Piše: Rastko Ivanović
Često se govorilo da džez ne postoji zahvaljujući Americi već uprkos njoj. Slaveći apsurd, neznanje, intelektualnost i seksualnost, džez kroz svoju istoriju govori o slobodi i oslobađanju Afroamerikanaca koji nisu bili slobodni u jednoj slobodnoj zemlji.
Četrdeset i pet godina posle Kingovog I have a dream govora i pedesetak godina nakon što su malim ekranima diljem SAD gospodarili jednobojni protagonisti serije Leave A To Beaver, danas u vreme viška demokratije i manjka sloboda, stvara se atmosfera neke nove Amerike sa licem svih duginih boja koja je nestrpljivo čekala i na kraju dočekala svog "Tajgera Vudsa bez štapova za golf". Saundtrek tog međurazdoblja od pedesetak godina i glavni svedok svih duhovnih, umetnčkih i političkih gibanja tog vremena bio je džez.
I osamdesetih kada se na američkoj televiziji pojavio prvi afroamerički sitkom The Cosby show na njegovoj špici čula se jedna truba. I to ne bilo kakva. Bila je to truba Džona Fadisa, čoveka koji je svirao na otvaranju ovogodišnjeg, 24. po redu izdanja Beogradskog džez festivala. Festivala koji je ove godine otvorila njegova ekselencija Kameron Manter, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, svirajući naslovnu temu iz filma Mo Better Blues Spajka Lija. Pred kraj koncerta Fadisu praćenom Big Bendom RTS-a ponovo se na sceni pridružio Manter simpatično finiširajući uvodni nastup na ovogodišnjem festivalu. Tako se od početaka festivala kada su u Beogradu u istom trenutku binu delili Djuk Elington, Dizi Gilespi, Art Blejk, kao i 4000 ljudi u Pioniru koji su svakog oktobra disali džez, pa preko đžem sešn ekstravaganci Četa Bejkera koje su putovale na kraj noći i prvog beogradskog nastupa Majlsa Dejvisa do izolacionističke zaslepljenosti devedesetih kada je festival ugašen došlo do 2004. godine kada je Dom omladine obnovio Džez festival da bi na prvoj večeri 24. BJF-a doplesali do ponovnog makar i prividnog sjedinjenja. Sjedinjenja u ritmu džeza koji je, kako je govorio Čet Bejker, muzika koja najbolje briše prašinu sa svakodnevice.
Duhovni sin Dizija Gilespija i ujak alternativnog hip-hop producenta Madliba, Džon Fadis je prve večeri festivala (Dom sindikata, Trumpet Summit, 24.10.) na trenutke pokazao svu prodornost i neobuzdanost zvuka svoje trube, ali se pre svega pokazao kao prvoklasni kontrolor duha, animator i arhitekta trenutka koji svaku situaciju u džez duhu prinosi na oltar neizvesnosti, sve vreme nastupa izvanredno zabavljajući i sebe i publiku koja je dobrano ispunila veliku salu Doma sindikata. Fadisovo poigravanje sa opusom Dizija Gilespija praćeno osvrtom na Lala Šifrina, kao i finalno sparingovanje sa Kristijanom Skotom konstantno je bilo začinjeno malim i oštrim stakatom dosetki i šali koje su pokazale onu elementarnu neuhvatljivu prirodu džeza.
Kao usaglašavanje različitih stilova i improvizacija, kao stvaranje umetnosti na licu mesta, kao umetnost improvizacije koja stvara samu sebe, pomenuta priroda džeza je do današnjih dana ostala ono mesto gde se u moru suviše istovetnog pronalazi ono različito. I u novom milenijumu džez umesto uloge glavnog junaka pre bira da igra ulogu pametnog posmatrača.
U novom veku u džezu se desio preokret. Nekad je vladalo mišljenje da džez slušaju samo intelektualci da bi devedesete cunamijem elektronska muzike i DJ kulture izmenili način na koji slušamo popularnu muziku. Pojava elektronske i digitalne muzike i porast korišćenja semplova približili su džez alternativnim momcima i devojkama. Celu džez tradiciju sada džez autori kroz tu premisu tumače na nove načine. S druge strane džez uspešno čuva svoju autonomiju izmičući marketinškim strategijama korporativnih grabljivica koje neumoljivo proždiru pop muziku. Drugim rečima, dok su elektronska muzika i alternativni rok postali niše na tržištu, džez i dalje ima moć da preispituje granice popularne muzike i da ih kroz oslobođenu improvizaciju i spontanost transcendira. Takva nesputana permutacija programiranih stilova, podvučena anti-platonističkom idejom po kojoj se ne ide od ideje ka predmetu već od predmeta ka ideji, očuvala je u džezu osobenu moć kreacije koja je nepredvidiva i uvek iznova sposobna da izmiče trendovima.
Na tom balansu tradicije i futurizma postuliran je i program ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala prikladno naslovljen Jazz emotions. Na jednom mestu sreli su se klasični džez elementi i nove elektronske mutacije. Tako smo imali čitanje džeza kroz rep u slučaju tromboniste i saksofoniste Dejnija Leonga (kome se na bini pridružila Hana Vučićević na bisu u Domu omladine) kao otkrivanje geneaološkog stabla čiji godovi kriju u sebi arhitekte koji su dizajnirali ovu kulturu. Kulturu čiji je jedan delić predstavljen i ove jeseni u Beogradu.
Veliki ljubitelj asid zvuka Arta Pepera i specijalista za balade, Stefano Di Batista imao je na Kolarcu (25.10.) dinamičan nastup dinamiziran furioznim vratolomijama bubnjara Džefa Tain Votsa, a sve garnirano simpatičnim Batistinim izlomljenim italo-engleskim jezikom.
Markus Vale, provajder retro-brazilskog gruva na internacionalnu klubsku scenu, čovek koji je pomirio hipika i japija u sebi preispisujući istoriju bosa nove dodajući joj začine evro-američkog roka, psihodelije i elektronike, servirajući globalnu muzičku salatu čiji ukus asocira na svitanja na plaži Kopakabane, zajedno sa Vondom Sa isporučio je odličan nastup u ne baš za ovu priliku adekvatnoj dvorani Kolarca (Jazz Emotions, 25.10.). Nakon njegovog nastupa senzualnu atmosferu vrelih tropikana ritmova dodatno su u bioskopskoj sali Doma Omladine (gde bi bilo bolje da je nastupio i Vale) zagrejali Zuco 103 svojim, ma koliko linearnim konceptom obojenim instant egzotikom toliko i komunikativnim i koketnim miksom džezi gruva, brejkbita i dramenbejsa.
Energični i suptilni džez alt Patriše Barber (Piano Night, Kolarčeva zadužbina, 26.10.) sa sporadičnim revizionističkim osvrtima na Kola Portera bio je idealan za večernje kontemplacije uz viski, dok je pravilno raspoređeni nastup virtuoza na oudu Rabiha Abu-Kalila (String Heroes, Dom Sindikata, 27.10., nažalost izostao je nastup Birelija Lagrena) krcat tragovima orijentalnih bluz ornamenata u mističkom dijapazonu arapskog melosa i portugalskog fada imao omamljujuće efekte.
Rambov amblematični hipertrofirani rableovski spoj nespojivog poodavno propušten kroz filtere free-jazz improvizacija samo je ozvaničen na ovogodišnjem festivalu uobičajeno efektnim nastupom Svjetskog Mega Cara (DOB, 26.10.). Nastupi Jarona Hermana (Piano Night, Kolarčeva zadužbina) i Kristijana Skota (Trumpet Summit, Dom Sindikata) svojim pomeranjem u istom pravcu predstavljali su mahom školski primer uredno navežbane sterilne demonstracije bez iznenađenja. Ovi nastupi su odudarali od pravog džeza koji permanentno tera da se skrene sa zacrtanog puta. Onog džeza u kome je delo veliko samo ukoliko neprestano gradi i stvara novu varijantu samoga sebe.
Upravo traganje za onim skrivenim, nepredstavljivim kako u rokenrolu tako i u džezu jeste ono što izdvaja sastav The Bad Plus. U jednom trenutku melodični i kontemplativni u drugom raspoloženi za desantni udar gruvajućih bas linija The Bad Plus sa scene emituju neverovatnu količinu energije koja eksplodira u bravuroznim reinterpretacijama kubistički razlomljenih indie klasika Nirvane, Flaming Lipsa, Wilcoa u kojima naročito svojim lucidnim solo istupima prednjači bubnjar Dejvid King.
Suma uzbuđenja u nastupu sastava The Bad Plus (DOB, 27.10.) je nemerljiva. Svako dalje njeno opisivanje sankcionisalo bi lepotu koja nas je te večeri odvela u džez zemlju paradoksa i neprilagođenosti u kojoj sve ono svakodnevno, i suviše poznato, makar na kratko, postaje nepoznata planeta.
Tim putem je na najlepši mogući način završen ovogodišnji 24. Beogradski Džez festival.
(B92 | )
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2008&mm=11&nav_id=327690)
Нема коментара:
Постави коментар