EDERLEZI RISING

Piše: Rastko Ivanović

Platon je opisao ljubav kao ozbiljnu mentalnu bolest. Aristotel je video kao jednu duša koja nastanjuje dva tela. Popularna pevačica je odbacila ovo osećanje kao drugorazrednu, second-hand emociju, dok je La Rošfuko imao običaj da kaže da mnogi da nisu čuli za ljubav ne bi je nikada ni iskusili.

U našim savremenim postmodernim vremenima ljubav je pre postala rentabilna investicija nego poverenje dato na rizik, i ono što je preostalo čovečanstvu jeste neprekidno upražnjavanje zadovoljstva. Jer u vremenu koje karakteriše odsustvo ama baš svakog rizika, dakle u vremenu, kafe bez kofeina, rata bez žrtava, mesa bez masnoća, virtuelnog seksa bez seksa, na kraju se susrećemo i s fenomenom ljubavi bez ljubavi.

Otud i ne čudi što se poslednjih godina na horizontu savremenog svetskog filma pomaljaju teme promišljanja mogućih odnosa između čoveka i mašine. Bilo da govorimo o naveliko hvaljenom filmu Spajka Džonza "Her" ili o ostvarenju Aleksa Garlanda "Ex Machine". Na slične teme se za domaće okolnosti nadovezuje i po svemu apartni i neobični film Lazara Bodrože "Ederlezi Rising" nastao po scenariju Dimitrija Vojnova. U središtu pažnje je priča o kosmonautu Milutinu, koji u distopijskoj socijalističkoj budućnosti, 50 godina od sada, ima za misiju da na svemirskom putovanju na planetu Alfa Kentauri isporuči Džuče ideologiju jednoj od tamošnjih kolonija. Na tom dugom putovanju njemu će se pridružiti ženski android po imenu Nimani. Posmatrano iz patrijarhalne perspektive, Nimani je praktično idealna žena. Žena koja je programirana da pruža samo jedno. A to je seks. Ona je žena koja se u potpunosti nalazi u funkciji vašeg vlastitog zadovoljstva. I u tom smislu, moglo bi se reći da je ona otelovljenje stare antifeminističke postavke o ženi kao o simptomu muškarca. O ženi koja je iluzija, odnosno samo materijalizovano Ništa.

Ali šta se dešava kada poželite da taj android postane stvarna ličnost. Neko ko je sklon i "bacanju kocke" a ne samo unapred programiranom ponašanju. Da li je to uvod u mogućnost ljubavi kao komunizma ili pre autizma u dvoje ili nešto drugo?

"Ederlezi Rising" je film zamamne vizuelne lepote i uverljivih dizajnerskih rešenja koji se na interesantan način bavi ovim i sličnim temama o žensko-muškim odnosima. Precizno režirana arti meditacija o (ne)mogućnosti ljubavi koja nas u svojim najboljim trenucima nasukava na nepoznatu zemlju naših vlastitih života.

To je i film, koji nas upoznaje s velikim tranfsormativnim potencijalima u glumi Stoje Dol, u njenoj prvoj ozbiljnoj dramskoj ulozi, s Sebastijanom Kavacom u još jednom sjajnom izdanju, s impresivnom fotografijom Koste Glušice, s izvanrednim scenografskim rešenjima Aljoše Spajića, s već poslovično upečatljivim saundtrekom Nemanje Mosurovića a sve to vođeno i više nego preciznom rukom debitanta Bodrože.

To je film i koji nudi i više nego interesantan intertekstualni dijalog s brojnim filmskim, literarnim i popkulturnim delima. Ali je to i film, koji će u nekim probuditi nadu da će naposletku istočni vetar ipak nadjačati onaj zapadni.

Francuski filozof Alen Badju na jednom mestu u svom "Manifestu afirmacionizma" kaže da je ponekad bolje ne raditi ništa nego stvarati u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji. A ponekad je jednostavno potrrebno snimiti film kakav je upravo "Ederlezi Rising".

Bravo!

KRAFTWERK

 Piše. Rastko Ivanović

Godina 1977. se iz mnogo razloga može smatrati prekretnicom. To je bila godina kada je pankerski pokret bio u punom zamahu. Njihov moto: "Nema budućnosti", predstavljao je proročanstvo koje je polako osvajalo svet.

Tokom poslednje decenije veka, koji je verovao u budućnost na sceni se pojavila nova utopija i sajber-kultura, koja je utabala put imaginaciji hiper-povezanog i beskrajno moćnog globalnog uma.

A niko taj svet nije bolje zarobio no što je to učinila grupa Kraftwerk. Jer te '77, kada je ulicama brojnih evropskih gradova eksplodiralo nasilje, kada su Stiv Vozniak i Stiv Džobs osnovali "Epl" i na taj način stvorili alat za širenje savremenih informacionih tehnologija, kada je Fransoa Liotar napisao svoje "Postmoderno stanje" dok se ulicama kotrljala poslednja pobuna komunističkog proletarijata, Kraftwerk su već uveliko bili u budućnosti. Naslanjajući se na ideje kojima ih je opskrbio čuveni violinista Emil Šulc kome su na Akademiji u Dizeldorfu predavali i Jozef Bojs i Gerhard Rihter Kraftwerk su krstareći Folksvagenom nemačkim ulicama, upoznajući se s radom pokreta Fluksus lagano razvijali svoju audio-vizuelnu koncepciju, obogaćenu političkim idejama koje su se prostirale dalje od jarkih boja potrošačkog društva obilja formiranog nakon Drugog svetskog rata. Jer Kraftwerk vaja onaj zvuk, kome odgovara jedna boja koja to ni nije, jer je zapravo mikstura svih boja. A to je bela. I otud ne čudi što nema benda koji je više od Kraftwerka uticao na savremenu popularnu kulturu. Kao i na čitav niz žanrova od elektro-popa do tehna. I od hip-hopa do elektro-densa. Od Madone, koja ih je i sempolovala preko Dejvida Bouvija koji je naslovio jednu svoju pesmu po njima, od Coldplaya koji je koristio melodije Kraftwerka za svoje hitove, Afrika Bambaataau, Gerija Numana, Depeche Mode, Darkwood Dub da ne pominjemo. I otud Kraftwerk i dalje jednako uzbuđuju i one koji su godinama odrastali uz njihovu muziku, ali i one za koje su oni nesumnjivi klasici.

Štaviše, prisustvo njihovom konceru u beogradskoj Štark areni na momente vas stavlja u situaciju deteta, koje po prvi put zakoračuje u mrak bioskopske dvorane. Jer audio-vizuelni doživljaj koji vam Kraftwerk nudi i danas deluje kao razglednica iz udaljenih krajeva nekog nama nepoznatog sveta.

Sveta, koji moramo ponovo izmisliti kako bismo konačno u njemu počeli živeti. Sveta, izvan nuklearnih katastrofa koje su anticipirane u njihovoj himni radio-talasima, ali i radijaciji, "Radioaktivity".

Jer, kako je to jednom rekla Bjork, teksture njihove muzike su tako hladne a opet tako tople. Gotovo na trenutke elegične i nostalgične. Nostalgične za jednom budućnošću koja je danas reklo bi se zastarela. Ali posmatrajući ih kroz filter 3D naočara, u rasprodatoj i prilično prohladnoj Areni vama se čini da je odgovor na pitanja ima li nade izvan crne rupe i ima li budućnosti nakon budućnosti ipak, naposletku potvrdan.

"Polet“: Vizija željene sutrašnjice

Piše: Rastko Ivanović

Novac i jezik imaju nešto zajedničko: oni nisu ništa i ako oni pokreću sve. Oni su ništa drugo nego simboli, konvencije, puka imena, ali oni imaju moć da ubede ljudska bića da delaju, da rade, i da transformišu fizičke stvari. Ali i da ih, po svaku cenu, i na svaki način, ubede da troše.

A, najbolji mehanizam za nastavu potrošačkih želja u našoj kulturi je, nesumnjivo, advertajzing. Jer, reklamni oglasi su oduvek radili sa neskrivenom namerom na pretvaranju građana u potrošače.

Bart je jednom napomenuo da „sav advertajzing kaže proizvod ali govori nešto drugo“. Ovo „nešto drugo“ je dvostruka poruka u advertajzingu: poruka koja govori o kvalitetu proizvoda je samo prikrivanje „prave stvari“: kupi ovaj proizvod. Ali, ako pogledamo prema domaćem terenu, u period razvoja jugoslovensikog potrošačkog društva, kome su posebno doprinele reforme u privredi iz 1965. godine, kojima su uvedeni elementi tržišne ekonomije i smanjena uloga državnom planiranju i poslovanju, videćemo kako je ovdašnji socijalizam bio stvarni referent jugoslovenskog advertajzinga, dok je advertajzing promovisao proizvod kao što je jugoslovenska umetnost promovisala socijalizam, dok ga je, istovremeno, de-realizovala.

Drugim rečima, po raskidu sa SSSR-om usledilo je Titovo okretanje Zapadu i dobijanje značajne ekonomske, tehničke i vojne pomoći. U skladu s tim, po novom modelu, dojučeračnji neprijatelj postao je sadašnja ruka spasa, dok je “politika srcu drage rublje a džepu nužnih dolara” postala stvarnost. Rezultat klackanja na ogradi između “Istoka I Zapada” je bio više nego ambivalentan: s jedne strane, kroz uvođenje i ekspanziju potrošačke kulture, te novog sistema vrednosti povezanog s tim procesima, jedan broj građana ovoje doživeo kao napuštanje socijalističkog puta, kao izdaju ideala u koje su verovali i na kojima je društvo bilo zasnovano, dok s druge strane ovo hibridno društvo - socijalističko po formi, a potrošačko po sadržaju, iz današnje perspektive je – svojevrsna zaostavština za budućnost.

To najbolje pokazuje izložba Polet - Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980 (od 27. marta do 13. aprila / Kulturni centar Beograda/Likovna galerija i galerija Podroom), kroz seriju plakata, koji pojašnjavaju čitav niz ideoloških kontradikcija koje su odlikovale socijalističku Jugoslaviju.

Fokusirajući se na drugu polovinu šezdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Jugoslaviju obeležio pokušaj velike privredne reforme, odnosno odlučnog i odlučujućeg uvođenja tržišta u socijalističku ekonomiju, ižložba perfektno hvata trenutak tranzicionog perioda koji je doveo do toga da je samoupravljanju koje je bilo alfa ekonomskog sistema SFRJ, bilo pridruženo tržište, koje je po rečima Branislava Dimitrijevića, tokom šezdesetih postalo njegova omega. A to je na planu advertajzinga, kako piše Vladimir Čeh, značilo da je “privredna reforma bila red bul za profesiju: dala je krila oglašavanju”.

Potvrdu Čehovih reči vidimo na 150 oglasa - od 1700 koliko je objavljeno u “Ekonomskoj politici” - koji pokazuju kako nas je proces modernizacije punom snagom udario u vreme komunizma.

 U ovom vremenu “dece Marksa i koka kole”, mondenka Lula s početka pedesetih (junakinja filma “Zajednički stan”), samo deceniju kasnije će voziti skuter centralnim beogradskim ulicama, sada kao vodeći ženski lik u filmu “Ljubav i moda”, Ljubomira Radičevića iz 1960. godine, što jasno govori o tome do koje je mere ideja potrošačkog društva u socijalističkim uslovima postala prihvatljiva i afirmisana praktično bez ikakve zadrške. Jer, tih godina, „swinging Belgrade”, koji je sijao “pod sjajem zvezda ove noći”, njihao se u ritmovima “Datsun-a”, “TAM-a” (Maribor), “Tomos Citroen-a” (Koper), “Goodyear-a”, “Tigra” (Zastava), ” Zastave” (Kragujevac) i drugih brendova koji su pokazali uticaj ekonomske propaganda na psihu građana. Ali, to nije bilo sve... Jer…

Reklame koje nam pokazuju žene, a prodaju kola (“Zastava”), detektujući istorijsku tačku u kojoj prelazimo iz “kulture potreba” u “kulturu želja” (mameći nas obećanjima beskraja - „Jugoeksport – naš kvalitet na himalajskim visinama”, ili, nas nagone da se prepustimo zenu šopinga („Rubin“ i „Takovo“) I udobnosti u “Poslovni čovek putuje poslovnim vozom”), ustupaju mesto, u vanrednoj selekciji “Metaklinike”, onim plakatima koji markiraju Jugoslaviju, zemlju koje više nema, kao “emancipatorsku supersilu”.

Oglasi, poput onih vezanih za metalurgiju, tešku industriju, proizvodnju mašina, alata itd,, ukazuju na vrlo dinamičan razvoj u pravcu izgradnje moderne države: industrijalizacija, elektrifikacija, urbanizacija, izgradnja puteva i železnica, svedoče umnogome o tome da je Progres bio Bog Partije, sastavni deo njene ideologije, i u vremenu kada je izgovoreno „ne“ Staljinu, a „da“ mnogim relanostima zapadnog sveta.

Zato novinski oglasi, iz vremena socijalističke Jugoslavije, služe kao podsetnik na jedno vreme kada reklame nisu služile samo pretvaranju predmeta u mistične fetiše, nego su one mogle i da pozivaju ljude da delaju, da rade, i da transformišu fizičke stvari. A, sve u ime utopije, koja je nekad imala kolektivne, a ne pojedinačne ciljeve.

U ovom ključu, šarmantni novinski oglasi, koji su pred nama, sinuli u punom sjaju, na izložbi u Kulturnom centru Beograda, nude viziju željene sutrašnjice, tako što anticipiraju društvo koje će se pojaviti, promovisati nove vrednosti i promenu orijentacije. Oni su bili i refleks stvarnosti, ali i katalizator promena: oslikavajući konzumersko društvo, tržišnu ekonomiju, novi stil života, oni su istovremeno i uticali na to da se takve vrednosti brže prihvate (M. Malešević).

Ali, što je najvažnije, oni su budili nadu u budućnost.

(https://www.b92.net/kultura/art_durbin.php?nav_category=1208&nav_id=699463)
(Izvor: B92 | četvrtak 28.03.2013)

"Krugovi" i poetska istina

Piše: Rastko Ivanović 

Treći igrani film Srdana Golubovića, ostvarenje „Krugovi“, deluje kao istinski vesnik iskupljenja na putu ka svetlosti.

Istinsko žrtvovanje, kaže V. Jankelević, je smrt na koju se pristaje iz ljubavi prema drugome. Zloupotreba, eksploatacija - ono je što prekida komunikaciju, a žrtva - ono što je ponovo uspostavlja.

Treći igrani film Srdana Golubovića, ostvarenje „Krugovi“ (2013), upravo nam pokazuje kako za razliku od situacija kada se žrtvujemo iz gordosti (umesto da žrtvujemo gordost - Dostojevski) - jedino je ljubav ta moćna sila koja našu žrtvu čini zdravom.

Film počinje u Trebinju, kada srpski vojnik plaća svojim životom da bi zaštitio muslimanskog civila od napada tri druga vojnika. Petnaest godina kasnije, posledice ovog herojskog čina, i dalje izazivaju reperkusije.

Implicitno se sudarajući sa preolađujućim linearnim narativnim formama naše književnosti i kinematografije, Golubović je snimio film u kome se oslobodio linearnog narativa i približio logici poezije, stvarajući svojevrsnu „poetsku istinu“. Donekle slično „fraktalnim filmovima“ meksičkog reditelja Alehandra Gonzalesa Inaritua, u kojima se potpuno napušta vremenski kontinuitet u cilju prikazivanjem događaja iz tri različita vremenska perioda izmešano, tako i Srdan Golubović u svom filmu, čini da na kraju priče mi razumemo ono što nismo na njenom početku.

Ovim rešenjem, autor inteligentno u „Krugovima“ dozvoljava da se desi skok sadašnjosti u otvorenu prošlost. Tako, Golubović razmatra istoriju ne kao set događaja “nestalih iza nas“, fiksiranih u hronologiji, već koristi istoriju kao alat za kritičko preispitivanje prošlosti i angažovanje u sadašnjosti. Jer, onima koji brišu prošlost ionako preti da izbrišu i budućnost. U nadi da se nećemo okameniti pogledavši u strahote prošlosti, moramoda se krećemo napred.

Predvođeni veteranom Aleksandrom Berčekom u sjajnoj glumačkoj kreaciji, “Krugovi” predstavljaju film koji odlikuju velika glumačka ostvarenja, gotovo svakoga od protagonista, koji, na kraju, u rečitoj tišini nalaze primarni susret bića sa samim sobom. Rezultat su snažne emocije, suze i, pre svega, moralno preispitivanje.

Tako smo u našim postmodernim vremenima, u kojima su svi žrtveni vidovi postali neutralizovani i ispražnjeni (ostala je samo parodija žrtvovanja, vidljiva u svim aktuelnim formama viktimalnosti), dobili film u kome se divlji, “imaginarni Balkan” ne slika kao neprozirno srce tame prilagođeno nevinom zapadnom pogledu koji Zlo vidi svuda u svetu oko sebe osim u sebi samom, već ostvarenje koje, istovremeno, deluje kao lečenje kroz oproštaj i podsetnik da je žrtva iz ljubavi (kroz slučaj Srđana Aleksića), ultimativni karakteristika svakog pravog heroizma. Upravo zato, film Srdana Golubovića, “Krugovi”, deluje kao istinski vesnik iskupljenja na putu ka svetlosti, koji smo zagubili u tami zločina i reciprocitetu u zločinu i kazni.

 KRUGOVI

Srbija, Nemačka, Francuska, Slovenija, Hrvatska, 2013

Režija: Srdan Golubović

Scenario: Melina Pota Koljević, Srđan Koljević

Uloge: Aleksandar Berček (Ranko), Leon Lučev (Haris), Nebojša Glogovac (Nebojša), Nikola Rakočević (Bogdan), Hristina Popović (Nada), Boris Isaković (Todor), Vuk Kostić (Marko), Jasna Đuričić (Danka), Marko Janketić (Petar)
Producent: Baš Čelik
Distributer: Tuck
Trajanje: 112 minuta




(https://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=389&yyyy=2013&mm=02&nav_id=689585)
(Izvor: B92 | nedelja 24.02.2013) 

»Golubović je posnel film, v katerem se osvobodi linearne pripovedi in približa logiki poezije, ustvarjajoč svojevrstno ‘poetsko resnico’.«
– Rastko Ivanović, B92

(http://www.kinodvor.org/film/krogi/)

"U dobru i u zlu"

Piše: Rastko Ivanović

Dok „Ljubav“ govori bolnu i neizbežnu istinu, „U dobru i u zlu“ (Silver Linings Playbook) govori zdravu i neophodnu laž.

U fluidnom modernom dobu u kome je definicija ljubavi - „dok nas smrt ne rastavi“, postala definitinvo demode - pošto joj je prošao rok trajanja zbog radikalnog remonta rodbinskih struktura kojima je služila i iz kojih je izvlačila snagu i sopstvenu važnost, često smo u prilici da čujemo da je potrebno ponovo pronaći ljubav. Jer, ljubav upravo jeste ponovo pronalaženje života. A, isto to mogli bismo reći i za filmske priče o ljubavi. I zapitati se: da li je danas, uopšte, moguće napraviti romantičnu komediju, koja je nešto više od još jedne iritantne vežbe iz zaslađivanja.

Poznati američki filmski reditelj, Dejvid O. Rasel, u delu „U dobru i u zlu“ pokazuje da je to, i te kako, moguće. Posvetivši se alhemičarskom procesu revitalizacije otupelih žanrovskih arhetipova, obesmišljenih kroz neumornu konzumaciju, Rasel nas putem tradicije vraća renesansi. Raselov pametni, elegantni scenario je obogaćen vrhunskom postavom koju predvode dva veoma dopadljiva i dobro uklopljena glumca u vidu „Mamurluk“ zvezde Bredlija Kupera, kao bipolarnog životnog brodolomnika Peta, i Dženifer Lorens, sveže poznate iz „Igre gladi“, kao oštećene mlada udovice Tifani. Film takođe krasi fini povratak Roberta De Nira kao Petovog oca, Peta Seniora – mrzovoljnog sofom vezanog kockara odevenog u kolekciju loše uklopljenih sportskih odela od poliestera – kao i Krisa Takera u retkom ne-Džeki Čen izletu, kao Petovog prijatelja Denija. Kao i Pet, Deni ima svojih ludih trenutaka - što nije iznenađenje – budući da su se njih dvoje upoznali u mentalnoj bolnici - gde je Pet bio zatvoren pošto je zamalo ubio ljubavnika svoje žene u naletu ljubomorne manije.

Ovakva premisa možda na prvi pogled pobuđuje sumnju da je ovde reč o tipičnoj holivudskoj romansi, ali i Tifani je po merilima ponašanja u modernom građanskom društvu, takođe, luda – jer konačno, ona je bila lečena od depresije jer na smrt svog muža nije reagovala klasičnim radom žalosti, već tako što je spavala sa jedanaest svojih kolega. Da li je ona, onda, luda? Pa, ko nije lud? Petov na prvi pogled stabilni prijatelj Roni (Džon Ortiz) pritisnut papučom moćne žene konstantno kontemplira o samoubistvu, a čak i prizemni pater familias Pet Sr. pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i deluzionističkog verovanja da će njegov voljeni ragbi tim, The Eagles, pobediti samo ako njegov sin bude gledao utakmice s njim.

Jer, ludilo je simptom društva i njegovih političkih i kulturnih formi. Pa, stoga, možemo reći da kao što nema ludila s jedne strane, i političkog društva s druge, nema jednog ili drugog uzroka ludila. To je upravo skup socijalnih formi jednog društva, koje proizvodi, upravlja i održava ludilo. A u vremenu u kome kapitalizam proizvodi šizofreničare kao „Manolo Blanik“ cipele, ludilo je dijagnoza našeg postmodernog stanja.

Rasel pokazuje svoj afinitet za bipolarni duh radikalno menjajući tonove i mešajući estetike, doprinos koji je vidljiv u plesu Lorens i Kupera, prepletu pesama i stilova koji su razlomljeni u mnoštvo fragmentarnih čestica i elemenata. Otud je ljubav „neka vrsta tajanstvenog lepka“ koji u Raselovom neurotičnom svetu lepi delove drame i bajke, klasične screwball komedije i praznične ikonografije, koja evocira duh američkih sentimentalnih mitova.

Jer, kako kič (a to su ovi potrošački mitovi iza kojih se taloži đubre koje Pet nosi u kesi dok džogira). postaje kao pervertirana vrednost zaštitini znak elitne rafinovanosti, sve pobrojano u „U dobru i u zlu“ govori da su edensko blaženstvo i gnušanje nad prljavošću života dve strane istog novčića.

Stoga, Rasel ’nepristojno’ bira da se „U dobru i u zlu“ završi ubrzo posle scene Petovog i Tifaninog plesa, kada su oni srećni. Flm sugeriše da iako su patnja i smrt, poput nasilja, one teške činjenice naše egzistencije, one ne moraju da se nastane u nama ovog trenutka. Jer, ionako, živimo jer verujemo u život. Jer se veselimo životu.

Otud, na kraju, možemo zaključiti da tamo gde (još jedna ljubavna priča iz aktuelne produkcije) Hanekeova „Ljubav“ govori bolnu i neizbežnu istinu, „U dobru i u zlu“ govori zdravu i neophodnu laž.

Laž koja govori istinu.

U DOBRU I U ZLU

Režija i scenario: Dejvid O. Rasel, prema romanu Metjua Kvika

Uloge: Bredli Kuper (Pet), Dženifer Lorens (Tifani), Robert De Niro (Pet Sr.), Džeki Viver (Dolores), Kris Taker (Deni), Brea Bi (Niki), Anupam Ker (Dr Klif Patel), Džon Ortiz (Roni), Šea Vigam (Džejk) i Džulija Stajls (Veronika)

Distribucija: Millennium Film & Video
Trajanje: 122 minuta

(https://www.b92.net/kultura/art_durbin.php?nav_category=1205&nav_id=698378)
(Izvor: B92 petak, 29.03.2013. | 11:21 -> 11:21)

Izgubljeni u prevodu

Ovenčana gomilom nagrada (Oskar za najbolji originalni scenario, Zlatni globus za najbolji igrani film, glavnu mušku ulogu...) drugi celovecernji film Sofije Kopole koja je igrala u očevom "Kumu 3" i režirala "Virgin suicide", "Izgubljeni u prevodu" je izazazvao pravu pomamu publike na Festu a rezultat je bio do poslednjeg mesta rasprodata velika dvorana Sava centra.

Komotno se šetajuci izmedju pinkovite komedije i diletantnog pristupa drami Sofija Kopola predstavlja priču o dvoje ljudi različitih životnih doba, sredovečnom, kreativno umirućem glumcu Bobu Harisu koji je prinudjen da na zalasku karijere snima reklamu za viski, i mladoj studentkinji filozofije Šarlot čiji muž po ceo dan fotografiše po Tokiju. Njih dvoje, Amerikanci u Tokiju, sreću se u lokalnom baru i spontano počinju da se druže.

Do beskraja razvučen "Izgubljeni u prevodu " je film koji puca po svim šavovima, delujući kao jeftina r'n'b šecerlema upravo plasirana sa MTV-ja, Sofija Kopola se u ulozi scenariste postavlja kao sanjiva, praznjikava devojčica koja na filozofiju gleda kao na utonuće u san pored uzglavlja kreveta na kojem je izmedju novog broja "Vogue - a" i poslednjeg albuma AIR albuma smešten "Sofijin Svet". Po odgledanom filmu mnogi više neće imati ni najmanju želju da kroče u Sofijin Svet.

U trenutku primopredaje Oskara za najbolji originalni scenario, Sofija Kopola se zahvalila svima koji su joj pomogli da nakon konfuzije na 12-oj stranici scenarija nastavi i završi započeto. Bilo bi mnogo bolje i lepše rešenje da se na 12-oj stranici ova celuloidna konfekcija karakteristična za doba inflacije kvaliteta i završila.

Rastko Ivanović

Kontra magazin 
(četvrtak, 15. februar 2005)

Zatoiči

Takeši Kitano je najistaknutiji predstavnik celuloidnog mainstream univerzuma zemlje izlazećeg sunca. Kitano rođen 18. januara 1947 godine u Tokiju, japansko–čaplinovski mutant nametnuo se svojim kinematografskim delom kao prepoznatljivi nemilosrdni azijski pandan Klintu Istvudu. Kitano je kroz svoje filmove prezentovao i druge umetničke darove koje poseduje.

Tako u delu „ Hana Bi “ koristi sopstvene kabuki crteže. „Kikodiro“ je pretenciozno venderovsko lutanje kroz Felinijevo naslede. U „Bratu“ predstavlja orvelovsku figuru sadistickog patuljka, dok u „Lutkama“ kroz lokalno naslede objedinjuje sve svoje opsesije.

„Zatoiči“ je priča o tome kako je čitav jedan klan pobio maseu-lutalica. Nemilosrdni maseu ubica je legendarna ličnost japanske pop kulture. Zatoiči, naizgled smerni i veseli, slepi covek, a zapravo najmaestralniji mačevalac u Japanu. Film koji crpi energiju iz tradicije „Jodimboa“ i „Sedam samuraja“ prati priču o putu Zatoičija i Hatorija, ronina koji preuzima posao plaćenog ubice i staje na žulj Zatoičiju što inicira neizbežan finalni obračun.

„Zatoici“ se može čitati kao replika na „Kill Bill“ sa impresivnom finalnom scenom stepovanja po uzoru na Fon Trirov anti mjuzikl „Ples u tami“. To je film frenetičnog vizuelnog stila sa dosta komičnih detalja u kojem svaki kadar deluje kao vanserijsko likovno delo.
Najveća mana filma je što je scenarista, reditelj i tumač naslovne uloge Takeši Kitano na tvrdu priču o Zatoičiju nakalemio svoju sentimentalističku felinijevsko-vendersovsku tradiciju što je učinilo film ritmički neujednačenim.

Rastko Ivanović 

Kontra magazin
(subota, 19. mart 2005)