Piše: Rastko Ivanović
Ako bismo jednom rečju morali da opišemo naš svet to bi bila reč – preopterećenost. Previše svega. Previše informacija istovremeno. Previše protivrečnosti. Previše zahteva. Baton ruž, Nica, Istanbul, Vircburg, Minhen. Sve se dešava istovremeno. Sve iziskuje saosećanje, razmišljanje, odlučnost i – pažnju. Previše. Ali stvarnost ne zna za milost. Moramo na to da se naviknemo. Kao što se čovek koji dolazi sa sela navikava na gradsku buku. Sa samo jednom razlikom: za nas nema povratka na selo.
Ako bismo jednom rečju morali da opišemo naš svet to bi bila reč – preopterećenost. Previše svega. Previše informacija istovremeno. Previše protivrečnosti. Previše zahteva. Baton ruž, Nica, Istanbul, Vircburg, Minhen. Sve se dešava istovremeno. Sve iziskuje saosećanje, razmišljanje, odlučnost i – pažnju. Previše. Ali stvarnost ne zna za milost. Moramo na to da se naviknemo. Kao što se čovek koji dolazi sa sela navikava na gradsku buku. Sa samo jednom razlikom: za nas nema povratka na selo.
Naprotiv. Postoji
samo još svega. Još slika, još događaja, ili bolje rečeno, pseudo događaja. Jedan
od retkih antidotova takvom stanju stvari je pozorište. Jer, ono formira jednu
vrstu alternativne stvarnosti, koja nam dozvoljava da brzina uspori i da se na
taj način suočimo s našom vlastitom smrtnošću. Kao i s stvarnošću, kao takvom.
A to nikada nije bilo niti će ikada biti malo.
A to nikada nije bilo niti će ikada biti malo.
Нема коментара:
Постави коментар