Piše: Rastko Ivanović
Znate ono kada su Huga Prata pitali da li zaista postoji Korto Malteze? Koliko se sećam, odgovorio je da ne zna. Ipak je dodao da mu se čini da ako bi otišli u lučku krčmu “La Tortuga” – gde se okupljaju kitolovci sa južnih mora – u gradu Vinja del Mar u Čileu, i ako bi dovoljno dugo sedeli tamo, da nije isključeno da bi se Korto odnekud pojavio. Ko zna? “Ah, niko, niko ništa ne zna/Krhko je znanje!”
Neki ovaj čuveni Pratov lik povezuju s Darkom Rundekom. Stoga, nije čudno što ga je Rundek i pomenuo na svom solističkom koncertu upriličenom povodom dvadesetogodišnjice od izdavanja albuma "Apokalipso". Koncertu, koji nas je poput Pratovog junaka, poveo na putovanje oko sveta. Putovanje, među sve one ogoljene, ne-zapadne glasove, koji se i dalje s nesmanjenom snagom i bune, ali i čude. Putovanje, koje nas je upoznalo s muzikom, koja je, u jednom trenutku, naučila kako da sluša Druge. Bili ti drugi, oni koji jedva sastavljaju kraj s krajem, u nekim za nas sasvim udaljenim geografijama, ili oni, koji se svake večeri otiskuju na putovanje na sam kraj noći.
Jer, Rundekove pesme su, u neku ruku, kao filmske sekvence. Kao sami filmovi za uši. S njima u ušima, možete veoma daleko stići. Čak i do samog kraja sveta. Tamo gde vas čeka i sam Šejn.
Ali, to je već mit.
(Tašmajdan, 15. jun 2017.)
(Fotografija: Stefan Stojanović/Mondo)
Нема коментара:
Постави коментар