Ili šta povezuje Hitlerovu "teoriju umetnosti" sa savremenim prisustvom tela u svim segmentima života?
Piše: Rastko Ivanović
U našem medijski posredovanom svetu ima više tela nego što ih je bilo na poljima Vaterloa. Unakažena tela, izmučena tela, tela ukrašena i kažnjena, disciplinovana i željena prate nas sa ekrana plazma televizora, sa billborda i javljaju se kroz pulsiranje neona. A sve je počelo krajem šezdesetih, kao nastavak radikalnih politika diljem planete koje su vremenom potisnute. Ali kako je revolucionarna borba sve više jenjavala, kult tela je sve više rastao. Tako smo tokom sedamdesetih imali klasnu borbu i seksualnost, dok smo osamdesetih imali seksualnost. Danas je seksualnost najveći fetiš od svih, a briga o zdravlju postala je najveća od svih bolesti. Telo je nekada bilo vitalno produbljivanje radikalnih politika, dok je danas njihova očajna zamena.
Pa iako je uspon tela počeo sa uzrujanošću postmodernista povodom velikih priča i ljubavne veze pragmatizma sa materijalizmom, nije li stvaranje poruke od tela počelo u doba fašizma?
Naime, fašizam nas je uveo u doba tela, i mi smo nastavili da živimo u tom dobu, čak i kada je fašizam kao politički program zamenio demokratski pluralizam. U tom smislu, mi danas doživljavamo veliki povratak herojskog tela, čak iako se to eksplicitno ne govori, zato što živimo u svetskom pozorištu u kome se apsolutno sve zasniva na telu. Sledeći taj model današnje medijske zvezde postaju zvezde zahvaljujući svojim telima, a ne zbog onoga što govore ili čine. Takva su tela atletičara izložena nadljudskin naporima, tela koja izgaraju u borbi, tela subjekta u opasnosti, ali takva su isto i tela rok zvezda, modela, glumaca, političara – ali i tela bombaša samoubica koja eksplodiraju sa telima drugih ljudi. Dokumentovana, komentarisana, slavljena od strane medija, sva ova tela dominiraju našom kolektivnom imaginacijom. Ali šta je ono što odvaja herojsko telo zvezde od neherojskog tela publike? Gde leži magična granica koja odvaja heroja od onog koji to nije na čisto telesnom planu? Odgovor je u izuzetnosti samog tela.
U slučaju nacionalsocijalizma i Hitlera ta izuzetnost nalazila se u rasi. Po Hitleru, heroizam je trebalo da bude ukorenjen u rasnoj prirodi. Ali kako je nemački narod bio sastavljen od „različitih rasnih supstanci“ moralo se raditi na rasnoj čistoti. Shodno tome, Hitler je, po Grojsu, sebe video kao trenera i svojevrsnog stručnjaka za nemački narod. Poput vitezova džedaja iz epske sage Ratovi zvezda, on je tražio skrivenu, rasom određenu silu koju bi otkrio i mobilisao u telu nemačkog naroda. Filmovi s početka 21. veka upoznaju nas sa takvim figurama. Bezbrojni kung-fu učitelji u svim vrstama filmova – od najeftinijih uradaka B produkcije do Matriksa ili Kill Billa – nastoje da zaborave sve što su ikada naučili, čuli i videli kako bi verovali jedino inherentnom, skrivenom instinktu svojih tela koja su genetski predisponirana. U stvarnom životu, kao što znamo, hiljade i hiljade savetnika podučava atletičare, političare i zabavljače da veruju sebi, da se ponašaju spontano i instinktivno kako bi otkrili svoja vlastita tela. Otkriće svog vlastitog tela tako je postalo najveće umetničko delo naše epohe.
Međutim, u Trećem rajhu ova umetnost tela je bila izabrana da bude zvanična državna umetnost. Drugim rečima, Hitlerova istinska „umetnost“ sastojala se od otkrivanja herojske rase, herojskog tela i sticanja vlasti. Tako je istinska umetnost politike, za Hitlera bila umetnost kontinuiranog proizvođenja herojskih tela, čija je večna komponenta bila rasa. Zato se prava aktivnost Trećeg Rajha sastojala od konstantne anihilacije svih slabih ljudskih bića ili njihove kontinuirane redukcije na nivo „golog života“.
No, ovaj „ružan san modernizma“ o savršenom telu, koji je tokom rata zahvaljujući Hitleru postao java, nije nestao već je sada u pan-kapitalističkoj sadašnjosti zadobio svoje nasmejano lice.
Naime, u godinama koje proždiru meso, opskurbljujući nas stalno novim protezama, telo ostaje naša sudbina. Tako se tela sada nalaze svuda oko nas - na ekranima, bilbordima, Internetu, za skupštinskom govornicom, na gradskim karnevalima i modnim pistama i sva ova tela narcisoidno, neprekidno pričaju o sebi.
Štaviše, savremena tela govore eksplicitno, jer su ova tela zapravo slike lišene tajne: bez unutrašnjosti, bez emocija, bez ikakvog nedostatka. Ništa tu nije sakriveno. Sve pluta na površini fizičkog savršenstva. U neku ruku kao da nam se svima nudi ulaznica u ’backstage’ tela. Ali nije li ovaj prestup samo norma koja stvara iluziju slobode?
Jer ako se prisetimo da je Rembrantova slika "Čas anatomije" (1632) predstavljala u istoriji umetnosti primer na kome se čitao ulazak zapadne civilizacije u moderno doba, onda bi današnju repliku te slike predstavljalo sečenje unutrašnjih organa i ulaženje u mikroćelijske prostore naših tela tehničkim pomagalima i naučnim znanjima svih nauka koje nam stoje na raspolaganju (J. Đorđević).
U tom smislu, priče poput one iz serije "Reži me" (Nip/Tuck, 2003-2010),upozoravaju nas da telo i danas u eri orgija oslobađanja svih želja ostaje poslušno, dresirano, raščlanjeno i modifikovano.
Jer, mlado, savršeno, lepo i zdravo telo se uspostavlja kao jedino merilo uspeha. Ono je simbol naše vrednosti, fetiš i objekt autističnog kulta. Nasuprot njemu „neadekvatna tela“ onih starijih, sa invaliditetom, siromašnih ili pripadnika Trećeg sveta predstavljaju nešto nedopustivo.
Ovim povodom još je Suzan Zontag medijsku fascinaciju mladim telima dovodila u vezu sa interesom vodećih društvenih grupa da starenje prikažu kao patologiju. Na taj način, po Zontagovoj, utiče se na smanjivanje priloga za osiguranje i zdravstvenu zaštitu određenih delova stanovništva. Zato je, valjda, samo starenje u međuvremenu zastarelo. Od čela („treba mu botoks“), očiju („jedno je za oko pola milimetra veće od drugog“), grudi („treba da su za jednu veličinu veće...“C“) do stomaka (abdominalna liposukcija) svaki delić naših tela je osuđen na disciplinovanje u ime večne mladosti. Sva ona unakažena, nesavršena, isečena tela mogu samo da posluže kao eksponati na izložbama konceptualne umetnosti, koje se organizuju u krvavom pesku Iraka ili Avganistana.
Stoga nam sve ovo dokazuje da je Hitlerova „teorija umetnosti“ o herojskom telu dobrim delom i dalje živa, samo što je sada obojena ružičastim tonovima. Ali ono što budi nadu jeste činjenica da telo može biti i potencijalno mesto otpora, ne uprkos, nego baš zato što je u neprekidnoj vezi sa moći. Jer oni koji nemaju ništa osim svojih tela nemaju šta ni da izgube. A njihova tela od oruđa lako mogu da prerastu u oružje. I to ono smrtonosno.
(B92 / )
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=1086&yyyy=2012&mm=07&nav_id=631339)
Нема коментара:
Постави коментар