AMERIČKI POP ART

Piše: Rastko Ivanović

Kada ga je neki novinar pitao koliko mu je vremena bilo potrebno da bi naslikao jedno veliko platno, Rotko je odgovorio: "Imam 57 godina i bilo mi je potrebno svo to vreme da bih naslikao tu sliku“. Stvarajući dela zasnovana na samom otpadu društva, Rotkov kolega, pop artist Robert Raušenberg slikao je odraz realnosti za svega pola sata. Jer u vreme našeg "progresa na spidu", sve što je starije od deset minuta pripada domenu drevne istorije, pa samim tim i naša umetnost mora biti stvarana brzo ili je neće ni biti.

Nagoveštaj ovakvog stanja stvari upravo je označio trenutak, u kojem je tokom pedesetih godina 20. veka pop art zaigrao na grobu apstraktnog ekspresionizma. Bio je to trenutak, u kojem je stil zamenio istoriju. Trenutak, u kojem svako od nas hteo to ili ne udiše eter pun plutajućih slika koje više ne upostavljaju bilo kakvu vezu sa stvarnošću. Jer pop je počeo kao slikanje sveta koji se zabavlja, ali je vremenom sam život sve više počeo da podseća na pop-art.

Jer tamo gde su apstraktni ekspresionisti bili emocionalno teški, tu je kod pop-arta nemoguće prepoznati bilo kakvu emociju. Elegancija bez dubine, stil bez supstance, rascepkanost bez bilo kakvih slojeva, nije li to naš svet koji konstantno živi u predvorju postmoderne apokalipse. Svet u kojem bilo koji termin može biti zamenjen bilo kojim drugim. Svet u kojem više ne postoji ni jezik koji bi izrazio ono što osećamo. I zato nam preostaje jedino da utonemo u fascinaciju. Fascinaciju istim tim svetom čije su banalnost i beznačajnost preoblikovane pomoću estetike. Fascinaciju svetom, čija se istorija pretvorila u vlastito smetlište, a polako, ali sigurno i sama planeta to čini.

Nije li to svet, u kojem nas je sam Endi Vorhol naučio da Mao ili Merilin posmatramo na isti onaj način na koji to činimo s konzervom Kempbel supe ili pak koka-kole. Jer i jedno i drugo i treće su proizvod. Još jedna stvar na tržištu na kojem je sve skuplje od skupog. A samo je naš život neizmerno jeftin.

No, gledajući u "Merilin diptih", u tu svetlucavu projekciju želja i snova drugih ljudi, vi kao da se suočavate sa samom smrću. Tom opsesivnom temom Vorholovih radova. I vi kao da shvatate da od onog "hvala Bogu, što to nisam ja" dolazite u situaciju da pomislite, "Isuse, pa ovu ću ipak biti ja". Čak i u svetu, u kojem je nastupila smrt smrti, i u kojem je poslednji čas samo postao nezaobilazna hrana za paparace. I mi gledajući u radove izložene na velikoj izložbi "Američki pop art" u beogradskoj Kući legata shvatamo da nas samo ljubav može spasiti. Prema stvarima, ili ipak, nečem drugom?