Piše: Rastko Ivanović
Dvadesetpetogodišnji Arijas je u novembru 2004. Uhvaćen kako kako jede paprikaš od ljudskog mesa - tačnije, buta i iznutrica - spravljen sa puno crnog luka i paradajza. Dve osobe muškog pola prethodno seu se napijale, drogirale, kopulirale, da bi tek potom izbila tuča u kojoj je deblji kraj iz vukao nesrećnik koji je ubijen, skuvan i pojeden.
Morbidna fantazija o klopanju bližnjeg svog potiče iz klasičnog mita. Iako možda tek recidiv mrtve tradicije i mrtve kulture, mit po pravilu predstavlja okidač univerzalnih emocija i stremljenja, ali i potreba za zaštitom, seksom, hranom. Seks i smrt su sa hranom povezani idejom konzumacije: jesti, trošiti, grabiti, sve su to načini prisvajanja patnje i užitka. Kao i obično, reći će cinici - svako ljudsko zverstvo odmah se opravdava arhajskim korenima zla u nama.
Reč "kanibal" potiče od iskvarenog izgovora toponima "Karibi". Latinska Amerika ima bogatu tradiciju ljudožderstva još od vremena Asteka, a Kina pet tipova kanibalizma koje praktikuje od drevnih dinastija do Kulturne revolucije. Jedenja ljudskog mesa je bilo tokom opsade Lenjingrada, prilikom polarnih ekspedicija i u japanskoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, a pričalo se i o slučajevima kanibalizma u logoru Manjača. I sve tako, do Hanibala Lektera i Pitera Grineveja.
Ili pak do nedavno upokojenog Tobija Hupera. I njegovog klasika, "Teksaški masakr motornom testerom", u kojem se kanibalizam ispostavlja kao logična završnica ljudskih odnosa u kapitalizmu. U filmu, porodica mesara, koja zbog hladne i brezobzirne logike kapitala ostaje bez posla nastavlja da radi ono što jedino zna i ume, a to je da kasapi, ali ovoga puta ljude. Na taj način, oni i doslovno otelovljuju surovu dog eat dog logiku samog kapitalizma.
A na kraju… pa na kraju ostaje nasilje. Kojim se ne može istrebiti nasilje. Baš kao što se ni ratom ne može istrebiti rat, baš kao što se ne može pojesti ni poslednji kanibal.
Нема коментара:
Постави коментар