недеља, 20. мај 2018.

KAPITALIZAM I ŠIZOFRENIJA



Jedan od najslavnijih tekstova Žaka Ransijera, svojevrsni pastiš Marksovih teza o Fojerbahu, uvodi razlikovanje između pojmova politike i policije. S obzirom da obe reči imaju isti koren - obe se, naime, izvode iz grčkog polisa - isti im je i domen delovanja, ali se njihova svrha i pristup predmetu bitno razlikuju. Ransijer pokazuje, na materijalu koji seže do starogrčkih izvora, da je policija svojevrstan identitetski projekat koji počiva na identifikovanju članova zajednice zarad očuvanja poretka, dok bi politika, u ransijerovskoj zamisli, bila mogućnost emancipacije, očuvanja ne poretka, nego jednakosti. Ransijer, naime, u svom filozofskom projektu ne postavlja jednakost kao cilj, već polazi od nje.

U tom smislu, zanimljivo je da jedna nevladina organizacija koja bi po sebi trebalo da radi na emancipaciji polazi od premisa konsenzusa svojstvenih poretku policije a ne nasuprot tome od disenzusa. No, kao što znamo još od Deleza živimo u doba kapitalizma i šizofrenije kada vladajući društveni poredak proizvodi šizofreničare, pa i one ideološkog profila s istim uspehom s kojim proizvodi i nove modele Manolo Blanik ili pak Kristijan Labuten cipela. Otud nije nimalo čudno što u svojim redovima ima člana koji s podjednakim žarom poštuje i Margo Fontejn ali i s pravom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Kako je ova diskusija od prvog momenta skliznula od ispravnog “lično je političko” ka nakaradnom i neprihvatljivom “političko je lično” na korak od kafanice, sudnice, ludnice nije zgoreg pomenuti da pretpostavljenom članu usled jednogodišnjeg iskustva “prijateljstva” nikada više u životu ne bih ni prišao.

No kako bilo veliko hvala na izdvojenom vremenu kao i na odgovoru uz srdačan pozdrav uz klasičnu N.W.A. temu s njihovog albuma “Straight Outta Compton” čiji naslov sam siguran veoma dobro znate.

Srećno!

Rastko Ivanović

(Odgovor organizaciji Haver Srbija koja lično pretpostavlja političkom.)

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/gostoprimstvo.html
https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/falafel-2018.html

субота, 19. мај 2018.

SAM



Piše: Rastko Ivanović

Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednja brana pred onim neizbežnim. I stoga smo spremni da čitave svetove pretvaramo u bajke. Kako bismo zadovoljili bilo sebe bilo druge. Iako je možda taj drugi i patološki lažov i prikriveni narcis il pak nešto treće. Ali mi smo poverovali da ga zaista volimo i priredili smo za njega jednu grandioznu predstavu na čijoj sceni je on zauzeo centralno mesto.

Jer svakoga jutra kada se probudimo kako to na jednom mestu u Godarovom "Preziru" kaže veliki nemački reditej Fric Lang mi odlazimo na pijacu laži i sa poverenjem gledamo u prodavce. I uveravmo sebe da laži koje nam govore su zapravo istinite. Jer nam nekada manjka i pažnje a nekada i ljubavi. I želimo da razotkrijemo nečiju tajnu iako je najveća tajna da nikakve tajne nikada nije ni bilo. Jer svako "ja" je ništa drugo nego suma nasumičnih i često nepovezanih mentalnih događaja. I sve drugo su samo jalove tlapnje često dokonih kognitivnih budista. Kao u onom vicu u kojem ludak traži ključ koji je izgubio pod svetlom a ne u mračnom kutku gde je isti u stvari nestao.

Ali kada sve to shvatimo često je kasno. I već uveliko smo povredili kako sebe tako i druge.

I stoga nam na kraju ostaje samo jedno. Ili da prihvatimo da je stvarni svet danas odsutan i da pokušamo da ga ponovo učinimo prisutnim i pride platimo veoma skupu cenu za to ili da svet pretvarano u bajku a istinu i dalje u naraciju lišenu bilo kakvog pa i onog najmanjeg smisla.

Čovek je usamljena životinja i on i umire kao što i sanja sam. Kako je to napisao Konrad u svom legendarnom "Srcu tame". I znate šta? Dobro je što je upravo tako.

четвртак, 17. мај 2018.

GOSTOPRIMSTVO


Piše: Rastko Ivanović

Prema rečima Emanuela Levinasa, čuvenog jevrejskog filozofa, domaćin koji nekog prima, domaćin koji se smatra vlasnikom nekog mesta uvek je zapravo i onaj koji je primljen u svoju vlastitu kuću. Jer on uistinu prima gostoprimstvo koje sam pruža u svojoj vlastitoj kući a koja mu u osnovi ni ne pripada. A onaj koji prihvata uvek je prvo bio prihvaćen kod sebe.

Hvala divnom timu organizacije Haver Srbija što su tako zorno usvojili ovu lekciju.