Piše: Rastko Ivanović
Danas živimo u vremenu agonije erosa. U vremenu u kojem je bezbroj puta do sad obznanjena smrt ljubavi. Jer za stare Grke eros je bio upravo to. Bog ljubavi a ne seksualnosti. Ili je tako bilo barem u početku.
Naime, stari Grci su znali da se neko može voleti a da se pride ne mora voditi ljubav s njim kao što možemo s nekim voditi ljubav a da ga pritom uopšte ne volimo. Ali eros je računao na jednu posebnu vrstu ljubavi. Bila je to uistinu ljubav-strast. Bila je to zapravo luda ljubav. A ljubav mora biti luda ili je neće ni biti, a kako je to govorio papa nadrealizma Andre Breton.
I upravo stoga centralni naum nadrealista bilo je ponovno izumevanje ljubavi. U tome se sastojao njihov centralni umetnički, politički i egzistencijalni gest. Ili kako je to imao običaj da kaže Breton, jedina umetnost koja bi bila dostojna čoveka i uopšte svemira bila je ona umetnost nadojena erosom. Jer za nadrealiste upavo je eros bio medij neprekidne poetske revolucije u jeziku ali i celokupnoj našoj egzistenciji. Drugim rečima, on se slavio kao neprekidni izvor obnove ali i kao istinska iskra one političke pobune. Iskra koja je neprekidno tragala za svojim barutom. Barutom koji je obitavao u nekoj neodređenoj tački budućnosti. Jer eros jeste upravo to. Ne ono izloženo ogoljeno, bestidno lice pornografije, nego je to zapravo lice koje ide s onu stranu samog lica. Lice, koje je u isti mah i mutno ali i jasno. I otud se u njegovom sadržinskom karakteru čvrsto drži samo ne-značenje. Jer se u tom licu, kako bi Levinas rekao krije ono svagda drugo, svagda nedostupno, i napokon uvek svagda buduće. To je uistinu ono buduće dobro, u kojem uvek prosijava samo ono beskonačno.
Jer naposletku eros i nije ništa drugo nego obećanje, nego vernost onim stvarima koje će tek doći.
Нема коментара:
Постави коментар