петак, 02. март 2018.

PROMENA




Piše: Rastko Ivanović

Volimo ono u šta ne možemo poverovati dvaput. I baš zbog toga i u ljubav kao i u smrt možemo zakoračiti manje nego što je to moguće čak i u Heraklitovu reku. I upravo zbog toga i jedno i drugo su sami sebi i glava i rep i baš zato odbacuju sve drugo što postoji. To je i glavni razlog zbog čega neprekidno u sebi moramo da razvijamo ideju vernosti. Vernosti prema onim stvarima za koje se već odavno čini da su nepovratno izgubljene. Jer kako bismo inače kao u Remboovim stihovima naoružani jarkim strpljenjem uopšte i mogli da kročimo u sjajne gradove. Gradove, čiji sjaj često nije ništa drugo nego puki plod našeg sanjivog verovanja.

Verovanja u nešto više od životarenja u pristajanju na neprekidni status kvo.

Status koji oličavaju svi ti naši vajni gospodari. Diskretni i bezbojni bankari, medijske pijavice i stranački prvaci, ratni kao i antiratni profiteri, glasnogovornici međunarodne zajednice, fašistički ispljuvci najrazličitijih fela, kočijaške patriote i hulje potekle s ovog ili onog izvora. Svi ti pi-arovi, opion makeri, i slični računaoci naše produktivnosti. Svi oni koji poput pokvarene ploče mantraju o protestantskoj etici i o duhu kapitalizma.

I svi oni na umu imaju upravo promenu. Ali kakva je to uopšte promena? Pa ona kozmetička. A kakva pa druga i moćže da bude u svetu ovakvom kakav trenutno jeste.

Svetu, u kojem ste primorani da birate, kako nas uči jedna stara kineska izreka između dva jazavca koji dolaze sa istog brda.

Svetu, koji iz dana u dan neprestano srlja u prazno. I to sa jednom probušenom gumom. Jer u klizanju po nesigurnom ledu spas jedino i leži u brzini. Ali ponekad je reklo bi se potrebno da i sama brzina uspori. Kako bismo upravo bili u stanju da se suočimo sa prazninom. Kako bi mogli da se spustimo do samog srca ljudske patnje i kako bismo u sebi mogli da otkrijemo dotad neslućene kapacitete i mogućnosti koje će nam otkriti da smo kadri i za ono za šta nismo znali da smo sposobni. Kako bismo s istim tim bezgraničnim darom mogli da pozdravimo i ono zbog čega je zaista vredno živeti.

Jer promena je baš kao i novo jednom bila moguća i možda će to ponovo biti.

Нема коментара:

Постави коментар