ALI

Piše: Rastko Ivanović

Da ste  1969. godine priupitali nekog Afro-amerikanca koga smatra svojim liderom, odgovor bi se odnosio na neko od ovih imena: Martin Luter King, Malkolm X, E. Klever i Muhamed Ali. Mnogi su Kinga smatrali preblagim, dok je Malkolmov stav „pobiću sve belce i Jevreje“ bio militantan i neprihvatljiv. Između ove dve vatre nalazio se Ali, a da pritom nije pripadao nijednoj. Bio je samo svoj. Bogomdan za uiogu vođe.

Svoje rođeno ime, Kasijus Klej, dobio je po američkom zemljoradniku i robovlasniku iz XIX veka koji je prvi dao slobodu robovima.

„Kada pogledate Mis Amerika vidite belkinju, kad pogledate Mis sveta vidite belkinju, kad pogledate Mis Univerzuma vidite belu ženu. Čak je i Tarzan, kraljl džungle u našoj rodnoj Africi belac. “

Na njegove verske  i političke stavove prelomno je uticao poziv u američku vojsku, 1964. godine.  Tom prilikom je za sve tri američke TV mreže (koliko je tada postojalo) rekao: “Ne želim da idem u rat protiv Vijetkonga, jer me tamo niko ne zove ‘niggerom’. ”

Čovek koji je podigao optužnicu protiv Muhameda Alija, bio je Remzi Klark, odličan prijatelj Slobodana Miloševića, koji je trebao da ga pravno zastupa pred Haškim tribunalom.

Od 100 mečeva u koliko je Ali boksovao tokom karijere, samo 5 je izgubio. Osvojio zlato na O.I. u Rimu 1960, jednu titulu u lakoj i čak tri u teškoj kategoriji.

Kasijus Klej – Muhamed Ali, je prvi čovek koji je naučio da prima udarce pre nego što ih zada.

ALI BOMAYE!

Kasijus Klej je počeo da boksuje u 12. godini, i napredovao je od amaterskog boksa do pobede na O.I. u poluteškoj kategoriji 1960. godine. Prvu profesionalnu titulu u teškoj kategoiji osvojio je pobedom nad Sonijem Listonom. Nakon što je između 1965. i 1967. odbranio titulu devet puta, ona mu je oduzeta jer je odbio da stupi u oružane snage, zahvaljujući prihvatanju učenja religijskog pokreta Nacija Islama. 

Tada je promenio ime u Muhamed Ali. Ponovo je osvojio titulu 1974, kada je pobedio bivšeg šampiona Džoa Frejzera i prvaka Džordža Formena. Izgubio ju je od Leona Spinksa 1978. ali ju je povratio iste godine po treći put, postajući tako prvi šampion u teškoj kategoriji kome je to pošlo za rukom. Povukao se iz ringa 1979, izgubivši samo tri od 59 borbi. Pokušaj povratka 1980. i 1981. bio je neuspešan. Tokom karijere, Ali je bio poznat po drskom šarmu, pobedničkom držanju i hvalisavosti. Njegov lični kredo bio je: „Ja sam najveći“. Alijeve kasnije godine bile su obeležene fizičkim propadanjem. Oštećenje mozga, izazvano udarcima u glavu prouzrokovalo je otežan govor, usporene pokrete i  ostale simptome Parkinsonove bolesti.     

FIGHT THE POWER

Kada je postao svetski šampion i olimpijski prvak, Ali je očekivao više poštovanja u svom rodnom Lusvilu. Jednom prilikom, sa svojim prijateljima, ušao je u jedan lokalni restoran „samo za belce“, očekujući, kao veliki šampion, poštovanje, ali nije ga bilo. Nazvali su ga ne crncem, nego crnčugom. Nakon ovog događaja Ali je svoju medalju bacio u reku. Ovakva iskustva su ga odvojila od baptističke crkve i preobratila ga u Islam. Očekivao je da če u Lusvilu, gradiću u kom je rođen, biti gradski velikan, ali nije dobio ni gram poštovanja. Islamska nacija je uzela Alija pod svoje i počela da upravlja njime i na ringu i van njega.

Nije prihvatao ulogu poslušnog doživotnog modela, već je postao muslimanski glasnogovornik. Učestalo je jasno ponavljao: „Ponosan sam što sam crn“, i, „Ja sam najveći“. Afro-amerikanci su mahom bili baptisti i katoliici, predvođeni Martin Luter Kingom čiji je cilj bio integracija, dok su se Malkolm X i Ali zalagali, pod uticajem kulta Elije Muhameda za separaciju. Elaja Muhamed je propovedao priču kako je Jakob izumeo belce kao bele đavole, kojih se treba rešiti.

Iskrenost se u dvoličnom svetu može smatrati kao dvoličnost. Mnogi su i tako shvatali pojavu Muhameda Alija. „Ne moram da budem ono što vi želite da budem. Mogu da budem ono što ja želim i da mislim ono što želim da mislim“, govorio je Ali.

Erni Terel je Alija nazivao starim imenom Klej, što je Ali shvatao uvredom, jer je Kasijus Klej ime robova. Ali je poručio Terelu da kada ga prebije, nateraće ga da uzme mikrofon u ruke i izgovori njegovo pravo ime.

Američka vojska je 1966, kada je Ali napunio 24 godine, regrutovala ljude od 18 do 24 godine. Ali je pao na vojnom testu inteligencije. No, kada je je američkoj vojsci bio neophodan veliki broj ljudi za masakr u Vijetnamu, prolaznost na testu je sa 30% svedena na 15%. Članovi odbora za regrutaciju bili su 99% bele puti. Aliju je pretio odlazak u rat u Vijetnamu, za koji u prvi mah nije ni znao gde se nalazi. Neki novinar ga je priupitao kako će ubijati Vijetnamce, na šta je Aliju pukao film, besno odgovorivši kako nema ništa protiv žitelja Vijetnama i da u vojnoj akciji vidi samo nastavak dominacije belih ljudi nad crnom sirotinjom i drugim obojenim rasama. Odgovor američke administracije je bio zabrana odlaska u inostranstvo i stavljanje veta na njegovo bavljenje boksom.

Vlast ga nije mogla ukrotiti i na bilo koji drugi način pobediti. Izrečena mu je maksimalna novčana kazna u iznosu od 10.000 dolara i pet godina zatvora. No, Alija ni to nije pokolebalo i dalje je bio beskompromisno drzak i arogantan. 

I u toj borbi njegov najvažniji mišić bio je, upravo, njegov mozak. Kao i njegov glas, jer to je ono najjedinstvenije u nama, budući da čak i lično ime uvek delimo sa drugima, ukoliko ga, kao Ali, ne promenimo.

A, Alijev glas je pokretao planine i rukovao milionima dece.

U neku ruku, on je bio i prvi MC.

Svoju prvu pesmu napisao je neposredno pre duela sa Listonom.

Bila je drska i bezobrazna, baš kao i sam Ali. Jer, pored brzih ruku i ništa manje legendarnih refleksa, njegovo oružje su bile njegova razmetljivost, kao i njegove šale.

Jer, Muhamed Ali je bio prvi battle reper, freestyle king, i nenadmašni kontrolor mikrofona.

Neko u čijim kadencama se mogu prepoznati budući autoritativni crni glasovi, poput onih Čak Dija i Ajs Kjuba.

On je bio neko ko „leti kao leptir i ubada kao osa“, i neko ko je podario svoj glas onima kojima je isti vekovima bio, namerno, uskraćivan.

Ono što nas pokreće na borbu nisu snovi o oslobođenim unucima, već snovi o potlačenim precima.

Jer, prošlost ne možemo menjati, ali na nju, svakako, možemo uticati.

I Ali je, upravo to i činio, za one koji su, kako je i sam rekao, 4 stotine godina bili u zatvoru.

Za one, čiji se glas nije čuo, a koji nisu više želeli da žive po pravilima Čiča Tomine kolibe.

Naši optimističniji preci poredili su istoriju sa vozom, koji nas od mračnih dolina vodi ka osunčanim bregovima. Ali, ako je istorija voz, onda moramo odati poštu, i onima, koji su umrli već na prvim okretnicama, ili su bili primorani da se pod isti bace.

Ali je svojom borbom to, upravo, i učinio. 

Jedan od njegovih biografa, Tomas Hauzer, kaže da ne zna nijednu osobu, koja je delovala kao da ima više vere, i da je bliža Gospodu.

Možda je to zato što, samo Bog ume da prepozna Boga kao i Pobednik Pobednika.