Piše: Rastko Ivanović
Današnji povećani intenzitet slika smrti, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, nego što doprinosi osećanju njegove svetosti.
U našem svetu prilagođenom stanju vrtoglavice, čovek možda još uvek ne može skinuti poklopac vremena sa smrtnog života, ali on je u mogućnosti da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. Samim tim, savremeni sled stvari učinio je da astronomski troškovi terapija iz prošlosti više nisu neophodni.
Nove i poboljšane dijete, spravice za fitnes, beskrajna prostranstva kiber-prostora, čudesa genetskog remonta, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju, promene pola, zamene rodnih uloga, nove vrste pića i frizura i svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi... sasvim fino će odraditi posao. Možete da budete bilo ko ili bilo šta, možete da imate seks sa bilo kime ili čime. Šta god da se desi nema potrebe za očajavanjem.
Da li to, onda, znači da više ništa ne može da uzbudi čoveka u 21. veku? Ne znači. Jer tu je smrt. A u našem besmrtnom univerzumu smrt je danas na ceni. Štaviše, u 21. veku “tržišna vrednost patnje i smrti postala je veća od one koje su imali seks i uživanje”. Jer u svetu u kome dolazi do pornografske materijalizacije svega, upravo je smrt postala najveće uživanje. Bilo da je izolovana i distancirana staklenim omotima i prezervirarna u jednom stadijumu pomoću formaldehida - kao u radovima Demijena Hirsta, ili obasjana svetlošću reflektora kao u slučaju Džejn Gudi, smrt je danas postala ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
Ilustraciju ovih reči nači čemo samo ako se prisetimo kako je mesto na kome su nekada bile kule bliznakinje, Ground Zero, nakon terorističkih napada od 11. septembra postalo Meka za turiste- mesto na kome su terorizam, turizam i patriotizam igrali ruku pod ruku. Turisti su tih dana dolazili čak iz Japana da bi videli, da bi osetili i opipali “tu realnost”, dok su kolekcionari i kustosi na mestu nesreće odabirali po svom estetskom sudu artefakte terora, koji će biti izloženi na nekim budućim izložbama.
Karta za Graund Zero je bila besplatna za sve one hodočasnike koji su želeli da se povežu sa svojom istorijom bez mehanizama posredovanja, sa maksimalnom transparentnošću, bez stajanja u redu: bila je to karta overena na određeno vreme, na vremenski interval od karakterističnih petnaest minuta. Kao da je vorholovski šapat odjekivao u vremenskom ograničenju na tih magičnih petnaest minuta koji su obezbeđivali brzi prolaz do Groundzerolanda.
Slike su tom prilikom razgrabljene, suveniri su kupljeni, majice su prodate, dizajnirane naočare su ulovljene. Kao i u slučaju torture iz Abu Graiba, kada su scene brutalnog mučenja iz američkog zatvora dobile svoju meku repliku u italijanskom izdanju magazina Vogue iz septembra 2006. godine, a sve u cilju promovisanja novih modnih linija. Ista sudbina zadesila je i slavne ličnosti.
Princeza Dajana je postala mnogo življa posle svoje smrti za mnoge ljude nego za života. Kao što je i Vitni Hjuston posle svoje smrti postala meta novog tabloidnog lova: da li se udavila u kadi, da li je u klubu krvarila iz kolena noć pre smrti, da li je bila prikrivena lezbejka... Lako bi bilo reći da su Ledi Di i Vitni žrtve „društva spektakla“, a mi pasivni voajeri njihovih smrti.
No, reč je o daleko kompleksnijoj dramaturgiji, o kolektivnom scenariju u kojem su mase igrale neposrednu ulogu, ulogu u pravom rieliti programu javnog i privatnog života ovih diva čije su okruženje predstavljali mediji. Paparaci iz tabloida bili su samo prenosnici te pogubne interakcije, a iza njih smo svi mi čija žudnja oblikuje medije – mi koji smo masa i medij, mreža i provodni elektricitet.
Uostalom, videli smo kako su satima neposredno po objavljivanju vesti o smrti Vitni Hjuston, društvene mreže eksplodirale od izjava večne ljubavi i beskrajne tuge, i – očekivano – malog, ali snažnog izliva grubih čak i okrutnih šala. Zagušljiva sentimentalnost i varvarska bezosećajnost su, naprosto, dve strane istog novčića. Žena koja je u drugom delu svoje karijere bila svedena na pop-kulturni vic iznenada je u svojoj smrti postala ono što je bila na početku karijere – američko srculence.
Slična stvar se desila i u julu 2011. godine po smrti Ejmi Vajnhaus. Tih danaTviter je očekivano bio zatrpan vestima o smrti neo-soul dive i ona je u roku od odmah postala trending topic broj jedan zaslugom ljudi koji su bili šokirani ovim nemilim događajem. Nedugo zatim su i slavne ličnosti počele da tvituju kako su baš oni poznavali pravu Ejmi, polažući autorska prava na njenu ličnost.
Ljudi koji su je poznavali krenuli su u svojim izjavama za javnost da objašnjavaju ko je ona bila, dok su šou-biz piskarala - ljudi koji su je sreli na pet sekundi u toaletu Kamden paba - počeli da spekulišu kako je umrla i kakva je sudbina njenog nasleđa. Čak su i blogeri ovim povodom stupili u akciju, pa su jedni pričali priče kako su je videli uživo ili je upoznali pre nego što je postala zvezda, dok su drugi koji su sa njom delilil problem „zavisnosti“ objašnjavali kako samo oni mogu da razumeju kroz šta je prolazila.
U Beogradu isti oni ljudi koji su za ulaznice za poslednji koncert pokojne dive tražili novac natrag, po njenoj smrti su pokušavali na e-bayu da prodaju iste te ulaznice po početnoj ceni od 500 funti.
Za to vreme pop kripta je spremno dočekala svoju mumiju. Prodaja njenih albuma je porasla za 37 000 primeraka odmah po smrti. Takve stvari nisu ništa novo. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola strane.
U budućnosti neko će namlatiti pare na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u stilu 60-ih nadmetaće se raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih Ramzes kondoma koja je pripadala Rudolfu Valentinu i kapi menstrualne krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.
Stoga smo danas, ako sve ovo imamo u vidu, svi uronjeni u istu sudbinu koja predstavlja samo kolektivno ispunjenje žudnje. Može se reći da još nismo daleko odmakli od štokholmskog sindroma: taoci smo tabloidnih informacija, no potajno pristajemo na to stanje. Sve ovo nam zato pokazuje da industrija smrti čini da oni koji umiru svojom smrću ispunjavaju živote onih koji žive. Jer, kako nalažu biopolitičke zakonitosti današnjice nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život, dok danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Biopolitički motiv je ovim putem ispunjen: stanovništvo je održano zdravim i neozleđenim, izlečenim od terorističkog kancera, dok mediji ostaju vlasnici eksluzivnih prava na smrt. A smrt... smrt se potvrđuje kao ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
„Apsolutna drugost“ koja je odvajala iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada je postala uobičajena karakteristika svakodnevice, čime je divlja zver pretvorena u kućnog ljubimca. Ona je svuda i nigde. Ona se nalazi svuda oko nas, ali se mi više uopšte ne razlikujemo od seljaka iz Čehovljevog Paviljona br. 6, koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da više i ne primećuje krv. Povećani intenzitet slika smrti doprineo je otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, uništavajući osećanje njegove svetosti.
Čini se da i ako smrt jednom dođe, „treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.
Izvor: B92
Današnji povećani intenzitet slika smrti, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, nego što doprinosi osećanju njegove svetosti.
U našem svetu prilagođenom stanju vrtoglavice, čovek možda još uvek ne može skinuti poklopac vremena sa smrtnog života, ali on je u mogućnosti da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. Samim tim, savremeni sled stvari učinio je da astronomski troškovi terapija iz prošlosti više nisu neophodni.
Nove i poboljšane dijete, spravice za fitnes, beskrajna prostranstva kiber-prostora, čudesa genetskog remonta, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju, promene pola, zamene rodnih uloga, nove vrste pića i frizura i svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi... sasvim fino će odraditi posao. Možete da budete bilo ko ili bilo šta, možete da imate seks sa bilo kime ili čime. Šta god da se desi nema potrebe za očajavanjem.
Da li to, onda, znači da više ništa ne može da uzbudi čoveka u 21. veku? Ne znači. Jer tu je smrt. A u našem besmrtnom univerzumu smrt je danas na ceni. Štaviše, u 21. veku “tržišna vrednost patnje i smrti postala je veća od one koje su imali seks i uživanje”. Jer u svetu u kome dolazi do pornografske materijalizacije svega, upravo je smrt postala najveće uživanje. Bilo da je izolovana i distancirana staklenim omotima i prezervirarna u jednom stadijumu pomoću formaldehida - kao u radovima Demijena Hirsta, ili obasjana svetlošću reflektora kao u slučaju Džejn Gudi, smrt je danas postala ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
Ilustraciju ovih reči nači čemo samo ako se prisetimo kako je mesto na kome su nekada bile kule bliznakinje, Ground Zero, nakon terorističkih napada od 11. septembra postalo Meka za turiste- mesto na kome su terorizam, turizam i patriotizam igrali ruku pod ruku. Turisti su tih dana dolazili čak iz Japana da bi videli, da bi osetili i opipali “tu realnost”, dok su kolekcionari i kustosi na mestu nesreće odabirali po svom estetskom sudu artefakte terora, koji će biti izloženi na nekim budućim izložbama.
Karta za Graund Zero je bila besplatna za sve one hodočasnike koji su želeli da se povežu sa svojom istorijom bez mehanizama posredovanja, sa maksimalnom transparentnošću, bez stajanja u redu: bila je to karta overena na određeno vreme, na vremenski interval od karakterističnih petnaest minuta. Kao da je vorholovski šapat odjekivao u vremenskom ograničenju na tih magičnih petnaest minuta koji su obezbeđivali brzi prolaz do Groundzerolanda.
Slike su tom prilikom razgrabljene, suveniri su kupljeni, majice su prodate, dizajnirane naočare su ulovljene. Kao i u slučaju torture iz Abu Graiba, kada su scene brutalnog mučenja iz američkog zatvora dobile svoju meku repliku u italijanskom izdanju magazina Vogue iz septembra 2006. godine, a sve u cilju promovisanja novih modnih linija. Ista sudbina zadesila je i slavne ličnosti.
Princeza Dajana je postala mnogo življa posle svoje smrti za mnoge ljude nego za života. Kao što je i Vitni Hjuston posle svoje smrti postala meta novog tabloidnog lova: da li se udavila u kadi, da li je u klubu krvarila iz kolena noć pre smrti, da li je bila prikrivena lezbejka... Lako bi bilo reći da su Ledi Di i Vitni žrtve „društva spektakla“, a mi pasivni voajeri njihovih smrti.
No, reč je o daleko kompleksnijoj dramaturgiji, o kolektivnom scenariju u kojem su mase igrale neposrednu ulogu, ulogu u pravom rieliti programu javnog i privatnog života ovih diva čije su okruženje predstavljali mediji. Paparaci iz tabloida bili su samo prenosnici te pogubne interakcije, a iza njih smo svi mi čija žudnja oblikuje medije – mi koji smo masa i medij, mreža i provodni elektricitet.
Uostalom, videli smo kako su satima neposredno po objavljivanju vesti o smrti Vitni Hjuston, društvene mreže eksplodirale od izjava večne ljubavi i beskrajne tuge, i – očekivano – malog, ali snažnog izliva grubih čak i okrutnih šala. Zagušljiva sentimentalnost i varvarska bezosećajnost su, naprosto, dve strane istog novčića. Žena koja je u drugom delu svoje karijere bila svedena na pop-kulturni vic iznenada je u svojoj smrti postala ono što je bila na početku karijere – američko srculence.
Slična stvar se desila i u julu 2011. godine po smrti Ejmi Vajnhaus. Tih danaTviter je očekivano bio zatrpan vestima o smrti neo-soul dive i ona je u roku od odmah postala trending topic broj jedan zaslugom ljudi koji su bili šokirani ovim nemilim događajem. Nedugo zatim su i slavne ličnosti počele da tvituju kako su baš oni poznavali pravu Ejmi, polažući autorska prava na njenu ličnost.
Ljudi koji su je poznavali krenuli su u svojim izjavama za javnost da objašnjavaju ko je ona bila, dok su šou-biz piskarala - ljudi koji su je sreli na pet sekundi u toaletu Kamden paba - počeli da spekulišu kako je umrla i kakva je sudbina njenog nasleđa. Čak su i blogeri ovim povodom stupili u akciju, pa su jedni pričali priče kako su je videli uživo ili je upoznali pre nego što je postala zvezda, dok su drugi koji su sa njom delilil problem „zavisnosti“ objašnjavali kako samo oni mogu da razumeju kroz šta je prolazila.
U Beogradu isti oni ljudi koji su za ulaznice za poslednji koncert pokojne dive tražili novac natrag, po njenoj smrti su pokušavali na e-bayu da prodaju iste te ulaznice po početnoj ceni od 500 funti.
Za to vreme pop kripta je spremno dočekala svoju mumiju. Prodaja njenih albuma je porasla za 37 000 primeraka odmah po smrti. Takve stvari nisu ništa novo. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola strane.
U budućnosti neko će namlatiti pare na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u stilu 60-ih nadmetaće se raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih Ramzes kondoma koja je pripadala Rudolfu Valentinu i kapi menstrualne krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.
Stoga smo danas, ako sve ovo imamo u vidu, svi uronjeni u istu sudbinu koja predstavlja samo kolektivno ispunjenje žudnje. Može se reći da još nismo daleko odmakli od štokholmskog sindroma: taoci smo tabloidnih informacija, no potajno pristajemo na to stanje. Sve ovo nam zato pokazuje da industrija smrti čini da oni koji umiru svojom smrću ispunjavaju živote onih koji žive. Jer, kako nalažu biopolitičke zakonitosti današnjice nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život, dok danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Biopolitički motiv je ovim putem ispunjen: stanovništvo je održano zdravim i neozleđenim, izlečenim od terorističkog kancera, dok mediji ostaju vlasnici eksluzivnih prava na smrt. A smrt... smrt se potvrđuje kao ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
„Apsolutna drugost“ koja je odvajala iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada je postala uobičajena karakteristika svakodnevice, čime je divlja zver pretvorena u kućnog ljubimca. Ona je svuda i nigde. Ona se nalazi svuda oko nas, ali se mi više uopšte ne razlikujemo od seljaka iz Čehovljevog Paviljona br. 6, koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da više i ne primećuje krv. Povećani intenzitet slika smrti doprineo je otupljivanju osećaja za tragičnost poslednjeg čina, uništavajući osećanje njegove svetosti.
Čini se da i ako smrt jednom dođe, „treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.
Izvor: B92
Нема коментара:
Постави коментар