dolazi proces. A on je jednako otvoren i ka onom što veoma dobro
znamo, ali i prema onome što još uvek ne možemo ni da zamislimo.
A
jedino što je tu, zaista bitno je da budemo zajedno. A to nam upravo omogućava
sama muzika.
Jer,
ako priroda gradi šume i pašnjake, dok isto to radi i čovek, samo u slučaju
ograda i definicija, onda je upravo muzika način, da iste te ograde barem na
kratko padnu.
I
nije li to nešto, što smo upravo videli na primeru noćnog programa,
ovogodišnjeg festivala Resonate?
Bilo
da govorimo o nastupu Rolija Portera, koji nas je iz kaljuge ove naše,
pale stvarnosti lansirao pravo među živote crnih rupa i beba vaseljene, ili o
nastupu, njegovog hiperintenzivnog kolege, Iva Tumora, čiji je nastup
predstavljao apsolutno rastrojstvo svih mogućih čula, ili o nešto smirenijem,
gotovo kamernom, amerikana nastupu, velikog Lija Renalda.
Ili,
konačno, o nastupu samog Mikija
Blanka. Čoveka, koji je uspeo da u jednoj-jedinoj osobi izmiri Marsela
Dišana i Gučija Mejna. Čoveka, koji je lestvicu visoko podigao, bilo
da govorimo o Bijonse, ili pak o
Džoniju Rackoviću. I
čoveku, koji je svima nama, savremenim ribama, omogućio da barem na jedno veče
svi zajedno zaplivamo, u ovom, našem ogromnom akvarijumu, koji se tako često
uopšte ne čini kao naš zajednički dom.
Нема коментара:
Постави коментар