петак, 20. април 2018.

KLAVIR


Piše: Rastko Ivanović

U jednij sceni iz filma "Klavir", rediteljke Džejn Kempion, Ada ili barem jedna od njih ostaje prikovana za dno okeana vezana lancima za svoj klavir dok druga uspeva da se oslobodi i ispliva na površinu nekog od svojih bilo prethodnih bilo potonjih života. Jer svi smo mi već bili mrtvi pre nego što smo živeli i odatle smo izašli kao živi. Mrtvi smo bili pre i mrtvi ćemo biti posle. Kao što smo mrtvi i za vreme samog života jer nas višestruke smrti prate kao i različiti fantomi koji nisu nužno neprijateljski. Ali tog juna 2017. ja sam bio i te kako živ. Naravno zahvaljujući Neveni i njenom prisustvu u mom životu.

18. juna 2017. LP Duo je u pratnji orkestra Beogradske filharmonije izvodio upravo kompozicije Majkla Najmana iz filma "Klavir".

Krajem prošlog veka Najman je svojim inovativinim i progresivnim delima reformisao svet klasične muzike. U pitanju su dela koja ne samo da nisu odbijale ljude koji inače ne slušaju klasičnu muziku već su širom prigrlila i one zaljubljene u pop i rok zvuk. Jer u svojoj eklektičnoj mreži zvukova i uticaja Najman je uspeo da poveže Mocarta i Persla s jedne s rokenrolom pedesetih s druge strane kao i sa kvazi-feminističkim tekstovima sumerske provenijencije i još čitavim nizom drugih pikantnih uticaja koji će nepovratno olabaviti granice između umetničke i popularne muzike. A nešto slično su godinama uinazad radili i Andrija Pavlović i Sonja Lončar u okviru svog LP Dua.

Sve kockice su se poklopile i pozvao sam tog četvrtka Nevenu da mi se pridruži na Kolarcu. Rekla mi je kako misli da će stići ali u minut do osam nje još uvek nije bilo. Odgovorila mi je na poziv i rekla da će kasniti i da je bolje da ja uđem sam.

U pauzi koncerta Nevena mi je ostavila poruku u kojoj je napisala kako je prvu polovinu koncerta preslušala u foajeu Kolarca budući da je slučajno naletela na drugaricu, kojoj je pao šećer pa su morale da skoknu do obližnje pekare kako bi ova nešto prezalogajila. U tom času nadamnom se svojim čvrstim, vlaknastim i jednoobraznim telom nadvila Vesna i rekla mi kako sam ja dobar i naivan a kako Nevena stalno nešto laže i koristi druge ljude. Po završetku koncerta Nevena se pred nama pojavila u društvu svoje drugarice. Bila je to Marija.

Upravo tad negde iz mraka Kinoteke došao je i specijalista za Crni talas i hip-hop Greg De Kjur, s kojim smo kratko proćaskali nakon što smo krenuli dalje u noć.

Veče pre koncerta u Beogradu je u okviru Filozofskog teatra u Narodnom pozorištu gostovao eminentni filozof i kulturni kritičar Boris Buden. Tom prilikom sam s njim poveo razgovor o teologiji oslobođenja. O tome kako Isus zapravo nije poticao na socijalnnu stabilnost već na socijalne nemire. Jer u njegovom slučaju radilo se o nemilosrdnoj ljubavi, o onoj ljubavi koja svoju razliku u svet uvodi bilo putem ognja i mača bilo putem srpa i čekića. A u oba slučaja ma koliko bili grubi mi da bismo sproveli ovu nemilosrdnu ljubav moramo i ostati nežni. Jer kako je čuveni revolucionar voleo da kaže to što ćemo saseći cveće neće zaustaviti Proleće. Budući da je na prethodnom Filozofskom teatru 10. aprila slušala najradikalniju časnu sestru Evrope Terezu Furkadas Marija je itekako dobro korespondirala sa svim ovim idejama.

Jer, Marija je kako ću joj to jednom prilikom reći za mene predstavljala tihi vulkan erudicije. Osobu s kojom ste u razgovoru mogli da meandrirate od tema u rasponu Mshajana budizma preko odbacivanja "čoveka" u delima Mišela Uelbeka pa sve do komentarisanja psihodeličnih košmara u romanima Roberta Bolanja. Ali ono što je bilo daleko bitnije je to što je Marija bila divna osoba puna jedne gotovo pa materinske nežnosti.

Neko pored koga ste mogli da se osetite kao u predivnom zimskom snu u kojem je brzina iznenada usporila. Neko pored koga ste mogli da oslušnete i tišinu to dragoceno sklonište od civilizacije koja je već odavno prerasla ni u šta drugo nego u zaveru buke.

Jer Mariju baš kao ni Nevenu nisu grejale sve te galaksije lajkova pristigle s udaljenih delova Fejsa. Ne, Marija je u svom srcu tražila mir a nikako ne Gugl s njegovom petokrakom. I samim tim Mariji još uvek lajkovi nisu postali deo unutrašnjih organa. Nije bila jedna od onih osoba koje bi jele Smoki pa potom pitale nirvanu da li je smršala i kakva joj je šminka pride.

Ne, Marija je bila neko ko je s ponosom umeo da iznese breme svog Sopstva. I iako će vam sve ovo zaličiti pomalo na "zapadnjački budizam" kao na dominatnu ideologiju našeg globalnog kapitalizma, u kojem nam je potreban uvek neki fetiš koji će nam omogućiti da podnesemo tako često nepodnošljivu istinu, Marija nikako nije bila eksponent naše vajne nove botoks duhovnosti. No, ponekad je i u njoj tinjao bes koji bi s vremena na vreme umela da ispolji na Neveni toj devojčici koja je svuda oko sebe neštedimice rasipala svoju toplu svetlost delujući kao neko ko je čitav svoj život proveo u zemlji ilustrovanih knjiga, dobroćudnih pasa, naranđinih stabala, udaljenih morskih obala i večito nasmejanih lica. Bila je to devojčica, koja se trudila da ugrabi sunce i da se poigra s njegovim koliko oštrim toliko i iskričavim zracima. I zato smo je valjda svi toliko i voleli i bili ljubomorni kada ne bi bila pored nas.

Prolazeći pored Filološkog fakulteta Nevena ga je pomešala s Filozofskim što je kod Vesne kako će mi sutradan reći izazvalo gnev pa je u tom trenutku rešila da nas napusti uz izgovor da žuri na autobuis da bi mi dan kasnije govorila kako je Nevena prevejani manipulant koji se naokolo hvali kako pored porodične kuće ima još i tri stana, kako želi da uzme državljanstvo Španije kao Sefardska Jevrejka i kako ona nije nikakav specijalizand iz radiologije a verovatno čak nije ni doktorka.

I da, Nevena kao neko kome se učinilo da je zakasnila na sve moguće vozove svog života bila je neko ko je oko sebe širio mrežu uglavnom nekih sitnijih laži koje su joj omogućavale da lakše prebrodi noć. Ali je Nevena za mene bila kao nekakav zaseban svemir, kao obeležen kosmos koji se nalazio unutar ovog drugog, plavog, golemog i svetlucavog svemira.

Mi danas živimo u vremenu u kojem pisci loše pišu, jer moraju da se pretvaraju kako im je jezik živ, u vremenu u kojem parlamentarci moraju uzalud da donose zakone kako bi mogli da simuliraju politički život naših nacija larvi i u kome su religije postale bez milost jer ne umeju više ni da pohode a ni da blagosiljaju grobove. I baš zato su nam potrebne sablasti, koje će nam svojim dečijim glasom reći da svi gradovi i jezici Evrope preživljavaju kao duhovi i da samo onaj ko bude znao da bude intiman i prisan sa njima, ko bude umeo da ponovo sroči i upamti oskudne reči i isto takvo kamenje će moči da se nada da će se pred njim otvoriti prolaz u kojem će istorija odnosno život sam konačno i to sasvim iznenada ispuniti svoje obećanje.

A Nevena baš kao i Marija za mene i jesu bile to obećanje o boljem. Nada da ćemo hodajući zajedno uspeti da napravimo put. I izgradimo zajedno most koji će nas provesti iznad ambisa ništavila.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/najman.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/10/lp-duo.html




четвртак, 19. април 2018.

LJUBAV U DOBA PORNOGRAFIJE


Piše: Rastko Ivanović

Bez poniznosti i hrabrosti - nema ljubavi. Obje su potrebne, u velikim i stalno obnavljanim dozama, kad god se ude u neistraženu zemlju koja nije ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između dvoje ili više ljudskih bića, ona ih uvodi u takvu teritoriju.

Eros, kao što Levinas insistira, se razlikuje od posedovanja i od moći; on nije ni bitka, ni sinteza - a ni znanje.

Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućnošću, sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste..." „Patos ljubavi se sastoji iz nepremostive dvojnosti bića." Pokušaj da se prevazide ova dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni koji slobodno lutaju - sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu ljubavi. Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju, posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apokalipse.

U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim ukletim odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži da se razreši, ali u trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim konačnim porazom. Svaka ljubav se bori da zakopa izvore svoje neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona brzo počinje da slabi - i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga nijedna magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam" sredstva ne mogu ga osloboditi te morbidne - samoubilačke sklonosti.

Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost, koliko god da je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje deluje kao ambis. Sinteza ili nadvladavanje izgledaju kao jedini lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka granica, koju je veoma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i okrutnog gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez praktikovanja ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje ovo drugo. Eros nudi ruku i pruža je prema drugom - ali ruke koje mogu da grle takođe mogu da ščepaju i stegnu.

Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost može doći, kao Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska.

Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu rastvara svoju prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene rovove u koje se može povući, tražeći zaklon u slučaju nevolje. I ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može doneti. Ona nikada neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i uguši uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne budućnosti.

Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za razliku od smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđenja. Ima smisla misliti о razlici između ljubavi i smrti kao о onoj između privlačnosti i odbijanja. Opet, kada bolje razmislim, čovek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi su, po pravilu, manje dvosmislena nego njeni darovi. Tako je iskušenje zaljubljivanja veliko i nadmoćno, ali isto je takva i privlačnost bekstva. A mamac traganja za ružom bez trnja nikada nije mnogo daleko i uvek mu je teško odoleti.

Žudnja i ljubav. Brat i sestra. Nekada rođeni kao blizanci; međutim, nikada kao identični (jednojajčani) blizanci.

Žudnja je želja za trošenjem. Upijati, proždirati, jesti i svariti - uništiti. Žudnji ne treba nijedan drugi podsticaj - do prisustva drugačijeg. To prisustvo je uvek i već samo po sebi uvreda i poniženje. Žudnja je poriv za osvetom zbog uvrede i za sprečavanje poniženja. To je primoranost da se zatvori jaz prema drugačijem, jer ono mami i odbija, zavodi obećanjem neistraženog i iritira svojom neuhvatljivom, tvrdoglavom različitošću. Žudnja je impuls da se ono drugačije liši svoje različitosti; i da se time onesposobi. Kroz njeno doživljavanje, istraživanje, upoznavanje i odomaćivanje, to drugačije bi se pojavilo bez žaoke iskušenja koja bi bila izvučena i slomljena. I to ako preživi taj tretman. Verovatno je, međutim, da će u tom procesu njegovi nesvareni ostaci pasti iz carstva potrošne robe u carstvo smeća.

Potrošna roba privlači - a smeće odbija. Posle žudnje dolazi odlaganje smeća. To je, čini se, istiskivanje različitosti iz drugačijeg i bacanje isušenih ljuštura čim posao bude gotov. U svojoj suštini, žudnja je nagon za destrukcijom. I nagon za samouništenjem, iako indirektan: žudnja je kontaminirana, od svog rođenja, željom za smrću. Ovo je, opet, njena strogo čuvana tajna; čuvana najviše od same sebe.

Ljubav je, s druge strane, želja za negovanjem i za očuvanjem objekta negovanja. Centrifugalni impuls, za razliku od centripetalne žudnje. Impuls za širenjem, za korakom izvan, za dosezanjem onoga što je „tamo negde". Pojesti, apsorbovati i asimilovati subjekat u objektu, a ne suprotno, kao što je sa žudnjom. Suština ljubavi je u dopunjavanju sveta - svaka dopuna je živi dokaz bića koje voli; u ljubavi, biće se, deo po deo, presađuje u svet. Biće koje voli širi se kroz sopstveno predavanje voljenom objektu. Suština ljubavi je u opstanku bića kroz njegovu drugost. I tako ljubav znači nagon za zaštitom, za hranjenjem, za zaklonom; takode za grljenjem, maženjem i negovanjem, ili za ljubomornim čuvanjem, odbranom, zatvaranjem. Ljubav znači biti u službi, stajati u poretku, čekati komandu - ali isto tako može značiti razvlašćivanje i preuzimanje odgovornosti. Nadmoć kroz predaju; žrtvovanje koja se vraća kao veličanje. Ljubav je sijamski blizanac pohlepe za moći; nijedno od njih ne bi preživelo razdvajanje.

Ako žudnja želi da troši, ljubav želi da poseduje. Dok se ispunjenje žudnje podudara sa uništenjem svog objekta - ljubav raste sa svojim dobicima i ispunjava je njihova trajnost. Ako je žudnja samodestruktivna, ljubav je samopokretačka.

Kao i žudnja, ljubav je pretnja svom objektu. Žudnja uništava svoj objekat, uništavajući sebe u tom procesu; zaštitna mreža koju ljubav brižno tka oko svog objekta zarobljava taj objekat. Ljubav uzima zarobljenika i stavlja ga u pritvor; ona vrši hapšenje zbog zatvorenikove zaštite.

Žudnja i ljubav deluju sa suprotnim ciljevima. Ljubav je mreža bačena na večnost, žudnja je lukavstvo za izbegavanje dosadnog tkanja mreže. Verna svojoj prirodi, ljubav bi težila da održi žudnju. Jer nije li konačno najveća želja da uvek želimo? Jer želja ni neće da bude utoljena pa čak ni po cenu gubitka same sebe. Štaviše lukavstvo želje nije samo u uklanjanju svojih vlastitih prepreka nego i u ređanju istih ispred same sebe. Jer samo tako će njihovo savladavanje postati još daleko poželjnije. 

Otud nisam pozvao Nevenu u utorak 8. maja da idemo da gledamo film "Tata Gaga". Nisam želeo da budem sebičan niti da je hvatam u gvozdeni stisak nekakve prečvrste veze. Naprotiv želeo sam da joj ostavim dovoljno prostora i za njeno dotadašnje društvo. No, tada još uvek nisam znao da se Nevena nalazi u stalnoj potrazi za novim i novim uzbuđenjima i da se ona uisitnu nigde ne oseća kao kod svoje vlastite kuće. Čitav njen život zapravo se sastojao iz niza sitnih malih laži koje je govorila jer se plašila da ne bude prihvaćena ako bude bila onakva kakva ona zaista jeste. A Nevena je bila odista divna. I nije bilo potrebe za navlačenjem ovih svakojakih maski. Ali šta da se radi kada niko od nas ne može skinuti masku sa svog vlastitog lica već samo lice sa svojih vlastitih maski.

Drugim rečima, želim da kažem da je Nevena zapravo bila prisnija sa osobama koje tek upoznaje od onih koje su već neko vreme bile pored nje.

U subotu, 13. maja probitno sam želeo da odem na Beldocs kako bih gledao film o Buldožerima, ali me je poziv jedne stare drugarice odveo put pozorišta La Kart Blanš. Te večeri sam se nešto sporećkao sa tom osobom, ali par dana kasnije ista će me pozvati da odemo do Bitef teatra na jedan alternativni pozorišni događaj. Zahvalio sam se ali sam ovoga puta želeo da budem samo sa Nevenom.

A i u galeriji Prozor tog četvrtka 18. maja izlagao je i moj prijatelj Miladin. U pitanju je bila izložba grupnog karaktera, crteža malog formata pod imenom "Tačka". Nevena se tog dana oduševila kada je na ovom mestu videla i radove svoje poznanice Ivane Finci. Neki radovi koji su dokazivali tezu da u vremenu kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo tada i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak Neveni se nisu nimalo dopali. U toj nepreglednoj masi ljudi, među kojom su bili i moji stari prijatelji Miladin i Potežica, jedan od apostola beogradskog tehno podzemlja i čovek koji ima neverovatan dar da ukršta različite kreativne energije u ovom gradu mene je jedino zanimala Nevena. Žena koja je kao kakav cvet lebdela iznad ove nepregledne neki bi verovatno rekli i hipsterske mase.

Mase u kojoj je bilo toliko ljudi koji bi verovatno umrli samo da su malo površniji od onih pored sebe.

Puno ljudi, puno androgenih mutanata, puno plastične dece u plastičnim odelima koja je godinama unazad uspela da usvoji nehajni groov stav Endija Vorhola, koji je svojevremeno bio shvaćen kao zainteresovana serioznost onog ozbiljnog građanina a koji je vremenom prerastao ni u šta manje nego u nužnost.

I svi oni su smerali na površnost na krajnje površan način. Jer bila je to unapred dogovorena podela ništavnosti među pripadnicima uglavnom istog klana. Stvar tako uobičajena za naše transestetsko i transseksualno vreme, u kojem muškarci sve više liče na žene dok žene više ne liče ni na šta. Stvar uobičajena za naše vreme u kojem Herst i Kuns dele naše umetničko tržište u vremenu u kojem se seks nalazi svuda osim tamo gde mu je mesto a to je u samom seksu, i u kojem pornografija više ni nema šta da traži u jednom društvu koje je postalo pornografskije i od nje same.


Vraćajući se kući preko Zelenjaka Nevena i ja smo u jednom trenutku u lokalnom seks šopu videli kostime koje Jevreji u Beogradu koriste na svojim maskenbalima. Budući da isti imaju samo tu da se kupe. Uvidevši tu našu zainteresovanost za ono u izlogu prodavac koji je bio ispred radnje bespogovorno nas je ugurao unutra. Nevena je odmah napomenula da mi nećemo sasvim sigurno ništa kupiti ali on je rekao da to nema nikakve veze.

Pre toga u galeriji Nevena mi je govorila kako tokom školovanja nije imala baš puno drugova. Kao da je bila zatvorena u neku vrstu svog eskapističkog mehura. A druga deca su je izbegavala a veoma često još u vrtiću i fizički napadala kako bi iskalila bes na onom slabijem. Otud sam se često pored Nevene osećao kao dadilja pored nekakve princeze iz bajke, kao neko ko je istovremeno u njenom društvu osećao i veliko strahopoštovanje ali i ushićenje. I da hteo sam itekako retroaktivno da kaznim te klipane koji su joj naudili. Tu u seks šopu, među svim tim veoma često grotesknim dildoima, shvatio sam ono što će mi kasnije Nevena i sama reći. A to je da je prilično kasno ušla u pubertet. Tako svilenasta i lica boje meda Nevena je na ovom mestu delovala kao dete u prodavnici slatkiša.

U jednom trenutku, ostareli prodavac je priupitao Nevenu da li voli kad je gospoda ližu? Da li voli kad je oralno zadovoljena? Nevena je odgovorila da je to pomalo indiskretno pitanje. A prodavac dodao da to pita samo zbog igračke koju želi da joj pokaže. Bio je to neki okretni jezik s samo jednom funkcijom. Da oralno zadovolji ženu. Onako malena poput nokta, a opet tako velika poput kakve crkve od zlata, plava kao kubanska noć Nevena je blistala na tom opskurnom mestu. I u tom prizoru nije bilo apsolutno ničeg pornografskog. Ne naprotiv. Jer Nevena ja bila zapravo prava mala erotema. Čist kosmoeros. Moj maleni beskraj! Neko ko je svojim, koliko odmerenim, toliko i srebrnim a nadasve muzikalnim glasom oplemenjivao baš svaku prostoriju u kojoj bi se zatekao. Pa tako i ovo slepo crevo centra grada sklupčano negde između pijace, železničke stanice i autobuske okretnice. Valjda zato ganut njenom neposrednošću i nezemaljskom pojavom, i ovaj prodavac, uhvaćen u onoj životnoj dobi kada nam se smeše samo još rak prostate ili bilo čega drugog s jedne i problemi s varenjem s druge strane rešio je da nam se otvori i rasprostre pred nas tepih svog šopenhauerovskog pesimizma. Svoju muku što je ikada rođen. U jednom trenutku, u prodavnicu je zakoračio i gospodin s kojim će Nevena nekih desetak meseci kasnije zasnovati prijateljsku vezu. A malo kasnije uz poziv da ponovo dođemo Nevena i ja smo napustili ovo mesto.

U povratku kući pričala mi je kako su je ljudi često upoređivali što sa Grejs Keli što sa Dženis Džoplin ali da ona od svega naposletku ipak želi da bude samo svoja.

Bilo je to vreme kada sam još uvek bio zbunjen svojim nabujalim osećanjima. Znatno kasnije, reći ću joj kako njeno eksplozivno lice sija poput onog Grejs Keli i kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima potražio svoje konačno utočište svako ko je ikada primirisao bilo kakvoj predstavi o lepoti.

Jer Nevena je bila tako sočna i bujna kao da je sišla s nekog Rubensovog platna. Ali ono što je daleko važnije u svetu u kojem je veštačka svetlost postala toliko štedra da svakom od nas može da pribavi auru Nevena je ipak sijala onom tako retkom prirodnom svetlošću. Jer kako ću joj to napisati 10. februara 2018. Nevena nije bila ni prva Nevena ni prvi Pavlović s tim imenom i prezimenom. Ali ono što je sigurno je to da su se u njoj ponovo rodile ali i preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.


MADE IN HEAVEN



Piše: Rastko Ivanović

Kao što je rekao Robert Frost, “ljubav je neodoljiva želja da budeš neodoljibo željen.” A ti nisi ni svesna koliko te ja želim. I spreman sam da ti dam sve ključeve svoga bića i svoju prvu kao i svoju poslednju reč. Jer bebo ja te volim. VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM. Volim te svim svojim bićem do neba i nazad. I ako treba otvorio bih isto to nebo samo za tebe! Bile su to reči, koje sam uputio Neveni kada je sve već bilo uveliko gotovo. Bili su to oni trenuci, kada sam već nepovratno sagoreo. A bit želje nasuprot tome je da razgoreva samu sebe ali i da se drži u stanju stalne gladi. Jer nije li napokon najveća želja u tome da uvek zapravo želimo. Da budemo u stanju neke vrste dekonstruktivnog erosa kao one čiste erekcije koja lišava sebe kako svršavanja tako i oplođavanja.

I to je neko vreme zaista i bilo moguće. Tako smo 18. maja nakon što smo napustili galeriju "Prozor" Nevena i ja završili u lokalnom seks šopu na Zelenom vencu. Naime, uvidevši u izlogu te radnje kostime koje pripadnci jevrejske zajednice u Beogradu koriste na svojim maskenbalima zurili smo u izlog što je prodavac iskoristio da nas bespogovorno ugura unutra. Na Neveninu opasku da mi svakako nećemo ništa kupiti, on je rekao samo, ”Ajde, ajde"…

Pre toga, u narečenoj galeriji Nevena mi je pričala kako tokom svog školovanja Vuku i u Petoj gotovo da nije ni imala drugove. Štaviše druga deca su je koristila isljučivo kao vreću za istrsanje svojih vlastitih frustracija, došlo mi je u tim trenucima da se teleportujem nazad u prošlost i da kaznim te male napasnike. Jer u Neveninom društvu ja sam istovremeno osećao i veliko strahopoštovanje ali i ništa manje ushičenje. A veoma često ja sam se osećao gotovo kao dadilja te male princeze iz bajke. Tako malene kao nokat a opet tako velike kao crkva od zlata. Plava kao kakva kubanska noć.

Jer Nevena je bila neko ko je svemiru donosio čitav jedan novi svemir. Daleko bogatiji od ovog našeg jeftinog u kome se upražnjava "ljubav za jedan cent". I ma gde da je bila Nevena je oplemenjivala svaku prostoriju u koju bi zakoračila. Pa i ovo opskurno mesto, to slepo crevo samog centra grada sklupčano tu negde između pijace, železničke stanice i autobuske okretnice. Valjda je zato i lokalni prodavac u jednom trenutku rešio toliko da se otvori i da pred nas rasprostree svoje bezmalo šopenhauerovsko viđenje sveta. Naravno tek nakon što je Nevenu priupitao da li voli kada je gospoda ližu, to jest da li voli da bude oralno zadovoljena, a sve u cilju prezentacije jednog simpatičnog jezika koji je imao upravo te funkcije, a čijom je slatkoćom Nevena bila i te kako oduševljena.

Pošto se čudom načudila veličini jednog dilda za koji je konstatovala kako ni Ćićolina ne bi mogla da ga primi i nakon što je probala jednu plavu ala Kendi Darling periku Nevena je u mom društvu polako napustila ovaj objekat. Uz prodavčev ljubazan poziv da kad god budemo u blizini ponovo svratimo. Nešto malo pre toga u prodavnicu je ušetao jedan stariji gospodin, s kojim će Nevena nekih desetak meseci kasnije uploviti u prijateljsku vezu.

Na povratku kući Nevena mi je pričala kako su je ljudi često u prošlosti poredili što s Grejs Keli što s Dženis Džoplin. Zbunjen svojim tada uveliko nabujalim ali nedovoljno kristalisanim osećanjima nisam ništa značajno rekao. Tek 10. februara ove godine napisaću joj u jednoj poruci kako njeno eksplozivno lice blista poput onog Grejs Keli a kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima utočište potražio svako ko je imao priliku da primiriše bilo kakvoj predstavi o lepoti. Jer Nevena nije bila ni prva Nevena a ni prva Pavlović s tim imenom i sa tim prezimenom. Ali, u njoj kako sam joj tom prilikom napisao kao da su se ponovo rodile ali isto tako i preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.


среда, 18. април 2018.

VRTOGLAVICA


Piše: Rastko Ivanović

Pol Čen u tekstu “Šta je umetnost i gde joj je mesto” govori o savremenoj umetnosti na sledeći način: ima je svuda, nalazi se svuda, dostupna je svima i svuda se “oseća kao kod kuće”. Umetnost je postala predmet poput bilo kog drugog; umetnička dela se stvaraju da bi bila izložena na umetničkim izložbama, bijenalima. O umetnosti se piše da bi se umetnička dela cenila, da bi se kupovala, da bi se izložbe posećivale. Umetnost je sama sebi postala svrha, a da bi ostala umetnost ona se nigde ne treba "osećati kao kod kuće". To je kvalitet koji je, po njegovom mišljenju, umetnost izgubila. Sličan stav o sveprisutnosti umetnosti ima i Iv Mišo koji savremenu umetnost izjednačava sa “plinovitim stanjem”: “estetski eter” nije više vezan samo za “svet umetnosti” jer se dimenzija umetničkog može prepoznati u gotovo svim registrima ljudskog delovanja: od lepo dizajniranih svakodnevnih predmeta, kozmetički i hirurški modifikovanih tela do ekološki uređenih “prirodnih” okruženja.

“To je kao da, što više ima ljepote, ima manje umjetničkih djela, ili što manje ima umjetnosti, umjetničko se gomila i svemu daje boju, prelazeći takoreći u stanje plina ili pare i prekrivajući sve stvari kao nekom izmaglicom. Umjetnost se rasplinula u estetski eter, ako se sjećamo da je za fizičare i filozofe nakon Newtona eter bio ona gotovo neprimjetna sredina koja prožima sva tijela.”

Nestajanje dela i njihovo transformisanje u "estetski eter" rezultat je različitih procesa od kojih Mišo izdvaja dva. Prvi je zamena dela kao predmeta iskustvima. Umetničko delo nije nužno fizički predmet, što se može videti već u umetnosti neoavangarde kada se javlja i problem medijskog i žanrovskog određenja umetničkog dela. Umetničko delo može da bude praktično sve. "Namjere, stavovi i koncepti postaju nadomjesci djela. To ipak nije kraj umjetnosti: to je kraj njezine vladavine nad predmetom." Drugi proces je hiperprodukcija umetničkih dela.

A kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo onda lagano i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak.

Jer sve slike oko nas su lepe i sve jednako vrede. Samo su se jedno vreme malo bolje kotirale one o seksu a kada je tržišna vrednost smrti i patnje postala veća od one koju su zavređivali seks i zadovoljstvo onda je i Dejmijen Herst preoteo od Džefa Kunsa mesto broj 1 na svetskom umetničkom tržištu.

Tako je danas upravo sam kulturno-ekonomski aparat taj koji mora da proizvodi sve šokantnije i šokantnije efekte kako bi se uopšte reprodukovao u uslovima oštre tržišne konkurencije. 

Uostalom ne govore li o tome najbolje sveži umetnički trendovi u poslednjih nekoliko godina. Umesto uobičajenih izložbi regularnih uramljenih slika danas imamo nasuprot tome izložbe ramova bez slika kao i izložbe crknutih krava, pasa i konja sa sve njihovim izmetom kao dezertom.  

Tog 18. maja u prostoru galerije Prozor, na grupnoj izložbi slika malog formata pod imenom "Tačka", Nevena me je priupitala šta mislim o radu "Trbuhozborčev pas" Vije Levandovskog koji je bio izložen na 56. Oktobarskom salonu. U središtu rada nalazio se mrtvi, obešeni i preparirani pas. Neveni sam odgvorio na način, koji je manje više opisan u prethodnom pasusu. Ali Nevenino zapažanje bilo je daleko originalnije i fascinantnije. Naime, Nevena je u ovom radu prepoznala patnju životinje iščupane iz svoje prirodne sredine kako bi postala modni aksesoar otuđenih ljudi u jednoj njoj neprijateljskoj sredini. Baš kao što je i King Kong kako sam dodao odveden iz džungle kako bi bio pretvoren u zvezdu mjuzik hola. Jer pripitomljujući životinje mi od njih stvaramo jedan van svake sumnje rasno inferiorni svet koji postaje jedino vredan našeg milosrđa. A pride je daleko lakše graditi odnose sa životinjama nego li sa ljudima.

Jer danas je pobedilo geslo da su ljudi tu i da su oni OK. Mi uostalom ne možemo više izvući ni jedan jedini argument iz našeg vlastitog postojanja i zato smo postali primorani da se formiramo u impresarije našeg vlastitog nastupanja. Jer važan je look, a ne ni ljubav, ni zavođenje pa čak ni telo. Drugim rečima, svako od nas kao da uzvikuje, "hej, look, look, pogledaj me, ja sam tu, ja sam prisutan".

Nevena je tog 18. maja kasnila na izložbu "Tačka" usled obaveza na fakultetu. Često me je zvala kako bi me pitala kako protiče otvaranje. Ja sam se dovijao s svojom krntijom od telefona da nađem prikladno, mirno i tiho mesto na kome bih mogao da je čujem. I pronašao sam ga u jednom obližnjem dvorištu. Kada smo završili poslednji razgovor video sam je iz profila, kako puna nekog zaraznog entuzijazma krečući se i doslvno kao da ima pticu unutar tela hrli ka galeriji. U tom času osetio sam se bezmalo kao Stjuartov Skoti u Hičkokovoj "Vrtoglavici". I to u onoj sceni iz Ernijevog restorana kada krišom, skrivajući se posmatra Madlenin, odnosno Džudin tajanstveni profil.

A profil i jeste uvek ono što je nekako skriveno. Jer ne vidimo li mi uvek samo njegovu polovinu. I stoga smo kako znamo i kako umemo prinuđeni da popunimo tu prazninu, to ništavilo.

Ali u slučaju Nevene nije bilo potrebe za takvim postupkom. Jer Nevena je za mene bila ništa manje nego osećanje sve-mira. Ona je zahvatala ama baš sve i bila je prisutna apsolutno u svemu.

Iskoračivši iz dvorišta pipnuo sam je lagano iza leđa, poljubio i potom zagrlio. Želeo sam i da je dodirnem po licu jer je taj dodir gotovo pa dodir magijskog odnosno erotskog misticizma ali se nikada nisam usudio to da uradim.

Jednostavno govoreći, Nevena je za mene bila otelovljenje Erosa. Erosa kao veze sa onim drugačijim. Kao veze sa onim misterioznim. Sa onim što donosi budućnost. Konačno sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste. Kao takva Nevena je bila i jeste antipod Erosovog zlog brata Tanatosa koji je kao po inerciji uvek u vezi sa pornografijom.

Vrhunska je ironija što ću je kroz nekih godinu dana upravo ja pretvoriti u ultimativnu porno divu.

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/08/madlena.html






уторак, 17. април 2018.

NIK KEJV I TITO



Piše: Rastko Ivanović

Sve se ovo odista dogodilo. Manje-više. Jer u ljubav se baš kao i u smrt ne može kročiti dva puta. Štaviše i jedna i druga će zakucati na naša vrata kada za to dođe čas, ali kad god da to bude mi ćemo svakako biti zatečeni. Valjda je to zato što su i ljubav i smrt jedino Stvarno u našim životima i upravo stoga u njih možemo zakoračiti čak i manje nego u Heraklitovu reku.

8. maja 2017. na otvaranju festivala "Beldocs" našla se priča Nika Kejva o njegovom velikom porodičnom gubitku, ostvarenje Endrua Dominika, film "Još jednom s emocijom".

Nevena i ja smo se našli na dogovorenom mestu u 19.50. Bila je odevena u neki crveni kaputić koji joj je stajao kao saliven. Ali ma šta da je nosila Nevena je baš uvek delovala kao da kroz nju sija jutarnja svetlost. Ono što me je posebnio uzbuđivalo kod Nevene bio je njen glas. A glas je uvek ona mrlja koja nas obeležava. Jer naš je glas nepobitno obeležen grehom naše jedinstvenosti. Moglo bi se čak reći da je on poput otiska prsta. Jer uvek postoje neki Pavlovići, neki Jovanovići, neki Ivanovići, neke Ive, Mine ili Jovane. Jer kako to na jednom mestu kaže Julija svom voljenom samo je tvoje ime moj neprijatelj. Jer ime je uvek generičko, svojim imenom uvek pripadamo nekom drugom. Ali glasom ne. A Nevenin glas bio je neuporediv. Praktično je svaki njen iskaz bio kao notni aranžman koji se neće više nikada ponoviti. Govorila je tako da sam uvek morao da se nagnem u pravcu nje kako bih je čuo. Ponekad bi zacvrkutala poput kakve devojčice, u čijem glasu je uvek postojalo to šaputavo "Slušaj". I ja sam je zaista uvek i slušao. Tog 8. maja mi je govorila nehajnim tonom dok smo čekali da počne film kako je pre par godina na plaži igrala bič volej s nekom drugaricom kad joj je prišla ekipa neke televizije da je zamoli za komentar koji će biti emitovan u okviru vremenske prognoze. Pomislila je da je u pitanju tim neke bezvezne televizije a la Hepi kad ono RTS. Zamolila je da joj slikaju samo glavu, nikako ne i kupaći kostim. Jer takva je bila Nevena. Kao obećanje nekih slatkih i uzbudljivih stvari koje će vam se u jednom trenutku desiti ali za kojim morate da budete spremni da u kontinuitetu žudite.

Pa ipak, u jednom trenutku Nevena se prisetila i jedne male orgije s plaže od pre nekoliko godina. Kako je otkopčala farmerke jednom tipu i počela da se igra sa njim. Tek kada je ovaj svršio Nevena ga je stavila u usta. On se potom sagnuo i počeo da je ljubi u leđa. A Nevena je potom zgrabila njegovu glavu obema rukama i zarila je među svoje zamamne grudi. Uskoro su počeli ponovo i opet je bilo dobro kao i prvi put.

Nakon poslednje Nevenine reči počeo je i Dominikov film. Iz carstva Erosa prešli smo u ono Tanatosa.

U svet nezaceljenog gubitka Nika Kejva izazvanog preranom smrću njegovog sina usled nesrećnog događaja. A smrt je oduvek imala centralno mesto u stvaralaštvu ovog autora. Takoreći Kejv je godinama igrao valcer sa njom. Kitio je, vrteo, draškao i ukrašavao. Između ostalog i u spotu za pesmu "Where the Wild Roses Grow" punom motiva iz Mileove "Ofelije". Po tom duetu s Kajli Minog, i najšira publika, među kojom i Nevena je prvi put i čula za Kejva. Po završetku filma Nevena je pozdravila i Ivanu, našu vrsnu teoretičarku, koju je Ćirjaković u jednom svom tekstu izjednačio s Bin Ladenom. Valjda zbog Ivanine malograđanske hipersenzibilisanosti za visokoplafonstvo u kome dakako nema mesta za taj vazda prljavi Orijent. Upravo zato sam i rekao Neveni da slobodno pozove jednu Ivaninu drugaricu Tanju jer je to društvo baš za nju. Naime, Nevena je marila za damstvo kao takvo, za svet u kome devojčice nose bele haljine za izlazak i crne cipele za izlazak kako bi i nepoznati istog časa uvideli koliko su one zapravo fine.

Po završetku filma pridružila nam se naravno i Vesna, ali nas je ostavila zgrožena Neveninim opisom kako Milan Popović, Severinin bivši idealnu ženu doživljava kao kravu muzaru. Nešto ranije ja sam opustio atmosferu starom pričom o tome kako Jelena Trivan pokušava da uključi klimu daljinskim za DVD.

U "devedesetpetici" na putu kući Nevena mi je pričala kako je prvi ozbiljan momak njene starije sestre Ane bio pisac i dramaturg Miomir Petrović. Takođe mi je pričala i o tome kako je Ivana zgađena što joj je mlađeg brata zavela nekakva odvratna "splavaruša". Naposletku, Nevena je akcentovala i kako u njenoj kući komunizam nikad nije bio na ceni i kako je svojevremeno dok je radila kao lekar na školskim ekskurzijama, muvao neki bogataš, odurna titoistička svinja iz Crne Gore, čija ćerka je Nevenu jednom prilikom molila da išutira neku mačku odranih leđa jer ako je tako ružna ta mačka mora i da je zla. Nevena puna razumevanja za sve oko nje pokušala je da razuveri devojčicu kako ružno nije sinonim i za zlo i kako ta mačka uopšte nije kriva zato što tako izgleda. No devojčica je bila uporna i kada je njen tatica došao on je odista i zgromio nesretnu mačku. Ergo titoisti su zli. Šalim se.

U svetu, koji se konstantno kreće od ne zna se čega ka ne zna se čemu i u kome staro još uvek nije umrlo a novo se još uvek nije rodilo potrebno nam je nešto novo. A ne nacionalističko orgijanje i pseudo-intelektualna bljutavost jugonostalgičarskog štimuinga. Gledajući u Nevenu shvatio sam veoma brzo da je za mene upravo ona vernost tim stvarima koje će tek doći. Spasenje svega onoga što nikada nije ni bilo. Obećanje da će naposletku posle svega ipak lepota spasiti svet. Gledajući je tako ljupku i neulovljivu sa gotovo zanosno vilinskim izrazom lica krenuo sam ka njoj. Odlučio sam da je zgrabim. Ili ipak ne. Jer ovo nije "Seks i grad" kao što mi Nevena nikada nije ni ispričala onu slatku malu storiju o orgiji s plaže.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/05/beldocs-2017-jos-jednom-s-emocijom-one.html

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/10/nik-kejv.html

понедељак, 16. април 2018.

TROJE


Piše: Rastko Ivanović

Bila je krup­na žena bez žen­stve­nih obli­na, ako se iz­u­zmu ne­pri­vlač­ne ve­li­ke gru­di is­pod sivog džempera koji je uvek no­si­la. Imala je običaj da zamera sve i svašta ljudima iz svoje okoline. Zato su je mnogi i izbegavali. Ali u osnovi, Vesna je žudela za pažnjom. Problem je naprosto bio u tome što je Vesna odavala utisak za­gu­še­nja i ulič­nih pre­pre­ka, umesto gostoljubivih pukotina ili otvo­re­nih, praznih prostora. Meni lično, najveći problem u vezi nje je bio to što od samog starta Vesna nije podnosila Nevenu.

Vesnu sam upoznao u februaru 2016. godine u okviru pratećih programa koji su pratili izložbu o Ruskoj avangardi, održanu u Muzeju istorije Jugoslavije. Prva konverzacija među nama tekla je tako što me je upitala da li moram da sednem baš ispred nje i zaklonim joj na taj način vidik. Na moju konstataciju da mogu ja i da se pomerim ako je problem ona je uskotrljala razgovor u drugom smeru rekavši da je sve u redu. U danima, koji su dolazili Vesna me je slušala u raznim prilikama na različitim tribinama i počela je redovno da mi prilazi i neizmerno da me hvali. Ubrzo me je van svake mere uzdigla na pijadestal na uvišeno mesto u njenom ličnom mikrokosmosu.

Vremenom, stvari će se toliko oteti kontroli da će Vesna postati ljubomorna na svaku osobu ženskog pola koja bi mi prišla. U jednom trenutku na jednom koncertu u Skupštini grada Vesna jednoj devojci neće čak ni dozvoliti da sedne na slobodno mesto pored mene. Bio sam u tom momentu toliko zbunjen da nisam stigao ni da reagujem. A velika sala Skupštine grada bilo je mesto na kojem ćemo se 6. maja 2017. prvi put sresti Vesna, Nevena i ja.

Vesna je Nevenu upoznala nekoliko nedelja pre mene. Kada je shvatila koga čekam bila je duboko razočarana. Ali posle koncerta Andreja Kavalinskog prve trube francuskog radija Vesna nije propustila priliku da se priključi meni i Neveni.

Ta čitava situacija pomalo me je podestila na staru lakanovsku opasku da je u seksualnom činu uvek prisutno zapravo troje. Budući da uvek zamišljamo nečiji pogled, uvek uistinu to činimo pred nekim. Ili kako to kaže onaj stari vic o "primitivnom" farmeru i Sindi Kraford, kada konačno završe sa seksualnim činom, kada konačno obave to, farmer zamoli Sindi da se obuče kao jedan njegov prijatelj da stavi brkove na lice i sve u tom maniru. Sindi mu na to uzvrati, "šta ti je, da nisi ti neki perverznjak?". Farmer će na to, "samo se ti Sindi tako obuci i videćeš". Kada je čuveni model to učinio, tek će farmer, "ej, druže, znaš šta se sad desilo? Hej, pa jebao sam Sindi Kraford". Dakle, uvek je potreban taj Treći da bude tu, kako bi čitava stvar funkcionisala.

Ali, u ovom našem slučaju, sasvim bukvalnom, ova trojka nije ama baš nikako funkcionisala.

Naprotiv. Pa ipak, razgovor u Muha baru u koji smo otišli nakon koncerta protekao je fino. Nevena nam je ispričala svoju porodičnu istoriju praćenu malo je reći brojnim Vesninim podpitanjima. Vesna je uzgred budi rečeno bila veliki ljubitelj Nevenine sestre Ane. Jednom, nakon premijere opere Nebojše Bradića, "Suton", na velikoj sceni Madlenianuma Vesna je i bukvalno otrčala Ani Pavlović u zagrljaj kako bi joj čestitala na još jednoj virtuoznoj kreaciji. Tih meseci Ana je baš odbila da igra u obnovljenoj verziji mjuzikla "Tajna Crne ruke" dementnog genija Ljubiše Ristića, budući da je ulogu Drage Mašin u toj predstavi igrala Nataša Bekvalac a naša čuvena primabalerina ne voli kada se mešaju umetnost s jedne i estrada s druge strane.

Nevena nam je pričala i o svom dedi uglednom trgovcu koji je izgradio velelepnu porodičnu kuću u Profesorskoj koloniji, kao i o svojoj ljubavi prema Ejmi Vajnhaus i problemima s kojim se susreću lekari u Srbiji danas.

Dok nam je to pričala Nevena je delovala kao osoba koja de fakto više nije dete ali nekako još uvek nije ni žena. Kada malo bolje razmislim, kada su njene godine u pitanju, Nevena je u isti mah delovala kao neko ko je mogao imati i 16 ali i 60 godina. Kasnije se ispostavilo da su je od 36. rođendana delila tačno tri i po meseca.

U Neveninom oblačenju se van svake sumnje ogledao i te kako dobar ukus. Ono što je ona nosila često nije imalo nikakvog sjaja ali u svakoj od tih kombinacija ona je jednostavno govoreći blistala. I to toliko da je delovala kao da je pokupila sav preostali sjaj ovog sveta. Štaviše, Nevena me je ponekad podsećala na Doroti iz Oza a ponekad i na Holi Golajtli koja ne želi ni da umre, a ni da spava već samo da neprestano putuje po nebeskim pašnjacima.

To veče, 6. maja završili smo tako što sam Nevenu prvi put dopratio do njene kuće. Ispričala mi je pre rastanka kako je posle Fon Trirove "Melanholije" u kontinuitetu imala košmare o kraju ove naše planete. Jedan moj prijatelj briljantni grafički dizajner Miladin nakon ovog filma definitivno je prestao da prati ovog danskog maestra. Jer, nije više mogao da se izbori s tom nepodnošljivom zapreminom depresije koja izbija iz njegovih filmova. Prema jednom starom verovanju, snovi o kraju sveta uvek su vezani za podsećanje na neke važne stvari u našim životima, kojim u bliskoj budućnosti moramo da se posvetimo. A za mene Nevena je od tog 6. maja postala najvažnija stvar na svetu. Uskoro će čak i njena odsutnost bivati sa mnom, dok će me čitava zbilja gledati u oči kao suncokret sa njenim licem u središtu. Jer Nevena je bila kako ću to uskoro uobičajavati da kažem moja omiljena sestra od sna.

субота, 14. април 2018.

BAJADERA



Piše: Rastko Ivanović 

5. maj 2017. Oko 18.30 mi stiže nova poruka od Nevene. Nudi mi dve karte za baletsku predstavu "Bajadera" na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kaže mi da ona usled napornog dana na fakultetu ne može večeras da ide već da će mi samo doneti karte. Zakazuje za sutra prvi naš sastanak na nastupu Andreja Kavalinskog, prve trube francuskog radija u prostoru Skupštine grada. 

Potom me kroz desetak minuta i zove da utanačimo detalje. Pita me da li me ne ometa u pripremi za polazak, ja odgovaram ne, dok tokom presvlačenja držim kao od majke rođen svoj mobilni u rukama.

Nevenina misao je istovremeno putovala u svim mogućim pravcima. Neko bi rekao da je Nevena brbljiva kao svraka, ali ne, Nevenina misao pleše baš kao što i ona nabada tlom kao po oblaku.

A sve je i počelo na Festivalu igre. Vraćajući se sa zatvaranja istog od JDP-a ka njenoj porodičnoj kuči nadomak Cvijićeve zapodenuli smo priču i o gospođi Jung. Sve ono što će godinu dana kasnije eksplodirati u javnosti povodom angažmana gospođe Jung u kampanji vladajuće partije za Gradske izbore. Od toga kako je nekadašnja Adrijana Pavić po svedočenju svih svojih ispisnika neuspela balerina uvidevši kako nema nikakvih baletskih sposobnosti otperjala za Grčku gde je preuzela jevrejsku veru i istovremeno promenila svoje ime u ono po kome je danas svi znaju. Nevena je dodatno zabiberila priču detaljem kako je kao klinka u društvu svoje starije sestre Ane, Ajine ispisnice čekala s nestrpljenjem na TV-u novo izdanje "Minimaksovizije" u kojem je Aja najavila svoju kolosalnu ulogu u tada novom spotu MC Hamera za njegov veliki hit "Can't Touch This". Ispostavilo se naposletku da se gospođa Jung u spotu vidi na sekund. No bilo kako bilo, kao kćerka postmoderne ere, u kojoj je život sveden na bojno polje na kojem samo najjači ili najlukaviji imaju šansu za uspeh, gospođa Jung je jednostavno doslovno shvatila maksimu Ran Ran Šoa, vlasnika najveće hongkonške filmske kuće, Shaw brothers da je najbolji onaj film koji donosi najviše para.

Jer, u svetu u kome se samo još razmenjuju novac, proizvodi i slike jedino što se još meri je onaj uspeh koji je merljiv na blagajni. I zato najbolji i idu s najboljima. Pa tako i Vučkara i Aja Jung.

Uostalom, kultura je ono što drugi rade nama, dok je umetnost ono što umetnik radi drugima. A bojno polje Nevenine sestre Ane je svakako scena. Mesto, na kojem njeno oruđe, njeno besprekorno telo ujedno postaje i lepo i bistro i prozirno i sjajno i brzo, koliko i silno u svoj svojoj snazi, toliko i naprosto beskrajno u svom trajanju, ali jednako i slobodno i nevidljivo, ali pre i posle svega uvek spremno i uvek sposobno za nove i nove preobražaje.

A to je itekako bilo vidljivo u baletu "Bajadera" koji je tog 5. maja 2017. igrao na sceni Narodnog pozorišta. Ali i pored sve strasti i topline u svakom pokretu primabalerine Pavlović, ples, kao pesma lišena svakog pisarskog oruđa, kako to na jednom mestu kaže Malarme na najbolji mogući način bio je oličen u svakom pokretu njene mlađe sestre, moje devojčice koja se igra sa svetlošću svemira, Nevene, koja je gradom, bilo u naručju svojih kavaljera bilo bez njih lepršala poput kakve svilene marame.


четвртак, 12. април 2018.

BARIŠNJIKOV I MI




Piše. Rastko Ivanović

23. aprila Mihail Barišnjikov je nastupio prvi put u Beogradu. Častio sam sebe za prvo izvođenje od tri u nizu 26. januara za svoj rođendan. Odlučio sam da pozovem Nevenu da zajedno pokušamo da uđemo na jednu kartu u Pozorište na Terazijama gde je ovaj baletski velikan koga većina publike prepoznaje po liku Petrovskog iz popularne serije "Seks i grad" recitovao na ruskom poeziju svog pokojnog prijatelja Brodskog dočaravajući je preko pokreta, plesa i pantomime.

Pustio sam joj poruku oko 17.30.

“Hvala ti puno, predivan si, ali ne brini ništa! Meni je sestrina drugarica, koja radi u Pozorištu na Terazijama, pre pola sata obećala da će me uvesti u utorak, pošto ona tada računa da će biti i najmanja gužva”, odgovorila mi je Nevena i pride dodala: "Samo ti uživaj večeras i piši mi kako je bilo!".

Oko 19.50 kročio sam u Pozorište i smestio se na svoje mesto u prvom redu balkona.

Pesme, koje su Barišnjikov i reditelj predstave Alvis Hermanis odabrali za ovu priliku odisale su melanholijom i nostalgijom govoreći o prolaznosti, smrtnosti, starenju i zimi. U pojedinim trenucima čuli smo ih i u interpreataciji samog Brodskog s audio trake.

La Rošfuko je imao običaj da kaže da se ni sunce a ni smrt ne mogu netremice gledati u oči. Ali ono što možemo kada je u pitanju potonje je da pevamo o njoj. A "Brodski/Barišnjikov" je bila jedna predivna lirska meditacija o smrti, u kojoj veliki majstor gotovo uopšte da ne pleše ali i kada se malo kreće po sceni on to čini kao da je sam Bog.

Nešto od ovih svojih impresija sročio sam Neveni u poruku koju sam joj poslao odmah po završetku predstave.

Beše to oko 21 čas i petnaest minuta. Kako odgovor nije stizao pojeo sam se živ da nisam nešto pogrešno napisao što nije trebalo. Stigavši kući napisao sam tekst o predstavi, a potom sam oko pola dvanaest i isključio svoj mobilni. Rano izjutra video sam poruku, poslatu u 23.50 u kojoj se Nevena puno zahvalila na mojim utiscima i zaključila kako se očigledno valja iscimati za to i kako joj u utorak sledi “malo guranja i sardiniranja!".

U ponedeljak, u 16.35 stigla mi je nova poruka od Nevene.

"Rastko, zamisli, sada mi je javila sestrina drugarica da ipak neće moći da me uvede sutra, pošto više niko ne sme da uđe bez karte! Kaže mi da je policija preuzela kontrolu nad Festivalom, tako da je postalo nemoguće ubaciti se. Da li je to realno? Otkad su počeli da se mešaju organi reda i kultura?".

"Pa, oduvek. A pogotovo danas, kada je lepota u očima ministra policije", odgovorio sam.

Nevena mi je brzopotezno odgovorila kako sam skroz u pravu, i dodala.

“Sad mi kaže sestrina drugarica da je to bio zahtev Gos’n Barišnjikova. Ja sam se nasmejala i dala zloban komentar – Da se nije deka Barišnjikov prepao da mu neko ne prekrati vek u cvetu mladosti!:-D".

"Iskreno", pisala mi je dalje Nevena, "vidi se da je dugo bio u US, jer Rusi se baš i ne ponašaju tako sumanuto", zaključila je Nevena prepisku u 17.17.

Nevena je u svetu u kome već odavno nema ničeg prirodnog u vezi prirode i dalje verovala u prirodnost stvari. U neku vrstu makar i pritajenog esencijalizma u neke tlapnje poput one o velikoj "ruskoj duši".

Sećam se njenog izliva srednjoklasnog gneva u toj magičnoj večeri 11. aprila zato što je njena koleginica Iva Đilas odmah po diplomiranju nadogradila svoje atribute u nameri da zavede prvog čoveka prestonice.

Ili pak uverenja da je ukus stvar naše lične prirodne obdarenosti.

A Nevena je bila i još uvek je i te kako obdarena. Pre svega zdravljem. Toliko da je delovala kao da je upravo išetala s reklame za jutarnje zobene pahuljice. Odavala je onaj utisak čistoće koji se postiže kombinacijom sapuna i limuna a obrazi su joj bili tako svetlorumeni. Imala je usne pune neke zrele snage. Nestašan nosić i pogled tako istovremeno i mio i dubok. O rečitosti njenih grudi, tih neopisivo božanskih Majanskih hramova ne bih kako ne bismo skliznuli u sferu “zabranjenog”…

Jednom rečju, Nevena je za mene bila, jeste i uvek će biti najlepša žena na svetu!


 


http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/04/brodskibarisnjikov.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/04/o-smrti-i-barisnjikovu.html