KRAFTWERK

 Piše. Rastko Ivanović

Godina 1977. se iz mnogo razloga može smatrati prekretnicom. To je bila godina kada je pankerski pokret bio u punom zamahu. Njihov moto: "Nema budućnosti", predstavljao je proročanstvo koje je polako osvajalo svet.

Tokom poslednje decenije veka, koji je verovao u budućnost na sceni se pojavila nova utopija i sajber-kultura, koja je utabala put imaginaciji hiper-povezanog i beskrajno moćnog globalnog uma.

A niko taj svet nije bolje zarobio no što je to učinila grupa Kraftwerk. Jer te '77, kada je ulicama brojnih evropskih gradova eksplodiralo nasilje, kada su Stiv Vozniak i Stiv Džobs osnovali "Epl" i na taj način stvorili alat za širenje savremenih informacionih tehnologija, kada je Fransoa Liotar napisao svoje "Postmoderno stanje" dok se ulicama kotrljala poslednja pobuna komunističkog proletarijata, Kraftwerk su već uveliko bili u budućnosti. Naslanjajući se na ideje kojima ih je opskrbio čuveni violinista Emil Šulc kome su na Akademiji u Dizeldorfu predavali i Jozef Bojs i Gerhard Rihter Kraftwerk su krstareći Folksvagenom nemačkim ulicama, upoznajući se s radom pokreta Fluksus lagano razvijali svoju audio-vizuelnu koncepciju, obogaćenu političkim idejama koje su se prostirale dalje od jarkih boja potrošačkog društva obilja formiranog nakon Drugog svetskog rata. Jer Kraftwerk vaja onaj zvuk, kome odgovara jedna boja koja to ni nije, jer je zapravo mikstura svih boja. A to je bela. I otud ne čudi što nema benda koji je više od Kraftwerka uticao na savremenu popularnu kulturu. Kao i na čitav niz žanrova od elektro-popa do tehna. I od hip-hopa do elektro-densa. Od Madone, koja ih je i sempolovala preko Dejvida Bouvija koji je naslovio jednu svoju pesmu po njima, od Coldplaya koji je koristio melodije Kraftwerka za svoje hitove, Afrika Bambaataau, Gerija Numana, Depeche Mode, Darkwood Dub da ne pominjemo. I otud Kraftwerk i dalje jednako uzbuđuju i one koji su godinama odrastali uz njihovu muziku, ali i one za koje su oni nesumnjivi klasici.

Štaviše, prisustvo njihovom konceru u beogradskoj Štark areni na momente vas stavlja u situaciju deteta, koje po prvi put zakoračuje u mrak bioskopske dvorane. Jer audio-vizuelni doživljaj koji vam Kraftwerk nudi i danas deluje kao razglednica iz udaljenih krajeva nekog nama nepoznatog sveta.

Sveta, koji moramo ponovo izmisliti kako bismo konačno u njemu počeli živeti. Sveta, izvan nuklearnih katastrofa koje su anticipirane u njihovoj himni radio-talasima, ali i radijaciji, "Radioaktivity".

Jer, kako je to jednom rekla Bjork, teksture njihove muzike su tako hladne a opet tako tople. Gotovo na trenutke elegične i nostalgične. Nostalgične za jednom budućnošću koja je danas reklo bi se zastarela. Ali posmatrajući ih kroz filter 3D naočara, u rasprodatoj i prilično prohladnoj Areni vama se čini da je odgovor na pitanja ima li nade izvan crne rupe i ima li budućnosti nakon budućnosti ipak, naposletku potvrdan.