MOJOJ DEVOJČICI

"Gnev mi, boginjo, pevaj, Ahileja, Peleja sina..." Ovako počinje Homerova "Ilijada" i priča o Troji. Ali ovako počinje i čitava evropska baština. Rečju gnev koja se pred nama pojavljuje nekako svečano i požrtvovano poput poziva koji nikako ne možemo odbiti. A gnev je zapravo i najljudskiji i najstravičniji od svih naših afekata. I kada nas obuzme mi tada iza sebe ostavljamo isključivo sivilo. Jer onaj ko je srdit taj u svet putuje poput samog metka u borbu. I na kraju i nastrada od tog istog metka.

Jer kada smo povređeni mi bol kako bismo ga učinili nekako podnošljivim i te kako hiperbolizujemo čineći sve kako bi depresija i patnja iz očajanja prešli u obest, kako je to koliko duhovito toliko i pronicljivo primetio Tomas Man kada je u pitanju praotac Jakov. Jer samo to osećanje da nam je neka nepravda naneta narasta u nama do neslućenih razmera tolikih da istom tom nepravdom mi gotovo počinjemo da se dičimo kao kakvom gorkom pobedom. I u tom slučaju kao da sam naš svet postaje drugo ime za mesto na kojem se u nama sakupljaju isključivo one neprijatne uspomene, kao i jed i traume koje nas okružuju. I zbog svega toga mi kao da želimo da uđemo u sukob s istim tim svetom.

Kada sam bio četvrti razred osnovne škole eksplodirao mi je pred očima strujni kabl i od tad neprekidno vidim mrlje pred očima i teško razaznajem ljude i predmete koji se nalaze malo dalje od mene. Kasnije mi je na demonstracijama eksplodirala i petarda na licu što mi je oštetilo i sluh pa sam usled povrede grudnog kopša imao i imam nesnosne probleme s disanjem što je u koktelu s često podjednako nesnosnim glavoboljama uticalo da se vremenom dosta otuđim od ljudi, a naročito u periodu gimnazije. I tada se pojavila Kaća. I stvarno mi je puno značila. I sad se sećam kao da je juče bilo kada mi je rekla “I ja umirem i sa mnom umire vasiona”, negde 22. maja 2002. u školskom dvorištu Pete gimnazije ili kad mi je kazala kako se u susretu s drugima čovek razliva kao vodena boja. Njoj sam jedinoj ikad ispričao i za sve ove zdravstvene probleme za koje nikada nisam rekao ni rođenoj majci. Istina nikad joj nisam pričao kako sam kao mali izbačen bespravno iz stana od strane Miloševićeve milicije i završio na ulici u pidžami jer ipak više volim veselo čudovište od dosadnog sentimentalca te sam to samo tebi rekao kao i mnogo drugih stvari.

I od maja 2003. i formalnog rastanka s Kaćom do 2017. prošlo je dobrih četrnaest godina. Činilo se kao da je u tom međuvremenu život raspisao poterncu za samim sobom. I onda si se pojavila ti kao neko nasmejano i okruglo uvek jarko sunce na mome olovnom nebu. I sve je odjednom ponovo dobilo smisao. I stvarno sam te veoma brzo jako zavoleo. Kao nikada nikoga pre tebe. I nikada te nisam lagao kada sam ti to rekao. I danas te volim najviše na svetu iako ti to posle svega verovatno smešno ili pak tužno zvuči.

Voleo sam i volim i tvoje oči koje svetlucaju i tvoja večno mlada usta i tvoju kožu meku poput papagajevog perja i tvoje lice, to lice na kome se prelamaju vedra veselost sunčevog zraka plač oblaka i čudljivost vetra. Ali sam uvek najviše voleo volim i uvek ću najviše voleti tvoj duh. Duh te žene koja je pala na zemlju kao mala devojčica a podigla se kao veliki borac koji će nastaviti da struji kroz vasionu i kroz vijek vjekova. Jer ti si kao anđeo nevidljivih krila koji klizi kroz vazduh i leprša negde tamo daleko visoko visoko iznad oblaka. I kada sam ti napisao i rekao ono što sam ti rekao 18. marta ove godine kada smo se poslednji put videli zaista sam to i mislio. Ali onda kao da sam u roku od odmah poput škorpije okrenuo otrovni žalac prema sebi samom ali što je svakako najgore i prema tebi i naposletku i prema tvojoj porodici. I nema reči da opišem koliko mi je zbog svega iskreno žao. Ali je o tome sad besmisleno i govoriti.

Jeste da je kako je to Hegel voleo da kaže samo kamen nevin budući da se nalazi u sferi čistog ne-delanja ali se neke stvari nikako ne smeju uraditi a ja sam ih ipak počinio.

Bio sam i ljut i povređen i na prvom mestu gnevan. Ali zaista nije bilo nikakvih razloga za tim. Niti si ti na bilo koji način kriva. Neposredno pre Festa desila se jedna nezgoda kad tu pored mene nisu bili neki ljudi na koje sam računao. Tada nisam hteo tebe da gušim ali sam krenuo s onom pasivnom agresijom nažalost. I na kraju me je obuzela ona misao Martina Lutera Kinga da naposletku ni nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već samo ćutnju naših prijatelja. Jer kada na kraju sve saberemo nema velikog razočarenja bez prethodno velike ljubavi.

Ali nisi me ti razočarala niti si za bilo šta kriva. Još su stari Grci bili ti koji su veoma dobro znali da s nekim možemo spavati a da ga pritom ne volimo kao što nekoga možemo da volimo a da pritom s njim ne spavamo. Ali naprosto u jednom trenutku me je obuzela neviđena strast prema tebi. Strast tolika da sam u njoj nepovratno izgoreo. I onaj prizor kada si sedela na lejzi begu u Sava centru tokom trajanja “Olimpa” ili kada si pet dana kasnije sedela u onoj majici s mačkom u crvenoj jakni i crnim pantalonama pored mene u galeriji Prozor spadaju u najerotičnije u mom životu. I da priznajem da sam par puta hteo i da te “zgrabim” ali to nije ni najmanje bitno. Jer ono što ostaje kada strast prođe to je naravno ljubav. A ja sam u jednom trenutku počeo da osećam sebe kroz tebe i sve ostalo je i bukvalno postalo dim.

Kada sam 23. jula prošle godine shvatio da sam totalno odlepio za tobom uplašio sam se i upao u jedan tmuran period praćen još nekim neprijatnim stvarima kada smo i izgubili kontakt na nekih mesec dana. Nisam nikako želeo da pokvarim ono što imamo. Nakon što u iščekivanju tvog dolaska na drugi dan “Olimpa” nisam ispuštao mobilni telefon iz ruke i sama Slavica je shvatila koliko sam lud za tobom. Naravno nikada nisam želeo o tome da pričam s njom. Ili bilo kim drugim. Ali zapravo ja sam uvek i govorio samo o tebi. Na ovaj ili na onaj način.

I onda je došao taj prokleti novembar. Mesec na čijem smo početku nekoliko dana provodili na moju neizmernu sreću zajedno. Kao i uvek ti si za mene delovala kao da hodaš pod vodom ili kao da lebdiš u snu. A i ja sam zadobio taj osećaj bivajući skoro svakodnevno u tvom prisustvu. I onda je došao i taj telefonski razgovor u kojem sam manje više neskriveno otkrio svoje emocije i svoja osećanja. I otada počinjem da svakodnevno “jurim Ejmi”. Dešavalo se da se usred noći negde oko 4 ujutru probudim i sav u suzama počnem nešto da ti pišem. I na kraju sam ti nažost ili ne i neke od tih poruka putem SMS-a i prosledio. Ona predivna žena mi je u stanici rekla da ne možeš s nekim biti prijatelj i držati ga u isti mah na distanci. I da si ti tu takvom taktikom pogrešila samim tim što nisi prekinula. Mada istinu govoreći ja sam bio taj koji je trebalo da ode kako bi sprečio da se dogodi sve ono što se na kraju nažalost dogodilo. A opet mislim i da se seksualna energija veoma dobro može sublimirati u iskreni prijateljski odnos. Odnos kakav smo nas dvoje van svake sumnje uspeli da izgradimo.

Istina je da nikad nisam sebi oprostio što letos nisam bio pored tebe usled porodične tragedije koja ti se dogodila kad ti je preminuo rođak. I u par navrata usled velikog strahopoštovanja koje sam osećao prema tebi nisam sebi dozvolio da prasnem i da te pitam čime sam te toliko povredio da me kažnjavaš kao u onoj situaciji na zatvaranju Bitefa u galeriji Štab u Crnogorskoj ili još jednom malo pre a i dobra dva meseca posle toga u Sava centru. Možda je tad i trebalo da kažem neke stvari odnosno da te to pitam ali nisam. No kako bilo nisi ti ni za šta kriva. Ja sam. I te kako. I ne postoji način da se ikada na bilo koji naćin iskupim zbog svega toga.

A malo je reći koliko mi je bilo stalo. Sećam se 11. septembra kako je kiša lila ko iz kabla. Bilo je toliko kišovito da mi se činilo kao da bi i sami morski psi u toj vremenskoj nepogodi mogli da plivaju kroz vazduh. A ja sam svakim časom sve više i više umirao jer nisam mogao da te zaštitim usred tog pljuska. Hteo sam čak da skinem košulju da je razastrem nad tobom ali mi je bilo neprijatno da to učinim. Dva dana kasnije na Tominoj izložbi bilo mi je tako krivo kada ti je kap nekog pića kanula na ruku da sam odmah izvadio maramicu iz džepa kako bih te obrisao. Jer ti si za mene bila jesi i uvek ćeš biti mala princeza iz bajke. Devojčica koja će uvek nastavljati da juri svoje snove ali nadam se i da ih uspešno unovčava kako u jednom trenutku isti ne bi i odleteli.

Devojčica koja deluje tako majušno a koja je opet tako velika tako široka i duboka kao neka nabujala reka. I večno ću ti biti zahvalan što si mi dopustila da jedrim po tvojim vodama. Da ronim po tim vodama sve dublje i dublje, sve žudnije i sve žednije. Želeći tako često da te zagrlim da te pomilujem po kosi po licu pa čak i da prislonim glavu na tvoj slatki stomak. Ali ništa od svega toga ne može da se meri s onim trenucima kad bi nam se preklopile ruke kada bi se pozdravili na rastanku. I sada dok ovo pišem ja zaista ridam. Posle dužeg vremena. I ti trenuci će mi nedostajati više od svega. I žao mi je što ih nije bilo pa biću sebičan bar dvaput više. Ali zato i moramo da cenimo vreme koje su nam drugi ljudi podarili nesebično se nastanivši u naš život ovde i sad.

Mnogo volim onu tvoju majicu s mačkom i ona me uvek podseti na onu tvoju divnu priču iz galerije Prozor od 18. maja kada si mi rekla koliko voliš sve životinje i koliko ti je krivo što mi svojim lažnim milosrđem pravimo od njih svoje roblje jedan gotovo pa rasno inferioran svet čupajući ih iz njihove divljine.

Mačka Holi Golajtli na kraju čuvenog Kepotijevog romana našla je svoj dom. Našla je svoje mesto. A ja sam siguran draga Nevena i da ćeš ga ti jednog dana naći. Ako već i nisi.

Volim te devojčice moja. Žao mi je zbog svega, i pregršt stvari nikada neću sebi moći da oprostim. A ni ne treba to da učinim.

Ali znam da tebi želim zasigurno sledeće. I ljubav, i ludilo i nadu i pre i posle svega samo Beskrajnu Sreću. Jer ti to samo i zaslužuješ.

Devojčice moja najlepša. Voleo sam te volim te i uvek ću te voleti. Do neba i nazad. Najviše na celom ovom svetu!

Rastko Ivanović,
Beograd, 28. april 2018. godine 

https://sveoneveni.blogspot.rs/

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/09/olimp.html

ISTINA

Oni koji tvrde da je ljudska životinja rđava žele samo da je ukrote kako bi je pretvorili u mrzovoljnog najamnika i utučenog potrošača u službi cirkulisanja kapitala. Sposoban da u različitim svetovima stvara večne istine, čovek u sebi samom nosi anđela koga religije shvataju kao njegovog dvojnika. To je ono čemu nas filozofija, u pravom smislu te reči oduvek uči. Kao što to činiš i ti. Jer uprkos svim nedaćama ti nastavljaš dalje i boriš se. I ja mogu samo da ti se divim. I da budem ponosan na tebe. I da ti poželim da u sebe primiš pritoke snage kao i stvarne nežnosti. I da tako naoružana neophodnim, jarkim strpljenjem uđeš u sjajne gradove. U gradove koji su sjajni zbog naših sanjivih verovanja. Verovanja koja su sve što nam je još preostalo. Jer kako napisa Volas Stivens "svet je nakazan, i ljudi su ružni", ali sa Nevenom svet je divan i za njega se vredi boriti. S ljubavlju, divljenjem i poštovanjem, Rastko.

(4. mart 2018. godine)

SREĆA

Piše: Rastko Ivanović

Budite pozitivni. Nemojte biti negativni. Jer pozitivni afekti moraju da se šire poput kakve bolesti. Budući da biznid model radi samo ako se sreća širi kao sam rak. I zato svi odmah i sada moramo biti užasno srećni. A koliko je ustvari sama sreća užasna?

Jednom, beše to negde u oktobru 2017. ja sam rekao Neveni kako me ona čini srećnim. I zaista možda jedino tih meseci boraveći u njenom društvu ja jedini put u svom životu jesam bio srećan.

Ali dešavalo se i da se promašimo. U junu je trebalo da se nađemo u Legatu Čolaković na jednoj izložbi na kojoj je uzgred budi rečeno trebalo po prvi put da se nađem i sa poslednjim jugoslovenskim filozofom Vinkom Pandićem ali je meni tada pozlilo i na kraju nisam ni dobacio do date lokacije. Desilo se i da oboje budemo na Rundekovom koncertu a da se pride ne vidimo. Ali neka dva dana kasnije tog juna oboje smo bili na Etno Festu. Nevena je tom prilikom pozvala toliko ljudi u Jevrejsku sinagogu da je meni posle koncerta došlo da jednostavno pobegnem. Ali tu nameru nisam mogao da ostvarim budući da jednostavno nisam imao kud.

A ispostaviće se i kako ću tada upoznati nikog drugog do Milenu. Milena je bila Marijina i Nevenina drugarica i velika ljubiteljka Rumijeve poezije. I žena s kojom je od prvog trenutka razgovor tekao veoma lako. Posebno onaj na temu tišine. Bilo da je bila reč o istoimenom Skorsezeovom filmu ili pak o tišini kao takvoj. Jer kako je to voleo da kaže Mark Rotko tišina je tako precizna. Dok je s druge strane govor taj koji u sebi nosi i eksces i nemir i često nemogućnost onog pravog i punog razumevanja. A najsnažnije misli i dolaze tiho gotovo na golubijim nogama javljajući se kao kapi kiše pred oluju. Baš kao što i najače strasti sazrevaju sasvim tiho krijući se u onoj najvećoj dubini. I zato je Milena valjda toliko i prezirala savremenu art scenu, svedenu tako često na nekakvu pogrebnu povorku svečanih performansa razapetih između mrtvačnice s jedne i takozvane želje za Budom s druge strane.

Jer nije li čak i Lenjin primetio da u onim trenucima kada su kritičke a i revolucionarne aktivnosti najslabije tada žalosna arogancija zapadnog imperijalizma postaje ta koja radi na stvaranju mešavine pornografije i misticizma. I tako se pred nama rađa neka vrsta tibetanske pornografije koju je proizvela nada našeg vremena koje tek treba da pronađe svoju vlastitu zoru.

I gledajući svu tu hrpu performansa bio sam na korak nemali broj puta da učinim ono što mi dođe da učinim i dok gledam sve te naše domaće serije. Naime, više puta sam prislonio cev slepočnici. Ali je ono što se odigravalo ispred mene bilo toliko glupo da sam se uplašio da će metak iz pištolja biti taj koji će sam izvaditi pištolj u nameri da ubije samoga sebe. Pa će potom metak od tog metka da izvadi pištolj da se ubije i tako u krug. Sve do beskraja beskraja.

A Milena je bila neko ko je poput njene drugarice Marije u odnosu na sve navedeno pripadao zapravo Dobu Pesnika. Ili makar onom vremenu kada je pesnik smrtno ranjen mogao svoje poslednje utočište da nađe u filozofiji kao nekoj vrsti bolnice. Ali kako su kapije te bolnice odavno zatvorene i kako je ulogu umetnika na sebe danas zapravo preuzeo kritičar ono što nam je preostalo je nada da će poezija ponovo da se javi sasvim ravnodušna prema svom zapostavljanju i tobožnjoj prevaziđenosti ukazujući se pred nama kako je to Malarme voleo da kaže kao kakvo Sazvežđe.

A tu negde na korak dva od Jevrejske sinagoge moje Sazvežđe je preda mnom zasijalo. Jer Nevena za mene i nije bila ništa drugo nego svetlost koja misli. I gledajući je onako svu kao da je satkana od ruža i od meda delujući kao da u svakom datom trenutku hoda pod vodom ili pak leti u snu pomislio sam jedno. Kako moja Nevena ne voli nikada da se obnažuje jer ona ima toliko lepo telo da bi se nekom ako bi se poželela i malo svuči učinilo kako u stvari Nevena nema lepo lice. A njeno lice je bilo najlepše jer je ono baš kao i sama Nevena ama baš svakog trenutka isijavalo lepotu ognja. Blistajuči 24 sata dnevno bez prestanka poput same ideje. Jer Nevena i jeste bila upravo to. Ideja o lepom.

A posebno te večeri dok je obasjana neonskim svetlom pričala o tome kako je spektakularno ušla na Rundekov koncert bez karte i kako je tamo slušala ponovo Kralja Čačka koji je tako super samo što poput svih muškaraca koji dođu u njegove godine voli da kosu tera napred jer je ova počela naglo da se proređuje. A Nevena je nasuprot svemu tome u svakom momentu i u svakoj situaciji odavala utisak nekoga ko je večno mlad. I zato sam ja imao običaj da joj kažem da ako je poezija ponovno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku onda si ti Nevena isto tako večno utvrđivanje mladosti u jednoj ženi.

Sećam se kako smo se te večeri izdvojili iz gužve kako bismo Mariju i Milenu otpratili na njihov autobus. A potom smo nas dvoje zajedno krenuli prema kući. I sve je bilo toliko lepo da sam više puta morao da se uštinem kako bih proverio da slučajno ne sanjam. A stvarnost je ionako samo za one koji nisu dovoljno snažni da podnesu svoje vlastite snove.

Pa iako je sreća reč koja ima smisla samo u slučaju krava, robova i tamo nekih Engleza ja sam tih dana kao i tih meseci bio nesumnjivo srećan. Jer pored Nevene ja sam naprosto lebdeo.

I sada mi je čak i pomalo krivo što nisam odapeo onaj metak. Jer ima li šta lepše na ovom svetu od toga da po vas kada ste najsrećniji dođe smrt i da pritom ima lice i oči jedne Nevene?

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/darko-rundek-apokalypso-now.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/07/tisina.html

NEŽNA I NEIZBEŽNA

Piše: Rastko Ivanović

Evrotopija predstavlja jedan od "Nevidljivih gradova" iz istoimenoig dela italijanskog pisca Itala Kalvina. Stanovnici ovog grada kada osete teret dosade i kada više ne mogu da se nose sa svojim poslom, kućom ili rođacima odsele se u drugi grad gde će pronaći novi posao i drugu ženu i gde će ih kada otvore prozor sačekati novi pejsaž u kojem će vreme provoditi uz nove prijatelje jednako nove razonode i neke nove tračeve.

Jer nisu li labavost veza i opozivost obaveza nešto poput rukovodećeg principa svih njihovih veza i delovanja? Kao u nekom pasusu koji je napisao Lao Ce oni teku poput vode, brzo se kreću i nigde dovoljno dugo ne zaustavljaju. Čak ni ne pokušavaju da se drže vlastitih shvatanja i sopstvenih pogleda na svet već se samo ovlaš u prolazu inteligentno pridrže za nekoga a onda ga samo podjednako inteligentno i ispuste bez ikakvog osvrtanja.

Jer kada ste prinuđeni da se klizate po tankom ledu kao mi danas spas jedino možete pronaći u brzini.

A Nevena je želela da je voli ceo svet i da svakome bude najbolja drugarica i stoga je stalno morala da bude u pokretu.

Ali u svojim najboljim trenucima Nevena je itekako znala da bude tu i da pride učini da se vi osetite kao najbitnija osoba na čitavom svetu.

Tako me je Vesna jednom priupitala zašto je Nevena konstanto zapitkuje da li je još nešto novo gledala ovih dana. A to je zapravo bio Nevenin način da se Vesna oseti bitnom. Isto tako Nevena je umela po četiri-pet sati da vas zasipa porukama i pita vas da li ste nešto novo gledali pa se tako sećam da mi je juna prošle godine od nekih jedanaest pa do osamnaest časova slala poruke u vezi jedne izložbe o Medijali u Galeriji RTS-a dok sam ja prilježno odgovarao na svaku iako sam bio u vremenskom tesnacu razapet između premijere filma o Moskriju na FDU od 17 časova i Sinanovog koncerta na Tašu neka tri sata kasnije. Ali to je bila Nevena i njoj je apsolutno sve bilo dozvoljeno.

A Nevena je umela da bude i hirovita i varljiva i nespretna ali jedno je ipak sigurno. Da je u svakom datom trenutku Nevena bila i dobroćudna i nadasve neodoljiva. I zato je svaki trenutak koji bih proveo pored nje bio trenutak koji je bio prožet suncem.

I sada dok ovo pišem mojim venama se ponovo razbuktava požar. Jer Nevena je uspela da dijagnostikuje ono što niko drugi nije. A to je bio jedan moj tumor. Tumor jedne u potpunosti neizrecive strasti.

Ali nije se sve u našem odnosu isključivo doticalo ove teme. Štaviše volim da mislim da smo Nevena i ja bili poput nekakve dve samoće koje se međusobno štite. Jer čini mi se da je naš odnos veoma često potvrđivao da je upravo prijateljtvo ništa dugo nego poslednji trag smisla u ovom našem palom svetu.

A Nevena je umela prijateljski da se ophodi čak i prema onima koji je nisu nimalo voleli. Tako me je proletos kada su nastupile sve one gradacije temperaturnog ludila pitala "Kako li je sad Vesna?" znajući da je ova težak srčani bolesnik. Jer takva je naprosto bila Nevena.

Moja omiljena devojčica. Devojčica čiji se pomalo neprirodni osmeh znao kada smo zajedno pretvoriti u nekav sjaj pun čistog obožavanja. Sjaj koji je u sebi krio nešto neodoljivo meko i vlažno.

Sjaj koji je činio da svaki put kada ne bi bila tu ja bih bio u stanju da se ponovo i ponovo pomolim onom mom pozajmljenom bogu kako bi mi je što brže vratio.

Jer Nevena je bila kako je to jednom za sebe rekla i nežna i neizbežna.

Toliko da bih bio opčinjen njom ma šta da je radila. Bilo da je cvrkutala nežno preko telefona, bilo da mi je slala svakojake sms poruke ili se prosto raspitivala kako sam.

I zato sam ja toliko voleo i još uvek volim tu moju devojčicu.

Jer svi znamo i to veoma dobro kako se završava ona kratkotrajna želja. Jer nije li to ona želja koju ni ne želimo mi već samo naše seme. A jednom kada se ono izlije ono isprazni i mošnicu ali i samu želju. Ali je ljubav ta koja se ne prekida sa ovim kratkotrajnim izbacivanjem semena. I zbog toga se ona i izračunava upravo u toj razlici između mene i mog semena. I da naravno da dok ovo pišem meni povremeno nad glavom i pucaju i prašte te Nevenine mlekom bogate dojke vasione. Ali i onda kada u meni više ne bude bilo semena koje bi želelo ono što će u meni ostati biće naravno ljubav. Jer onog časa kada budemo u potpunosti zadovoljeni ono što ćemo kroz raspršenu maglu požude videti biće upravo ono što vide i što žele i sami sveci. A to je ništa drugo nego trajna želja. Trajna želja u misao kao i u ljubav.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/bog-na-nebu-sinan-na-tasu.html

JUTRO ĆE PROMENITI SVE

Piše: Rastko Ivanović

Prema Frojdovom mišljenju, ljudska bića su po prirodi životinje koje ne pamte. Zaborav je ono što nas tera napred. Preživljavamo samo zahvaljujući tome što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz svoje prošlosti. Prema Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. Sećanje je samo zaboravljanje da treba da zaboravimo. Ali danas javalja se jedan drugi problem. Ato je nemogučnost zaborava. Ali danas nas progoni jedan drugi problem. A to je nemogućnost da zaboravimo. Jer mi u neku ruku bolujemo od gubitka gubitka. Ono što smo nekoć mislili da je nepovratno nestalo već će nam se sutra vratiti u obliku Ju Tjub videa. Neke od paušalnih opaski koje smo izneli pre nekoliko godina ostale su da drežde po socijalnim mrežama vrebajući pravu priliku da nas brutalno obrukaju. 

U tom smislu, naša era je obeležena arhivatorskom anksioznošću. I kada to kažem ne mislim samo na odviše prelaku dostupnost prošlosti. Ne, ovde je reč i o neumoljivom radu na arhiviranju naše vlastite sadašnjosti. Na taj način mi smo izrasli u arhivatore naših vlastitih života. Neurotično držeći kamera-telefone visoko iznad naših glava mi se trudimo da ne propustimo niti jedan događaj u našim životima ali umesto toga omogućujemo mašini da ništa ne propusti dok ćemo mi naprotiv propustiti ama baš svde. A isto to je činila i glavna junakinja ove naše priče. 

Jer Nevena je snimala sve što bi joj došlo u vidokrug. A ponajviše koncerte, izložbe, predstave. Jer njen mobilni telefon bio je njeno pravo malo carstvo. Ali i savršen alibi. 

Na jednom mestu, Umberto Eko kaže kako su od pojave mobilnih telefona ubedljivo najveću korist imali sami preljubnici. Jer dovoljno je da samo oni poznaju taj tajanstveni broj i da na taj način zaobiđu sve članove svojih porodica ali i poneku ljubomornu koleginicu i isto tako zlobne kolege. 

A Nevena je uz pomoć svog mobilnog varala čitav svoj svet. Ali u neku ruku svi mi varamo. I izmišljamo uvek iznova sami sebe. Jer napokon “Ja” je jedna imaginarna konstrukcija.

A Nevena je samo malo više sebe u sve to investirala i zbog toga osećala preveliku krivicu. A nije trebalo.

Jer Nevena je za mene bila, jeste i uvek će biti ono neopisivo svetlucanje nečega što tek treba da poprimi obrise jutra.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

KLAVIR

Piše: Rastko Ivanović

U jednij sceni iz filma "Klavir", rediteljke Džejn Kempion, Ada ili barem jedna od njih ostaje prikovana za dno okeana vezana lancima za svoj klavir dok druga uspeva da se oslobodi i ispliva na površinu nekog od svojih bilo prethodnih bilo potonjih života. Jer svi smo mi već bili mrtvi pre nego što smo živeli i odatle smo izašli kao živi. Mrtvi smo bili pre i mrtvi ćemo biti posle. Kao što smo mrtvi i za vreme samog života jer nas višestruke smrti prate kao i različiti fantomi koji nisu nužno neprijateljski. Ali tog juna 2017. ja sam bio i te kako živ. Naravno zahvaljujući Neveni i njenom prisustvu u mom životu.

18. juna 2017. LP Duo je u pratnji orkestra Beogradske filharmonije izvodio upravo kompozicije Majkla Najmana iz filma "Klavir".

Krajem prošlog veka Najman je svojim inovativinim i progresivnim delima reformisao svet klasične muzike. U pitanju su dela koja ne samo da nisu odbijale ljude koji inače ne slušaju klasičnu muziku već su širom prigrlila i one zaljubljene u pop i rok zvuk. Jer u svojoj eklektičnoj mreži zvukova i uticaja Najman je uspeo da poveže Mocarta i Persla s jedne s rokenrolom pedesetih s druge strane kao i sa kvazi-feminističkim tekstovima sumerske provenijencije i još čitavim nizom drugih pikantnih uticaja koji će nepovratno olabaviti granice između umetničke i popularne muzike. A nešto slično su godinama uinazad radili i Andrija Pavlović i Sonja Lončar u okviru svog LP Dua.

Sve kockice su se poklopile i pozvao sam tog četvrtka Nevenu da mi se pridruži na Kolarcu. Rekla mi je kako misli da će stići ali u minut do osam nje još uvek nije bilo. Odgovorila mi je na poziv i rekla da će kasniti i da je bolje da ja uđem sam.

U pauzi koncerta Nevena mi je ostavila poruku u kojoj je napisala kako je prvu polovinu koncerta preslušala u foajeu Kolarca budući da je slučajno naletela na drugaricu, kojoj je pao šećer pa su morale da skoknu do obližnje pekare kako bi ova nešto prezalogajila. U tom času nadamnom se svojim čvrstim, vlaknastim i jednoobraznim telom nadvila Vesna i rekla mi kako sam ja dobar i naivan a kako Nevena stalno nešto laže i koristi druge ljude. Po završetku koncerta Nevena se pred nama pojavila u društvu svoje drugarice. Bila je to Marija.

Upravo tad negde iz mraka Kinoteke došao je i specijalista za Crni talas i hip-hop Greg De Kjur, s kojim smo kratko proćaskali nakon što smo krenuli dalje u noć.

Veče pre koncerta u Beogradu je u okviru Filozofskog teatra u Narodnom pozorištu gostovao eminentni filozof i kulturni kritičar Boris Buden. Tom prilikom sam s njim poveo razgovor o teologiji oslobođenja. O tome kako Isus zapravo nije poticao na socijalnnu stabilnost već na socijalne nemire. Jer u njegovom slučaju radilo se o nemilosrdnoj ljubavi, o onoj ljubavi koja svoju razliku u svet uvodi bilo putem ognja i mača bilo putem srpa i čekića. A u oba slučaja ma koliko bili grubi mi da bismo sproveli ovu nemilosrdnu ljubav moramo i ostati nežni. Jer kako je čuveni revolucionar voleo da kaže to što ćemo saseći cveće neće zaustaviti Proleće. Budući da je na prethodnom Filozofskom teatru 10. aprila slušala najradikalniju časnu sestru Evrope Terezu Furkadas Marija je itekako dobro korespondirala sa svim ovim idejama.

Jer, Marija je kako ću joj to jednom prilikom reći za mene predstavljala tihi vulkan erudicije. Osobu s kojom ste u razgovoru mogli da meandrirate od tema u rasponu Mshajana budizma preko odbacivanja "čoveka" u delima Mišela Uelbeka pa sve do komentarisanja psihodeličnih košmara u romanima Roberta Bolanja. Ali ono što je bilo daleko bitnije je to što je Marija bila divna osoba puna jedne gotovo pa materinske nežnosti.

Neko pored koga ste mogli da se osetite kao u predivnom zimskom snu u kojem je brzina iznenada usporila. Neko pored koga ste mogli da oslušnete i tišinu to dragoceno sklonište od civilizacije koja je već odavno prerasla ni u šta drugo nego u zaveru buke.

Jer Mariju baš kao ni Nevenu nisu grejale sve te galaksije lajkova pristigle s udaljenih delova Fejsa. Ne, Marija je u svom srcu tražila mir a nikako ne Gugl s njegovom petokrakom. I samim tim Mariji još uvek lajkovi nisu postali deo unutrašnjih organa. Nije bila jedna od onih osoba koje bi jele Smoki pa potom pitale nirvanu da li je smršala i kakva joj je šminka pride.

Ne, Marija je bila neko ko je s ponosom umeo da iznese breme svog Sopstva. I iako će vam sve ovo zaličiti pomalo na "zapadnjački budizam" kao na dominatnu ideologiju našeg globalnog kapitalizma, u kojem nam je potreban uvek neki fetiš koji će nam omogućiti da podnesemo tako često nepodnošljivu istinu, Marija nikako nije bila eksponent naše vajne nove botoks duhovnosti. No, ponekad je i u njoj tinjao bes koji bi s vremena na vreme umela da ispolji na Neveni toj devojčici koja je svuda oko sebe neštedimice rasipala svoju toplu svetlost delujući kao neko ko je čitav svoj život proveo u zemlji ilustrovanih knjiga, dobroćudnih pasa, naranđinih stabala, udaljenih morskih obala i večito nasmejanih lica. Bila je to devojčica, koja se trudila da ugrabi sunce i da se poigra s njegovim koliko oštrim toliko i iskričavim zracima. I zato smo je valjda svi toliko i voleli i bili ljubomorni kada ne bi bila pored nas.

Prolazeći pored Filološkog fakulteta Nevena ga je pomešala s Filozofskim što je kod Vesne kako će mi sutradan reći izazvalo gnev pa je u tom trenutku rešila da nas napusti uz izgovor da žuri na autobuis da bi mi dan kasnije govorila kako je Nevena prevejani manipulant koji se naokolo hvali kako pored porodične kuće ima još i tri stana, kako želi da uzme državljanstvo Španije kao Sefardska Jevrejka i kako ona nije nikakav specijalizand iz radiologije a verovatno čak nije ni doktorka.

I da, Nevena kao neko kome se učinilo da je zakasnila na sve moguće vozove svog života bila je neko ko je oko sebe širio mrežu uglavnom nekih sitnijih laži koje su joj omogućavale da lakše prebrodi noć. Ali je Nevena za mene bila kao nekakav zaseban svemir, kao obeležen kosmos koji se nalazio unutar ovog drugog, plavog, golemog i svetlucavog svemira.

Mi danas živimo u vremenu u kojem pisci loše pišu, jer moraju da se pretvaraju kako im je jezik živ, u vremenu u kojem parlamentarci moraju uzalud da donose zakone kako bi mogli da simuliraju politički život naših nacija larvi i u kome su religije postale bez milost jer ne umeju više ni da pohode a ni da blagosiljaju grobove. I baš zato su nam potrebne sablasti, koje će nam svojim dečijim glasom reći da svi gradovi i jezici Evrope preživljavaju kao duhovi i da samo onaj ko bude znao da bude intiman i prisan sa njima, ko bude umeo da ponovo sroči i upamti oskudne reči i isto takvo kamenje će moči da se nada da će se pred njim otvoriti prolaz u kojem će istorija odnosno život sam konačno i to sasvim iznenada ispuniti svoje obećanje.

A Nevena baš kao i Marija za mene i jesu bile to obećanje o boljem. Nada da ćemo hodajući zajedno uspeti da napravimo put. I izgradimo zajedno most koji će nas provesti iznad ambisa ništavila.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/najman.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/10/lp-duo.html

LJUBAV U DOBA PORNOGRAFIJE

Piše: Rastko Ivanović

Bez poniznosti i hrabrosti - nema ljubavi. Obje su potrebne, u velikim i stalno obnavljanim dozama, kad god se ude u neistraženu zemlju koja nije ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između dvoje ili više ljudskih bića, ona ih uvodi u takvu teritoriju.

Eros, kao što Levinas insistira, se razlikuje od posedovanja i od moći; on nije ni bitka, ni sinteza - a ni znanje.

Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućnošću, sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste..." „Patos ljubavi se sastoji iz nepremostive dvojnosti bića." Pokušaj da se prevazide ova dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni koji slobodno lutaju - sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu ljubavi. Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju, posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apokalipse.

U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim ukletim odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži da se razreši, ali u trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim konačnim porazom. Svaka ljubav se bori da zakopa izvore svoje neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona brzo počinje da slabi - i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga nijedna magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam" sredstva ne mogu ga osloboditi te morbidne - samoubilačke sklonosti.

Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost, koliko god da je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje deluje kao ambis. Sinteza ili nadvladavanje izgledaju kao jedini lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka granica, koju je veoma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i okrutnog gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez praktikovanja ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje ovo drugo. Eros nudi ruku i pruža je prema drugom - ali ruke koje mogu da grle takođe mogu da ščepaju i stegnu.

Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost može doći, kao Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska.

Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu rastvara svoju prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene rovove u koje se može povući, tražeći zaklon u slučaju nevolje. I ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može doneti. Ona nikada neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i uguši uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne budućnosti.

Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za razliku od smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđenja. Ima smisla misliti о razlici između ljubavi i smrti kao о onoj između privlačnosti i odbijanja. Opet, kada bolje razmislim, čovek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi su, po pravilu, manje dvosmislena nego njeni darovi. Tako je iskušenje zaljubljivanja veliko i nadmoćno, ali isto je takva i privlačnost bekstva. A mamac traganja za ružom bez trnja nikada nije mnogo daleko i uvek mu je teško odoleti.

Žudnja i ljubav. Brat i sestra. Nekada rođeni kao blizanci; međutim, nikada kao identični (jednojajčani) blizanci.

Žudnja je želja za trošenjem. Upijati, proždirati, jesti i svariti - uništiti. Žudnji ne treba nijedan drugi podsticaj - do prisustva drugačijeg. To prisustvo je uvek i već samo po sebi uvreda i poniženje. Žudnja je poriv za osvetom zbog uvrede i za sprečavanje poniženja. To je primoranost da se zatvori jaz prema drugačijem, jer ono mami i odbija, zavodi obećanjem neistraženog i iritira svojom neuhvatljivom, tvrdoglavom različitošću. Žudnja je impuls da se ono drugačije liši svoje različitosti; i da se time onesposobi. Kroz njeno doživljavanje, istraživanje, upoznavanje i odomaćivanje, to drugačije bi se pojavilo bez žaoke iskušenja koja bi bila izvučena i slomljena. I to ako preživi taj tretman. Verovatno je, međutim, da će u tom procesu njegovi nesvareni ostaci pasti iz carstva potrošne robe u carstvo smeća.

Potrošna roba privlači - a smeće odbija. Posle žudnje dolazi odlaganje smeća. To je, čini se, istiskivanje različitosti iz drugačijeg i bacanje isušenih ljuštura čim posao bude gotov. U svojoj suštini, žudnja je nagon za destrukcijom. I nagon za samouništenjem, iako indirektan: žudnja je kontaminirana, od svog rođenja, željom za smrću. Ovo je, opet, njena strogo čuvana tajna; čuvana najviše od same sebe.

Ljubav je, s druge strane, želja za negovanjem i za očuvanjem objekta negovanja. Centrifugalni impuls, za razliku od centripetalne žudnje. Impuls za širenjem, za korakom izvan, za dosezanjem onoga što je „tamo negde". Pojesti, apsorbovati i asimilovati subjekat u objektu, a ne suprotno, kao što je sa žudnjom. Suština ljubavi je u dopunjavanju sveta - svaka dopuna je živi dokaz bića koje voli; u ljubavi, biće se, deo po deo, presađuje u svet. Biće koje voli širi se kroz sopstveno predavanje voljenom objektu. Suština ljubavi je u opstanku bića kroz njegovu drugost. I tako ljubav znači nagon za zaštitom, za hranjenjem, za zaklonom; takode za grljenjem, maženjem i negovanjem, ili za ljubomornim čuvanjem, odbranom, zatvaranjem. Ljubav znači biti u službi, stajati u poretku, čekati komandu - ali isto tako može značiti razvlašćivanje i preuzimanje odgovornosti. Nadmoć kroz predaju; žrtvovanje koja se vraća kao veličanje. Ljubav je sijamski blizanac pohlepe za moći; nijedno od njih ne bi preživelo razdvajanje.

Ako žudnja želi da troši, ljubav želi da poseduje. Dok se ispunjenje žudnje podudara sa uništenjem svog objekta - ljubav raste sa svojim dobicima i ispunjava je njihova trajnost. Ako je žudnja samodestruktivna, ljubav je samopokretačka.

Kao i žudnja, ljubav je pretnja svom objektu. Žudnja uništava svoj objekat, uništavajući sebe u tom procesu; zaštitna mreža koju ljubav brižno tka oko svog objekta zarobljava taj objekat. Ljubav uzima zarobljenika i stavlja ga u pritvor; ona vrši hapšenje zbog zatvorenikove zaštite.

Žudnja i ljubav deluju sa suprotnim ciljevima. Ljubav je mreža bačena na večnost, žudnja je lukavstvo za izbegavanje dosadnog tkanja mreže. Verna svojoj prirodi, ljubav bi težila da održi žudnju. Jer nije li konačno najveća želja da uvek želimo? Jer želja ni neće da bude utoljena pa čak ni po cenu gubitka same sebe. Štaviše lukavstvo želje nije samo u uklanjanju svojih vlastitih prepreka nego i u ređanju istih ispred same sebe. Jer samo tako će njihovo savladavanje postati još daleko poželjnije. 

Otud nisam pozvao Nevenu u utorak 8. maja da idemo da gledamo film "Tata Gaga". Nisam želeo da budem sebičan niti da je hvatam u gvozdeni stisak nekakve prečvrste veze. Naprotiv želeo sam da joj ostavim dovoljno prostora i za njeno dotadašnje društvo. No, tada još uvek nisam znao da se Nevena nalazi u stalnoj potrazi za novim i novim uzbuđenjima i da se ona uisitnu nigde ne oseća kao kod svoje vlastite kuće. Čitav njen život zapravo se sastojao iz niza sitnih malih laži koje je govorila jer se plašila da ne bude prihvaćena ako bude bila onakva kakva ona zaista jeste. A Nevena je bila odista divna. I nije bilo potrebe za navlačenjem ovih svakojakih maski. Ali šta da se radi kada niko od nas ne može skinuti masku sa svog vlastitog lica već samo lice sa svojih vlastitih maski.

Drugim rečima, želim da kažem da je Nevena zapravo bila prisnija sa osobama koje tek upoznaje od onih koje su već neko vreme bile pored nje.

U subotu, 13. maja probitno sam želeo da odem na Beldocs kako bih gledao film o Buldožerima, ali me je poziv jedne stare drugarice odveo put pozorišta La Kart Blanš. Te večeri sam se nešto sporećkao sa tom osobom, ali par dana kasnije ista će me pozvati da odemo do Bitef teatra na jedan alternativni pozorišni događaj. Zahvalio sam se ali sam ovoga puta želeo da budem samo sa Nevenom.

A i u galeriji Prozor tog četvrtka 18. maja izlagao je i moj prijatelj Miladin. U pitanju je bila izložba grupnog karaktera, crteža malog formata pod imenom "Tačka". Nevena se tog dana oduševila kada je na ovom mestu videla i radove svoje poznanice Ivane Finci. Neki radovi koji su dokazivali tezu da u vremenu kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo tada i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak Neveni se nisu nimalo dopali. U toj nepreglednoj masi ljudi, među kojom su bili i moji stari prijatelji Miladin i Potežica, jedan od apostola beogradskog tehno podzemlja i čovek koji ima neverovatan dar da ukršta različite kreativne energije u ovom gradu mene je jedino zanimala Nevena. Žena koja je kao kakav cvet lebdela iznad ove nepregledne neki bi verovatno rekli i hipsterske mase.

Mase u kojoj je bilo toliko ljudi koji bi verovatno umrli samo da su malo površniji od onih pored sebe.

Puno ljudi, puno androgenih mutanata, puno plastične dece u plastičnim odelima koja je godinama unazad uspela da usvoji nehajni groov stav Endija Vorhola, koji je svojevremeno bio shvaćen kao zainteresovana serioznost onog ozbiljnog građanina a koji je vremenom prerastao ni u šta manje nego u nužnost.

I svi oni su smerali na površnost na krajnje površan način. Jer bila je to unapred dogovorena podela ništavnosti među pripadnicima uglavnom istog klana. Stvar tako uobičajena za naše transestetsko i transseksualno vreme, u kojem muškarci sve više liče na žene dok žene više ne liče ni na šta. Stvar uobičajena za naše vreme u kojem Herst i Kuns dele naše umetničko tržište u vremenu u kojem se seks nalazi svuda osim tamo gde mu je mesto a to je u samom seksu, i u kojem pornografija više ni nema šta da traži u jednom društvu koje je postalo pornografskije i od nje same.


Vraćajući se kući preko Zelenjaka Nevena i ja smo u jednom trenutku u lokalnom seks šopu videli kostime koje Jevreji u Beogradu koriste na svojim maskenbalima. Budući da isti imaju samo tu da se kupe. Uvidevši tu našu zainteresovanost za ono u izlogu prodavac koji je bio ispred radnje bespogovorno nas je ugurao unutra. Nevena je odmah napomenula da mi nećemo sasvim sigurno ništa kupiti ali on je rekao da to nema nikakve veze.

Pre toga u galeriji Nevena mi je govorila kako tokom školovanja nije imala baš puno drugova. Kao da je bila zatvorena u neku vrstu svog eskapističkog mehura. A druga deca su je izbegavala a veoma često još u vrtiću i fizički napadala kako bi iskalila bes na onom slabijem. Otud sam se često pored Nevene osećao kao dadilja pored nekakve princeze iz bajke, kao neko ko je istovremeno u njenom društvu osećao i veliko strahopoštovanje ali i ushićenje. I da hteo sam itekako retroaktivno da kaznim te klipane koji su joj naudili. Tu u seks šopu, među svim tim veoma često grotesknim dildoima, shvatio sam ono što će mi kasnije Nevena i sama reći. A to je da je prilično kasno ušla u pubertet. Tako svilenasta i lica boje meda Nevena je na ovom mestu delovala kao dete u prodavnici slatkiša.

U jednom trenutku, ostareli prodavac je priupitao Nevenu da li voli kad je gospoda ližu? Da li voli kad je oralno zadovoljena? Nevena je odgovorila da je to pomalo indiskretno pitanje. A prodavac dodao da to pita samo zbog igračke koju želi da joj pokaže. Bio je to neki okretni jezik s samo jednom funkcijom. Da oralno zadovolji ženu. Onako malena poput nokta, a opet tako velika poput kakve crkve od zlata, plava kao kubanska noć Nevena je blistala na tom opskurnom mestu. I u tom prizoru nije bilo apsolutno ničeg pornografskog. Ne naprotiv. Jer Nevena ja bila zapravo prava mala erotema. Čist kosmoeros. Moj maleni beskraj! Neko ko je svojim, koliko odmerenim, toliko i srebrnim a nadasve muzikalnim glasom oplemenjivao baš svaku prostoriju u kojoj bi se zatekao. Pa tako i ovo slepo crevo centra grada sklupčano negde između pijace, železničke stanice i autobuske okretnice. Valjda zato ganut njenom neposrednošću i nezemaljskom pojavom, i ovaj prodavac, uhvaćen u onoj životnoj dobi kada nam se smeše samo još rak prostate ili bilo čega drugog s jedne i problemi s varenjem s druge strane rešio je da nam se otvori i rasprostre pred nas tepih svog šopenhauerovskog pesimizma. Svoju muku što je ikada rođen. U jednom trenutku, u prodavnicu je zakoračio i gospodin s kojim će Nevena nekih desetak meseci kasnije zasnovati prijateljsku vezu. A malo kasnije uz poziv da ponovo dođemo Nevena i ja smo napustili ovo mesto.

U povratku kući pričala mi je kako su je ljudi često upoređivali što sa Grejs Keli što sa Dženis Džoplin ali da ona od svega naposletku ipak želi da bude samo svoja.

Bilo je to vreme kada sam još uvek bio zbunjen svojim nabujalim osećanjima. Znatno kasnije, reći ću joj kako njeno eksplozivno lice sija poput onog Grejs Keli i kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima potražio svoje konačno utočište svako ko je ikada primirisao bilo kakvoj predstavi o lepoti.

Jer Nevena je bila tako sočna i bujna kao da je sišla s nekog Rubensovog platna. Ali ono što je daleko važnije u svetu u kojem je veštačka svetlost postala toliko štedra da svakom od nas može da pribavi auru Nevena je ipak sijala onom tako retkom prirodnom svetlošću. Jer kako ću joj to napisati 10. februara 2018. Nevena nije bila ni prva Nevena ni prvi Pavlović s tim imenom i prezimenom. Ali ono što je sigurno je to da su se u njoj ponovo rodile ali i preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

MADE IN HEAVEN

Piše: Rastko Ivanović

Kao što je rekao Robert Frost, “ljubav je neodoljiva želja da budeš neodoljibo željen.” A ti nisi ni svesna koliko te ja želim. I spreman sam da ti dam sve ključeve svoga bića i svoju prvu kao i svoju poslednju reč. Jer bebo ja te volim. VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM. Volim te svim svojim bićem do neba i nazad. I ako treba otvorio bih isto to nebo samo za tebe! Bile su to reči, koje sam uputio Neveni kada je sve već bilo uveliko gotovo. Bili su to oni trenuci, kada sam već nepovratno sagoreo. A bit želje nasuprot tome je da razgoreva samu sebe ali i da se drži u stanju stalne gladi. Jer nije li napokon najveća želja u tome da uvek zapravo želimo. Da budemo u stanju neke vrste dekonstruktivnog erosa kao one čiste erekcije koja lišava sebe kako svršavanja tako i oplođavanja.

I to je neko vreme zaista i bilo moguće. Tako smo 18. maja nakon što smo napustili galeriju "Prozor" Nevena i ja završili u lokalnom seks šopu na Zelenom vencu. Naime, uvidevši u izlogu te radnje kostime koje pripadnci jevrejske zajednice u Beogradu koriste na svojim maskenbalima zurili smo u izlog što je prodavac iskoristio da nas bespogovorno ugura unutra. Na Neveninu opasku da mi svakako nećemo ništa kupiti, on je rekao samo, ”Ajde, ajde"…

Pre toga, u narečenoj galeriji Nevena mi je pričala kako tokom svog školovanja Vuku i u Petoj gotovo da nije ni imala drugove. Štaviše druga deca su je koristila isljučivo kao vreću za istrsanje svojih vlastitih frustracija, došlo mi je u tim trenucima da se teleportujem nazad u prošlost i da kaznim te male napasnike. Jer u Neveninom društvu ja sam istovremeno osećao i veliko strahopoštovanje ali i ništa manje ushičenje. A veoma često ja sam se osećao gotovo kao dadilja te male princeze iz bajke. Tako malene kao nokat a opet tako velike kao crkva od zlata. Plava kao kakva kubanska noć.

Jer Nevena je bila neko ko je svemiru donosio čitav jedan novi svemir. Daleko bogatiji od ovog našeg jeftinog u kome se upražnjava "ljubav za jedan cent". I ma gde da je bila Nevena je oplemenjivala svaku prostoriju u koju bi zakoračila. Pa i ovo opskurno mesto, to slepo crevo samog centra grada sklupčano tu negde između pijace, železničke stanice i autobuske okretnice. Valjda je zato i lokalni prodavac u jednom trenutku rešio toliko da se otvori i da pred nas rasprostree svoje bezmalo šopenhauerovsko viđenje sveta. Naravno tek nakon što je Nevenu priupitao da li voli kada je gospoda ližu, to jest da li voli da bude oralno zadovoljena, a sve u cilju prezentacije jednog simpatičnog jezika koji je imao upravo te funkcije, a čijom je slatkoćom Nevena bila i te kako oduševljena.

Pošto se čudom načudila veličini jednog dilda za koji je konstatovala kako ni Ćićolina ne bi mogla da ga primi i nakon što je probala jednu plavu ala Kendi Darling periku Nevena je u mom društvu polako napustila ovaj objekat. Uz prodavčev ljubazan poziv da kad god budemo u blizini ponovo svratimo. Nešto malo pre toga u prodavnicu je ušetao jedan stariji gospodin, s kojim će Nevena nekih desetak meseci kasnije uploviti u prijateljsku vezu.

Na povratku kući Nevena mi je pričala kako su je ljudi često u prošlosti poredili što s Grejs Keli što s Dženis Džoplin. Zbunjen svojim tada uveliko nabujalim ali nedovoljno kristalisanim osećanjima nisam ništa značajno rekao. Tek 10. februara ove godine napisaću joj u jednoj poruci kako njeno eksplozivno lice blista poput onog Grejs Keli a kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima utočište potražio svako ko je imao priliku da primiriše bilo kakvoj predstavi o lepoti. Jer Nevena nije bila ni prva Nevena a ni prva Pavlović s tim imenom i sa tim prezimenom. Ali, u njoj kako sam joj tom prilikom napisao kao da su se ponovo rodile ali isto tako i preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

VRTOGLAVICA

Piše: Rastko Ivanović

Pol Čen u tekstu “Šta je umetnost i gde joj je mesto” govori o savremenoj umetnosti na sledeći način: ima je svuda, nalazi se svuda, dostupna je svima i svuda se “oseća kao kod kuće”. Umetnost je postala predmet poput bilo kog drugog; umetnička dela se stvaraju da bi bila izložena na umetničkim izložbama, bijenalima. O umetnosti se piše da bi se umetnička dela cenila, da bi se kupovala, da bi se izložbe posećivale. Umetnost je sama sebi postala svrha, a da bi ostala umetnost ona se nigde ne treba "osećati kao kod kuće". To je kvalitet koji je, po njegovom mišljenju, umetnost izgubila. Sličan stav o sveprisutnosti umetnosti ima i Iv Mišo koji savremenu umetnost izjednačava sa “plinovitim stanjem”: “estetski eter” nije više vezan samo za “svet umetnosti” jer se dimenzija umetničkog može prepoznati u gotovo svim registrima ljudskog delovanja: od lepo dizajniranih svakodnevnih predmeta, kozmetički i hirurški modifikovanih tela do ekološki uređenih “prirodnih” okruženja.

“To je kao da, što više ima ljepote, ima manje umjetničkih djela, ili što manje ima umjetnosti, umjetničko se gomila i svemu daje boju, prelazeći takoreći u stanje plina ili pare i prekrivajući sve stvari kao nekom izmaglicom. Umjetnost se rasplinula u estetski eter, ako se sjećamo da je za fizičare i filozofe nakon Newtona eter bio ona gotovo neprimjetna sredina koja prožima sva tijela.”

Nestajanje dela i njihovo transformisanje u "estetski eter" rezultat je različitih procesa od kojih Mišo izdvaja dva. Prvi je zamena dela kao predmeta iskustvima. Umetničko delo nije nužno fizički predmet, što se može videti već u umetnosti neoavangarde kada se javlja i problem medijskog i žanrovskog određenja umetničkog dela. Umetničko delo može da bude praktično sve. "Namjere, stavovi i koncepti postaju nadomjesci djela. To ipak nije kraj umjetnosti: to je kraj njezine vladavine nad predmetom." Drugi proces je hiperprodukcija umetničkih dela.

A kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo onda lagano i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak.

Jer sve slike oko nas su lepe i sve jednako vrede. Samo su se jedno vreme malo bolje kotirale one o seksu a kada je tržišna vrednost smrti i patnje postala veća od one koju su zavređivali seks i zadovoljstvo onda je i Dejmijen Herst preoteo od Džefa Kunsa mesto broj 1 na svetskom umetničkom tržištu.

Tako je danas upravo sam kulturno-ekonomski aparat taj koji mora da proizvodi sve šokantnije i šokantnije efekte kako bi se uopšte reprodukovao u uslovima oštre tržišne konkurencije. 

Uostalom ne govore li o tome najbolje sveži umetnički trendovi u poslednjih nekoliko godina. Umesto uobičajenih izložbi regularnih uramljenih slika danas imamo nasuprot tome izložbe ramova bez slika kao i izložbe crknutih krava, pasa i konja sa sve njihovim izmetom kao dezertom.  

Tog 18. maja u prostoru galerije Prozor, na grupnoj izložbi slika malog formata pod imenom "Tačka", Nevena me je priupitala šta mislim o radu "Trbuhozborčev pas" Vije Levandovskog koji je bio izložen na 56. Oktobarskom salonu. U središtu rada nalazio se mrtvi, obešeni i preparirani pas. Neveni sam odgvorio na način, koji je manje više opisan u prethodnom pasusu. Ali Nevenino zapažanje bilo je daleko originalnije i fascinantnije. Naime, Nevena je u ovom radu prepoznala patnju životinje iščupane iz svoje prirodne sredine kako bi postala modni aksesoar otuđenih ljudi u jednoj njoj neprijateljskoj sredini. Baš kao što je i King Kong kako sam dodao odveden iz džungle kako bi bio pretvoren u zvezdu mjuzik hola. Jer pripitomljujući životinje mi od njih stvaramo jedan van svake sumnje rasno inferiorni svet koji postaje jedino vredan našeg milosrđa. A pride je daleko lakše graditi odnose sa životinjama nego li sa ljudima.

Jer danas je pobedilo geslo da su ljudi tu i da su oni OK. Mi uostalom ne možemo više izvući ni jedan jedini argument iz našeg vlastitog postojanja i zato smo postali primorani da se formiramo u impresarije našeg vlastitog nastupanja. Jer važan je look, a ne ni ljubav, ni zavođenje pa čak ni telo. Drugim rečima, svako od nas kao da uzvikuje, "hej, look, look, pogledaj me, ja sam tu, ja sam prisutan".

Nevena je tog 18. maja kasnila na izložbu "Tačka" usled obaveza na fakultetu. Često me je zvala kako bi me pitala kako protiče otvaranje. Ja sam se dovijao s svojom krntijom od telefona da nađem prikladno, mirno i tiho mesto na kome bih mogao da je čujem. I pronašao sam ga u jednom obližnjem dvorištu. Kada smo završili poslednji razgovor video sam je iz profila, kako puna nekog zaraznog entuzijazma krečući se i doslvno kao da ima pticu unutar tela hrli ka galeriji. U tom času osetio sam se bezmalo kao Stjuartov Skoti u Hičkokovoj "Vrtoglavici". I to u onoj sceni iz Ernijevog restorana kada krišom, skrivajući se posmatra Madlenin, odnosno Džudin tajanstveni profil.

A profil i jeste uvek ono što je nekako skriveno. Jer ne vidimo li mi uvek samo njegovu polovinu. I stoga smo kako znamo i kako umemo prinuđeni da popunimo tu prazninu, to ništavilo.

Ali u slučaju Nevene nije bilo potrebe za takvim postupkom. Jer Nevena je za mene bila ništa manje nego osećanje sve-mira. Ona je zahvatala ama baš sve i bila je prisutna apsolutno u svemu.

Iskoračivši iz dvorišta pipnuo sam je lagano iza leđa, poljubio i potom zagrlio. Želeo sam i da je dodirnem po licu jer je taj dodir gotovo pa dodir magijskog odnosno erotskog misticizma ali se nikada nisam usudio to da uradim.

Jednostavno govoreći, Nevena je za mene bila otelovljenje Erosa. Erosa kao veze sa onim drugačijim. Kao veze sa onim misterioznim. Sa onim što donosi budućnost. Konačno sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste. Kao takva Nevena je bila i jeste antipod Erosovog zlog brata Tanatosa koji je kao po inerciji uvek u vezi sa pornografijom.

Vrhunska je ironija što ću je kroz nekih godinu dana upravo ja pretvoriti u ultimativnu...

https://sveoneveni.blogspot.rs/

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/08/madlena.html

NIK KEJV I TITO

Piše: Rastko Ivanović

Sve se ovo odista dogodilo. Manje-više. Jer u ljubav se baš kao i u smrt ne može kročiti dva puta. Štaviše i jedna i druga će zakucati na naša vrata kada za to dođe čas, ali kad god da to bude mi ćemo svakako biti zatečeni. Valjda je to zato što su i ljubav i smrt jedino Stvarno u našim životima i upravo stoga u njih možemo zakoračiti čak i manje nego u Heraklitovu reku.

8. maja 2017. na otvaranju festivala "Beldocs" našla se priča Nika Kejva o njegovom velikom porodičnom gubitku, ostvarenje Endrua Dominika, film "Još jednom s emocijom".

Nevena i ja smo se našli na dogovorenom mestu u 19.50. Bila je odevena u neki crveni kaputić koji joj je stajao kao saliven. Ali ma šta da je nosila Nevena je baš uvek delovala kao da kroz nju sija jutarnja svetlost. Ono što me je posebnio uzbuđivalo kod Nevene bio je njen glas. A glas je uvek ona mrlja koja nas obeležava. Jer naš je glas nepobitno obeležen grehom naše jedinstvenosti. Moglo bi se čak reći da je on poput otiska prsta. Jer uvek postoje neki Pavlovići, neki Jovanovići, neki Ivanovići, neke Ive, Mine ili Jovane. Jer kako to na jednom mestu kaže Julija svom voljenom samo je tvoje ime moj neprijatelj. Jer ime je uvek generičko, svojim imenom uvek pripadamo nekom drugom. Ali glasom ne. A Nevenin glas bio je neuporediv. Praktično je svaki njen iskaz bio kao notni aranžman koji se neće više nikada ponoviti. Govorila je tako da sam uvek morao da se nagnem u pravcu nje kako bih je čuo. Ponekad bi zacvrkutala poput kakve devojčice, u čijem glasu je uvek postojalo to šaputavo "Slušaj". I ja sam je zaista uvek i slušao. Tog 8. maja mi je govorila nehajnim tonom dok smo čekali da počne film kako je pre par godina na plaži igrala bič volej s nekom drugaricom kad joj je prišla ekipa neke televizije da je zamoli za komentar koji će biti emitovan u okviru vremenske prognoze. Pomislila je da je u pitanju tim neke bezvezne televizije a la Hepi kad ono RTS. Zamolila je da joj slikaju samo glavu, nikako ne i kupaći kostim. Jer takva je bila Nevena. Kao obećanje nekih slatkih i uzbudljivih stvari koje će vam se u jednom trenutku desiti ali za kojim morate da budete spremni da u kontinuitetu žudite.

Pa ipak, u jednom trenutku Nevena se prisetila i jedne male orgije s plaže od pre nekoliko godina. Kako je otkopčala farmerke jednom tipu i počela da se igra sa njim. Tek kada je ovaj svršio Nevena ga je stavila u usta. On se potom sagnuo i počeo da je ljubi u leđa. A Nevena je potom zgrabila njegovu glavu obema rukama i zarila je među svoje zamamne grudi. Uskoro su počeli ponovo i opet je bilo dobro kao i prvi put.

Nakon poslednje Nevenine reči počeo je i Dominikov film. Iz carstva Erosa prešli smo u ono Tanatosa.

U svet nezaceljenog gubitka Nika Kejva izazvanog preranom smrću njegovog sina usled nesrećnog događaja. A smrt je oduvek imala centralno mesto u stvaralaštvu ovog autora. Takoreći Kejv je godinama igrao valcer sa njom. Kitio je, vrteo, draškao i ukrašavao. Između ostalog i u spotu za pesmu "Where the Wild Roses Grow" punom motiva iz Mileove "Ofelije". Po tom duetu s Kajli Minog, i najšira publika, među kojom i Nevena je prvi put i čula za Kejva. Po završetku filma Nevena je pozdravila i Ivanu, našu vrsnu teoretičarku, koju je Ćirjaković u jednom svom tekstu izjednačio s Bin Ladenom. Valjda zbog Ivanine malograđanske hipersenzibilisanosti za visokoplafonstvo u kome dakako nema mesta za taj vazda prljavi Orijent. Upravo zato sam i rekao Neveni da slobodno pozove jednu Ivaninu drugaricu Tanju jer je to društvo baš za nju. Naime, Nevena je marila za damstvo kao takvo, za svet u kome devojčice nose bele haljine za izlazak i crne cipele za izlazak kako bi i nepoznati istog časa uvideli koliko su one zapravo fine.

Po završetku filma pridružila nam se naravno i Vesna, ali nas je ostavila zgrožena Neveninim opisom kako Milan Popović, Severinin bivši idealnu ženu doživljava kao kravu muzaru. Nešto ranije ja sam opustio atmosferu starom pričom o tome kako Jelena Trivan pokušava da uključi klimu daljinskim za DVD.

U "devedesetpetici" na putu kući Nevena mi je pričala kako je prvi ozbiljan momak njene starije sestre Ane bio pisac i dramaturg Miomir Petrović. Takođe mi je pričala i o tome kako je Ivana zgađena što joj je mlađeg brata zavela nekakva odvratna "splavaruša". Naposletku, Nevena je akcentovala i kako u njenoj kući komunizam nikad nije bio na ceni i kako je svojevremeno dok je radila kao lekar na školskim ekskurzijama, muvao neki bogataš, odurna titoistička svinja iz Crne Gore, čija ćerka je Nevenu jednom prilikom molila da išutira neku mačku odranih leđa jer ako je tako ružna ta mačka mora i da je zla. Nevena puna razumevanja za sve oko nje pokušala je da razuveri devojčicu kako ružno nije sinonim i za zlo i kako ta mačka uopšte nije kriva zato što tako izgleda. No devojčica je bila uporna i kada je njen tatica došao on je odista i zgromio nesretnu mačku. Ergo titoisti su zli. Šalim se.

U svetu, koji se konstantno kreće od ne zna se čega ka ne zna se čemu i u kome staro još uvek nije umrlo a novo se još uvek nije rodilo potrebno nam je nešto novo. A ne nacionalističko orgijanje i pseudo-intelektualna bljutavost jugonostalgičarskog štimuinga. Gledajući u Nevenu shvatio sam veoma brzo da je za mene upravo ona vernost tim stvarima koje će tek doći. Spasenje svega onoga što nikada nije ni bilo. Obećanje da će naposletku posle svega ipak lepota spasiti svet. Gledajući je tako ljupku i neulovljivu sa gotovo zanosno vilinskim izrazom lica krenuo sam ka njoj. Odlučio sam da je zgrabim. Ili ipak ne. Jer ovo nije "Seks i grad" kao što mi Nevena nikada nije ni ispričala onu slatku malu storiju o orgiji s plaže.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/05/beldocs-2017-jos-jednom-s-emocijom-one.html

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/10/nik-kejv.html

TROJE

Piše: Rastko Ivanović

Bila je krup­na žena bez žen­stve­nih obli­na, ako se iz­u­zmu ne­pri­vlač­ne ve­li­ke gru­di is­pod sivog džempera koji je uvek no­si­la. Imala je običaj da zamera sve i svašta ljudima iz svoje okoline. Zato su je mnogi i izbegavali. Ali u osnovi, Vesna je žudela za pažnjom. Problem je naprosto bio u tome što je Vesna odavala utisak za­gu­še­nja i ulič­nih pre­pre­ka, umesto gostoljubivih pukotina ili otvo­re­nih, praznih prostora. Meni lično, najveći problem u vezi nje je bio to što od samog starta Vesna nije podnosila Nevenu.

Vesnu sam upoznao u februaru 2016. godine u okviru pratećih programa koji su pratili izložbu o Ruskoj avangardi, održanu u Muzeju istorije Jugoslavije. Prva konverzacija među nama tekla je tako što me je upitala da li moram da sednem baš ispred nje i zaklonim joj na taj način vidik. Na moju konstataciju da mogu ja i da se pomerim ako je problem ona je uskotrljala razgovor u drugom smeru rekavši da je sve u redu. U danima, koji su dolazili Vesna me je slušala u raznim prilikama na različitim tribinama i počela je redovno da mi prilazi i neizmerno da me hvali. Ubrzo me je van svake mere uzdigla na pijadestal na uvišeno mesto u njenom ličnom mikrokosmosu.

Vremenom, stvari će se toliko oteti kontroli da će Vesna postati ljubomorna na svaku osobu ženskog pola koja bi mi prišla. U jednom trenutku na jednom koncertu u Skupštini grada Vesna jednoj devojci neće čak ni dozvoliti da sedne na slobodno mesto pored mene. Bio sam u tom momentu toliko zbunjen da nisam stigao ni da reagujem. A velika sala Skupštine grada bilo je mesto na kojem ćemo se 6. maja 2017. prvi put sresti Vesna, Nevena i ja.

Vesna je Nevenu upoznala nekoliko nedelja pre mene. Kada je shvatila koga čekam bila je duboko razočarana. Ali posle koncerta Andreja Kavalinskog prve trube francuskog radija Vesna nije propustila priliku da se priključi meni i Neveni.

Ta čitava situacija pomalo me je podestila na staru lakanovsku opasku da je u seksualnom činu uvek prisutno zapravo troje. Budući da uvek zamišljamo nečiji pogled, uvek uistinu to činimo pred nekim. Ili kako to kaže onaj stari vic o "primitivnom" farmeru i Sindi Kraford, kada konačno završe sa seksualnim činom, kada konačno obave to, farmer zamoli Sindi da se obuče kao jedan njegov prijatelj da stavi brkove na lice i sve u tom maniru. Sindi mu na to uzvrati, "šta ti je, da nisi ti neki perverznjak?". Farmer će na to, "samo se ti Sindi tako obuci i videćeš". Kada je čuveni model to učinio, tek će farmer, "ej, druže, znaš šta se sad desilo? Hej, pa jebao sam Sindi Kraford". Dakle, uvek je potreban taj Treći da bude tu, kako bi čitava stvar funkcionisala.

Ali, u ovom našem slučaju, sasvim bukvalnom, ova trojka nije ama baš nikako funkcionisala.

Naprotiv. Pa ipak, razgovor u Muha baru u koji smo otišli nakon koncerta protekao je fino. Nevena nam je ispričala svoju porodičnu istoriju praćenu malo je reći brojnim Vesninim podpitanjima. Vesna je uzgred budi rečeno bila veliki ljubitelj Nevenine sestre Ane. Jednom, nakon premijere opere Nebojše Bradića, "Suton", na velikoj sceni Madlenianuma Vesna je i bukvalno otrčala Ani Pavlović u zagrljaj kako bi joj čestitala na još jednoj virtuoznoj kreaciji. Tih meseci Ana je baš odbila da igra u obnovljenoj verziji mjuzikla "Tajna Crne ruke" dementnog genija Ljubiše Ristića, budući da je ulogu Drage Mašin u toj predstavi igrala Nataša Bekvalac a naša čuvena primabalerina ne voli kada se mešaju umetnost s jedne i estrada s druge strane.

Nevena nam je pričala i o svom dedi uglednom trgovcu koji je izgradio velelepnu porodičnu kuću u Profesorskoj koloniji, kao i o svojoj ljubavi prema Ejmi Vajnhaus i problemima s kojim se susreću lekari u Srbiji danas.

Dok nam je to pričala Nevena je delovala kao osoba koja de fakto više nije dete ali nekako još uvek nije ni žena. Kada malo bolje razmislim, kada su njene godine u pitanju, Nevena je u isti mah delovala kao neko ko je mogao imati i 16 ali i 60 godina. Kasnije se ispostavilo da su je od 36. rođendana delila tačno tri i po meseca.

U Neveninom oblačenju se van svake sumnje ogledao i te kako dobar ukus. Ono što je ona nosila često nije imalo nikakvog sjaja ali u svakoj od tih kombinacija ona je jednostavno govoreći blistala. I to toliko da je delovala kao da je pokupila sav preostali sjaj ovog sveta. Štaviše, Nevena me je ponekad podsećala na Doroti iz Oza a ponekad i na Holi Golajtli koja ne želi ni da umre, a ni da spava već samo da neprestano putuje po nebeskim pašnjacima.

To veče, 6. maja završili smo tako što sam Nevenu prvi put dopratio do njene kuće. Ispričala mi je pre rastanka kako je posle Fon Trirove "Melanholije" u kontinuitetu imala košmare o kraju ove naše planete. Jedan moj prijatelj briljantni grafički dizajner Miladin nakon ovog filma definitivno je prestao da prati ovog danskog maestra. Jer, nije više mogao da se izbori s tom nepodnošljivom zapreminom depresije koja izbija iz njegovih filmova. Prema jednom starom verovanju, snovi o kraju sveta uvek su vezani za podsećanje na neke važne stvari u našim životima, kojim u bliskoj budućnosti moramo da se posvetimo. A za mene Nevena je od tog 6. maja postala najvažnija stvar na svetu. Uskoro će čak i njena odsutnost bivati sa mnom, dok će me čitava zbilja gledati u oči kao suncokret sa njenim licem u središtu. Jer Nevena je bila kako ću to uskoro uobičajavati da kažem moja omiljena sestra od sna.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

BAJADERA

Piše: Rastko Ivanović 

5. maj 2017. Oko 18.30 mi stiže nova poruka od Nevene. Nudi mi dve karte za baletsku predstavu "Bajadera" na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kaže mi da ona usled napornog dana na fakultetu ne može večeras da ide već da će mi samo doneti karte. Zakazuje za sutra prvi naš sastanak na nastupu Andreja Kavalinskog, prve trube francuskog radija u prostoru Skupštine grada. 

Potom me kroz desetak minuta i zove da utanačimo detalje. Pita me da li me ne ometa u pripremi za polazak, ja odgovaram ne, dok tokom presvlačenja držim kao od majke rođen svoj mobilni u rukama.

Nevenina misao je istovremeno putovala u svim mogućim pravcima. Neko bi rekao da je Nevena brbljiva kao svraka, ali ne, Nevenina misao pleše baš kao što i ona nabada tlom kao po oblaku.

A sve je i počelo na Festivalu igre. Vraćajući se sa zatvaranja istog od JDP-a ka njenoj porodičnoj kuči nadomak Cvijićeve zapodenuli smo priču i o gospođi Jung. Sve ono što će godinu dana kasnije eksplodirati u javnosti povodom angažmana gospođe Jung u kampanji vladajuće partije za Gradske izbore. Od toga kako je nekadašnja Adrijana Pavić po svedočenju svih svojih ispisnika neuspela balerina uvidevši kako nema nikakvih baletskih sposobnosti otperjala za Grčku gde je preuzela jevrejsku veru i istovremeno promenila svoje ime u ono po kome je danas svi znaju. Nevena je dodatno zabiberila priču detaljem kako je kao klinka u društvu svoje starije sestre Ane, Ajine ispisnice čekala s nestrpljenjem na TV-u novo izdanje "Minimaksovizije" u kojem je Aja najavila svoju kolosalnu ulogu u tada novom spotu MC Hamera za njegov veliki hit "Can't Touch This". Ispostavilo se naposletku da se gospođa Jung u spotu vidi na sekund. No bilo kako bilo, kao kćerka postmoderne ere, u kojoj je život sveden na bojno polje na kojem samo najjači ili najlukaviji imaju šansu za uspeh, gospođa Jung je jednostavno doslovno shvatila maksimu Ran Ran Šoa, vlasnika najveće hongkonške filmske kuće, Shaw brothers da je najbolji onaj film koji donosi najviše para.

Jer, u svetu u kome se samo još razmenjuju novac, proizvodi i slike jedino što se još meri je onaj uspeh koji je merljiv na blagajni. I zato najbolji i idu s najboljima. Pa tako i Vučkara i Aja Jung.

Uostalom, kultura je ono što drugi rade nama, dok je umetnost ono što umetnik radi drugima. A bojno polje Nevenine sestre Ane je svakako scena. Mesto, na kojem njeno oruđe, njeno besprekorno telo ujedno postaje i lepo i bistro i prozirno i sjajno i brzo, koliko i silno u svoj svojoj snazi, toliko i naprosto beskrajno u svom trajanju, ali jednako i slobodno i nevidljivo, ali pre i posle svega uvek spremno i uvek sposobno za nove i nove preobražaje.

A to je itekako bilo vidljivo u baletu "Bajadera" koji je tog 5. maja 2017. igrao na sceni Narodnog pozorišta. Ali i pored sve strasti i topline u svakom pokretu primabalerine Pavlović, ples, kao pesma lišena svakog pisarskog oruđa, kako to na jednom mestu kaže Malarme na najbolji mogući način bio je oličen u svakom pokretu njene mlađe sestre, moje devojčice koja se igra sa svetlošću svemira, Nevene, koja je gradom, bilo u naručju svojih kavaljera bilo bez njih lepršala poput kakve svilene marame.

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/bfi-2017-ballet-bc.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/